Sremska Mitrovica – Na današnji dan pre 26 godina počela je jedna od najtežih i najsimboličnijih bitaka tokom NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju – bitka na Košarama. Tog 9. aprila 1999. godine, u zoru, pripadnici terorističke tzv. OVK, potpomognuti NATO avijacijom i artiljerijskom podrškom Vojske Albanije, otpočeli su ofanzivu u rejonu karaule Košare, sa ciljem probijanja državne granice i otvaranja puta za kopnenu invaziju.
Bitka na Košarama trajala je 67 dana. Na teško pristupačnom terenu Juničkih planina, pripadnici Vojske Jugoslavije pružili su izuzetno snažan otpor višestruko brojnijem i bolje opremljenom neprijatelju. U tom herojskom otporu, život su izgubila 108 pripadnika Vojske Jugoslavije. Među njima i Milenko Božić iz Laćarka, koji je poginuo 11. aprila 1999. godine, na Vaskrs, trećeg dana bitke, na položaju na Opljazu.
Milenko Božić imao je samo 20 godina. Rođen je 7. februara 1979. godine u Laćarku, a u kolektivnom sećanju svog sela ostao je upamćen po vrednoći, plemenitosti i izuzetnoj hrabrosti. Njegovi saborci ističu da za strah nije znao, a njegova pisma sa ratišta danas brižno čuvaju prijatelji i komšije.
Mladi Božić, jedan od 108 srpskih sokolova koji su ostali na večnoj straži svojih Metohije i Srbije, viteški čuvajući svaku stopu zemlje, poginuo je 19. dan od početka NATO agresije. Časno je izvršavao povereni mu borbeni zadatak, a meci šiptarskih terorista ustrelili su ga na položaju na Opljazu kod Musine kuće. Bio je to treći dan od početka bitke na Košarama, koju su, na Veliki petak, 9. aprila 1999, pokrenuli teroristi tzv. OVK, podržani NATO avijacijom i regularnim trupama Vojske Albanije.
Sećanje na Milenka, kao i pisma koja je slao sa Košara, danas, osim saboraca, čuvaju i neguju njegovi prijatelji i komšije. Saborci kažu da za strah nije znao, a sugrađani sa kojima je proživeo tih svojih samo 20 leta, pamte ga po vrednoći i plemenitosti. Kažu da ga detinjstvo nije mazilo i da je zato morao brzo da odraste. Rano je ostao bez majke, a posle njene smrti Milenko se sa ocem Boškom i bratom Anđelkom, koji je od rođenja bolestan, bavio zemljoradnjom i za nadnicu vredno radio mnogo drugih poslova kako bi preživeli u nedaćama ratnih devedesetih godina.
Želeo je da što pre ode u vojsku, kako bi odslužio vojni rok i, potom, nastavio dalje sa ostvarivanjem životnih planova koje je zacrtao. Nije ni slutio da će se desiti NATO agresija – priča nam Saša, Milenkov prijatelj i drugar iz škole sa kojim je sedeo u klupi od 1. do 8. razreda.
Posle završene trogodišnje škole za mesara, Milenko se zaposlio u struci u jednoj privatnoj firmi u Laćarku.
– Dok smo se mi igrali i uživali u nestašlucima, Milenko je mučenik radio kako bi zaradio novac za porodicu i da bi sebi napravio ispraćaj u vojsku. Sećam se, tog septembra 1998. godine, kada je polazio u vojsku, bio je ispunjen i srećan što je ispraćaj pripremljen kako je želeo. Držao je do običaja i želeo je da sve bude kako treba. Na obuku je otišao u Zaječar, rod graničari, a posle je prekomandovan u 53. granični bataljon Prištinskog korpusa, karaula Košare – priča Saša, danas zaposlen u kriminalističkoj policiji.
Milenkova pisma Saša i danas čuva. Pisao je, kaže, redovno, pitao za sve i pozdravljao sve u Laćarku. U jednom je napisao: „Dočekao sam Novu godinu u rovu, misli su mi bile kod vas. Kada su se kazaljke poklopile, poželeo sam svima sve najlepše u Novoj godini…“
Nikada se nije žalio, niti kukao, iako otkad je otišao u vojsku nikada nije dolazio na odsustva. U jednom pismu iz januara 1999., pisao je kako provodi dane, kakva je kasarna, kako su noći hladne u rovu, ali nije pokazivao strah. Milenko zaista nije znao za strah. Njegova pisma sam dobijao sve do marta, dok nije počelo bombardovanje. U jednom od poslednjih napisao je da su svi na Košarama, ako bude trebalo, spremni da pomognu Srbiji, čak i život da daju – setno priča Saša. Kaže i da je Milenku, krajem marta 1999, poslao paket u kojem su bile i vunene čarape…
– Taj 11. april nikada neću zaboraviti. Dok sam ležao u sobi, kroz prozor sam ugledao vozilo vojne policije, a posle nekoliko minuta ulicom se protegao krik njegovog brata. Odmah sam znao da vesti nisu dobre. Milenko je poginuo – govori Saša.
Sa Milenkom su tog dana poginuli vodnik Ivan Vasojević, Darko Bjelobrk, Predrag Bogosavljević i pas – major Lister.
Milenko je odlikovan Ordenom za zasluge u oblastima odbrane i bezbednosti prvog stepena. Njegov otac gubitak sina nikada nije mogao da preboli i posle nekoliko godina umro je od tuge. Milenkov stariji brat, posle očeve smrti ostao je sam i o njemu se brine njihova sestra od tetke.
Milenko Božić je imao nadimak Kunc, jer je obožavao nemačkog fudbalskog reprezentativca Štefana Kunca. Mnogo je voleo fudbal, i na svim kovertama pisama koja mi je poslao pisalo je: „Šalje Kunc sa Košara“. Uvek je na kraju pisma napisao i „Sitno“ uz, naravno, broj dana do završetka odsluženja vojnog roka. Da je preživeo pakao Košara, Kunc bi bio veliki domaćin – kaže Saša.
Na mestu gde je odrastao, u centru Laćarka, 10. aprila 2022. godine otkrivena je spomen-bista Milenku Božiću, rad akademskog vajara Zorana Kuzmanovića iz Smedereva. Bista se nalazi pored zgrade Mesne zajednice i podignuta je kao trajni spomen na mladog heroja sa Košara, koji je posthumno odlikovan Ordenom za zasluge u oblasti odbrane i bezbednosti prvog stepena.
Sećanje na Košare i na Milenka Božića, kao jednog od simbola tog otpora, važno je ne samo zbog istorijskog značaja, već i kao podsetnik na vrednosti koje su branili – slobodu, čast i otadžbinu. Heroji sa Košara, njihova žrtva i nepokolebljiva hrabrost, ostaju trajni deo nacionalnog pamćenja.
