Pre tačno 26 godina, na današnji dan, 24. marta 1999. godine, NATO snage započele su vazdušne napade na Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), u vojnoj operaciji koja je trajala 78 dana i ostavila nesagledive posledice po civile, infrastrukturu i međunarodni pravni poredak.
Sirene za vazdušnu opasnost oglasile su se oko 19.45 časova, a prvi projektili pogodili su Centar veze u kasarni u Prokuplju, gde je život izgubio vojnik Boban Nedeljković. Na Kosovu su prve mete bili vojni ciljevi u Prištini, ali su se napadi ubrzo proširili na celu teritoriju SRJ.
Naredbu za vojnu kampanju izdao je tadašnji generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana, komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku, bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, što ovu vojnu intervenciju čini nelegalnom po međunarodnom pravu. Zbog toga se često ističe da je sa prvom bačenom bombom umrlo međunarodno pravo.
NATO je vojnu operaciju „Savezničke snage“ pravdao potrebom da spreči „humanitarnu katastrofu“ na Kosovu, optužujući vlasti u Beogradu za kršenje ljudskih prava.
Još u januaru 1999. godine, bilo je jasno da se priprema vojna intervencija, a pregovori u Rambujeu, koji su trajali tokom februara, nisu doneli rešenje. Beograd je odbio sporazum, jer je on predviđao vojno prisustvo NATO snaga na teritoriji SRJ, što je tadašnja vlast smatrala neprihvatljivim.
Američka administracija na čelu sa predsednikom Bilom Klintonom smatrala je da će bombardovanje trajati svega nekoliko dana, ali se sukob produžio na 78 dana, uz ogromne ljudske i materijalne gubitke.
Tokom vazdušnih napada ubijeno je najmanje 2.500 civila, među kojima 89 dece, kao i 1.031 pripadnik vojske i policije. Oko 6.000 civila je ranjeno, od toga 2.700 dece, dok se 25 osoba i dalje vodi kao nestalo.
Prema podacima NATO-a, tokom bombardovanja izvedeno je više od 38.000 letova, od čega 10.484 sa vatrenim dejstvima. Procene govore da je bačeno oko 15 tona osiromašenog uranijuma, što je ostavilo dugoročne posledice po zdravlje stanovništva i životnu sredinu.
Gađani su privredni objekti, škole, bolnice, mostovi, medijske kuće, kulturni spomenici i civilna infrastruktura. NATO je prvi put upotrebio grafitne bombe, koje su izazvale potpuni kolaps elektroenergetskog sistema u zemlji.
Među najvećim tragedijama tokom agresije ističu se:
- 1. maj 1999. – bombardovanje mosta u Lužanu kod Podujeva, kada je pogođen autobus „Niš-ekspresa“, pri čemu je stradalo 44 putnika.
- 3. maj 1999. – napad na autobus „Đakovica prevoza“ kod Savine Vode, gde je ubijeno 20 osoba, a 43 ranjeno.
- 14. maj 1999. – bombardovanje kolone izbeglica kod sela Koriša, kada je poginulo 87 civila, a 70 ranjeno.
- 21. maj 1999. – bombardovanje zatvora Dubrava kod Istoka, u kojem je ubijeno najmanje 20 zatvorenika.
Agresija NATO-a završena je potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu, 9. juna 1999., kojim je predviđeno povlačenje Vojske Jugoslavije sa Kosova i ulazak međunarodnih vojnih snaga (KFOR).
NATO je 10. juna 1999. izdao naređenje o prekidu bombardovanja, a prve trupe KFOR-a 12. juna ušle su na Kosovo. Istog dana, srpsko stanovništvo počelo je masovni egzodus iz pokrajine, dok su mnogi Srbi koji su ostali postali meta progona i napada.
NATO bombardovanje SRJ ostavilo je duboke posledice, ne samo po Srbiju, već i po ceo svet. Prvi put nakon Drugog svetskog rata, jedna suverena država napadnuta je bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, čime su pogaženi principi međunarodnog prava.
Posledice su i danas vidljive – od ekoloških i zdravstvenih problema uzrokovanih osiromašenim uranijumom, preko materijalne štete procenjene na 100 milijardi dolara, do političke nestabilnosti u regionu koja traje više od dve decenije.
Iako su protekle 26 godine, sećanje na mart i jun 1999. godine ostaje duboko urezano u kolektivno pamćenje Srbije. Za mnoge, to je bio dan kada je umrlo međunarodno pravo, ali i trenutak kada je jedna mala zemlja pokazala otpor i odlučnost da brani svoj suverenitet.
