Srpska pravoslavna crkva i vernici danas proslavljaju Svetog Vasilija Ostroškog. Njegove mošti čuvaju se u manastiru Ostrog, u Crnoj Gori, kao velika svetinja, više od 300 godina.
Sveti Vasilije Ostroški rođen je u selu Mrkonjići, u Popovom polju, u Hercegovini. Zamonašio se i započeo život podvižnika u trebinjskom manastiru Uspenija Presvete Bogorodice.
Kao episkop zahumsko-hercegovački i skenderijski, živeo je u manastiru Tvrdošu. Kada su ga Turci razorili, Sveti Vasilije se preselio u manastir Ostrog, gde je nastavio podvižnički život i gde se upokojio 1671. godine.
Njegove čudotvorne mošti i grob čuvaju se do današnjeg dana.
Ubrzo, ljudi su počeli da dolaze na njegov grob kako bi se iscelili i našli utehu.
Smatran za sveca još za života – tokom godina, njegov kult sve više je jačao.
Slavi se i kao krsna slava.
ŽIVOT SVETOG VASILIJA OSTROŠKOG
Sveti Vasilije rođen je u selu Mrkonjić u Popovom polju 28. decembra 1610. godine od roditelja Petra i Anastasije Jovanović. Na rođenu je dobio ime Stojan. Iako su bili siromašni, Jovanovići su važili za pobožnu porodicu koja redovno posećuje sva bogosluženja.
Kao mladić, Sveti Vasilije je boravio u manastiru Vavedenje Presvete Bogorodice u Zavali, jer se tada obrazovanje moglo steći samo u manastirima. Pošto mu se dopao život u manastiru, odlučio je da se zamonaši. Međutim, pošto je još bio mlad, predložili su mu da preispita svoju odluku.
Iz manastira Zavala odlazi u manastir Tvrdoš, gde je odlučio da se zamonaši. Na monašenju je dobio ime Vasilije, po uzoru na Svetog Vasilija Velikog. Ubrzo posle monašenja odlazi u Crnu Goru kod cetinjskog mitropolita Mardarija, međutim, ubrzo je došlo do sukoba zbog koga je Vasilije morao da napusti Cetinje.
Naime, papa je poslao jezuite u ove krajeve da iskoriste teško stanje u narodu kako bi ih preobratili sa pravoslavlja u rimokatoličku veru. Vasilije je prepoznao opasnost koja vreba od jezuitskih sveštenika i uporno ukazivao na to mitropolitu Mardariju, ali ovaj nije želeo da se suprotstavlja rimskim izaslanicima.
MANASTIR OSTROG
Zbog borbe protiv unijata, mladi monah Vasilije postao je cenjen u narodu, a mitropolit Mardarije je odlučio da ga protera sa Cetinja. Narod se protivio ovakvoj odluci, ali Vasilije nije želeo da nastavlja sukob u Crkvi, te je odlučio da se dobrovoljno vrati u Tvrdoš.
Odlučio je da obilazi hercegovačka sela i pomaže ljudima koji su tada živeli teško pod turskim ropstvom, a zbog njegovog načina života mnogi su ga tada poredili sa Svetim Savom.
Ubrzo je pao u nemilost Turaka, pa je morao da beži u Rusiju. Pošto je proveo neko vreme tamo, vratio se u Tvrdoš sa dosta hrane i novca, koji je uspeo da skupi, a zatim ga podelio sa narodom po Hercegovini. Potom odlazi na Svetu Goru gde provodi godinu dana kako bi se dodatno obrazovao i produhovio.
Po povratku sa Svete Gore, Vasilije je postavljen za mitropolita onogoškog, sa sedištem u Onogoštu (Nikšić). U to vreme Turci su počeli još više da muče i pljačkaju srpski narod, Vasilije je morao da se skloni i pod planinom Zagaračom napravio je keliju gde je živeo i molio se.
Predloženo mu je bilo da se prebaci u manastir Ostrog, koji je bio dobro utvrđen i sklonjen daleko od puta, kako Turci ne bi mogli da upadnu. Pošto je konačno dočekao da u miru vodi svoju mitropoliju, uspeo je da proširi bratstvo manastira Ostrog i obnovi nekoliko crkava.
Upokojio se mirno bez bolova 29. aprila 1671. godine u svojoj keliji iznad ostroške isposnice. Iz stene pored koje se upokojio, kasnije je izrasla jedna vinova doza, iako u steni nema nimalo zemlje.
Odmah pošto je proglašen za sveca, narod je počeo da dolazi na njegov grob da se moli, kao što su i dolazili za vreme njegovog zemaljskog života. Na grobu se dešavala mnogobrojna čuda, koja ni do danas, pored njegovih celebnih moštiju u Ostrogu ne prestaju.
