SREMSKA MITROVICA. Bez dlake na jeziku, kroz šalu, a i vrlo ozbiljno, Tamara Milković, danas portparol JKP „Komunalije“, pretresa svoja sećanja, otkrivajući nam detalje iz sopstvenog života koji su doprineli da danas radi ono što je odabrala još kao devojka. Tamara kaže da nije lako stići do željenog cilja, ali je još teže nanovo ga ispunjavati, ipak svaki novi ostvaren korak prema cilju, davao je dodatnu snagu i volju za sledeći.
Danas sam ostvarena i zadovoljna, porodično i poslovno, birala sam i dobila. Poslovno, nekako izgleda, bar kod mene, da je moj uspeh, po mojim merilima, uspeh, srazmeran broju pokušaja da stignem do cilja.
Tamara Milković Mitrovčanima je danas poznata kao lice koje se angažuje za urednu Sremsku Mitrovicu i da smeća nema „na svakom ćošku“. Do uspeha, koji je izgradila isključivo na rezultatima, fer i korektnim odnosima s ljudima i kolegama, došla je zahvaljujući posvećenosti poslu i odgovornom pristupu obavezama, a ni sama ne krije da je nepopravljiv radoholičar.
Mogu da kažem da tek posle deset godina radim ono za šta sam se školovala, ne bih ništa postigla da ne volim ono što radim, volim da se šalim, da volim smeće i da je smeće moj život, kaže Tamara kroz osmeh ali i ozbiljna.
Tamara Milković je rođena Mitrovčanka, završila je Srednju Medicinsku školu, a put je kasnije odveo u Novi Sad, gde u roku, sa prosekom preko 9, postala – diplomirani ekolog za zaštitu životne sredine.
Svi imamo neke okolnosti, probleme, trnovite puteve, pa šta je, tu je. Iz svake životne situacije, trudiš se da izvučeš najbolje i sa osmehom ideš dalje.
Moj životni put je izuzetno specifičan, dete sam razvedenih roditelja, možda zvuči kao kliše, ali i tada i sada, moj ceo svet je porodica. Bez obzira na to da sam gledala kako mi roditelji odlaze na dve strane, uvek smo bili jedna velika porodica i sa jedne i sa druge strane. Imam puno braće i sestara, iako sam od mame i tate, jedinica. Sa 15 godina sam ostala u Sremskoj Mitrovici da živim sama sa bakom. Bile su to inače teške godine, pa ja nekako ne vidim taj deo mog života kao period koji je bio najteži.
Moglo se desiti da danas ne živim u gradu koji je u mom srcu, za koji živim, ali eto, ovaj deo mog života doneo je dobru stvar, ostala sam tu.
Mama i očuh su otišli za Rovinj, tata nije živeo ovde, on je bio u Šapcu. Tada je bio plan da se svi preselimo u Rovinj, ali ja nisam htela, kretala sam u srednju školu, nisam htela da menjam društvo. Tada sa pohađala srednju medicinsku za fizioterapeuta. Životna situacija, ali i tadašnja razmišljanja mojih roditelja su bila, upiši ono što će ti doneti posao. Upisala sam smer na njihov nagovor jer je to bila prva generacija fizioterapeuta i odmah su se dobijali poslovi. Bila sam protiv toga ali je 1996. godine bila velika kriza, nisu znali hoće li imati sredstava da me pošalju na fakultet, a da ću studirati mojoj porodici je bilo jasno jer sam bila odličan đak i volela sam da učim, štreber, kaže uz osmeh.
Odrastala sam u Kuzminskoj ulici a sa bakom sam živela u naselju Matije Huđi. Tu sam izlazila, imala drugare i drugarice, to je bio moj krug devojčice.
Kada sam ostala da živim sa bakom, ona je već bila u penziji, imala je oko 60 godina, rano je otišla u penziju jer je bila slabovida. Nije bilo lako biti sama sa bakom, ali se pokazalo da koliko god za devojčicu, u to vreme, nije jednostavno živeti u ovim okolnostima, mene je vadilo to što sam uvek bila jako društvena osoba, tada sam imala drugare i drugarice pored sebe iz detinjstva, pa je bilo lakše. Najteže mi je bilo tokom bombardovanja, to je bilo nezgodno, baba je bila već starija i jako se plašila, ja sam kao devojka htela da izlazim, da igram karte, da idem na Savu, a sirene su non stop radile.
Nakon bombardovanja, bila sam treća godina srednje škole, tada sam upoznala sadašnjeg supruga, on je godinu dana stariji od mene, u to vreme on je bio student a sada smo 23 godine u braku. Uz njega sam prošla najgori period, on mi je bio sigurnost i oslonac u svemu.
Fakultet sam odmah upisala, dobila sam uslov od roditelja da moram biti na budžetu, jer ako ne budem, moram da se vratim u Mitrovicu i da počnem da radim. Srednju školu sam jedva pregurala, jako sam gadljiva, praksa mi je bila jako loša, ali je fakultet sasvim druga priča. Spremala sam se za prijemni iz biologije pola godine, bila sam uporna, hoću da budem na budžetu. Upisala sam Prirodno-matematički fakultet, druga na listi, na budžetu, sadašnji suprug je tamo već bio, isto odličan student saobraćaja. Ja studiram, dajem sve u roku i dobijam stipendiju od države. Uspevam da završim fakultet u roku sa prosekom 9,22. U međuvremenu smo se venčali, on je bio uz mene, kao i moji roditelji naravno, finansijski sa svih strana se pomagalo.
Mislim da sam izuzetno specifična, ne dozvoljavam da me slome teški periodi, uvek nešto izvučem iz loših situacija, da sam otišla za Hrvatsku, ko zna gde bih bila i šta bi radila, uvek gledam i kažem „ko zna zašto je to dobro“. Ja sam brinula i o baki, a ona je meni ceo život posvetila.
Moja baka je bila dama, u to vreme šef u Modnoj kući, donosila je modne revije, uticala je na moj životni stil, uređivala je dobro enterijer, bila je razvedena ali prava gospođa, nosila je zlato, svilu, bunde… Nije bila tradicionalna, učila me je da budem svoja i da samo učim. Nikada nisam koristila to što sam sama, da izlazim i radim šta hoću. Kada sam prvi put izašla u grad, upoznala sam sadašnjeg muža, izlazili smo na splavčić, izlazila sam na rok i pop žurke, zatim u K9 klub, opet je to bilo nešto moje, moj život u mom gradu.
Ako prihvatiš odgovornost, okreneš se pronalaženju svoje suštine i postavljanju svojih ciljeva, velike su šanse da ćeš imati ispunjen život. Kod mene je nekako išlo sve po redu, škola, ljubav, brak, deca, karijera. Da je bilo lako, nije! Za uspeh u svakom polju treba hrabrosti, ali rezultat je vidljiv.
Uradila sam sve kako je trebalo, muž kada je završio vojsku, ja ostajem trudna. Dolazim u Mitrovicu na biro za zapošljavanje, da se prijavim, međutim nema šifre za moje zanimanje. Niko u Sremskoj Mitrovici do tada nije došao da prijavi smer koji sam ja završila. Na fakultetu sam imala sedam hemija, diplomirala sam na analizi vode za piće. Neko vreme nisam radila, zatrudnela sam sa prvim detetom, muž pripravnik, da nije bilo njegove mame ne bi se ni usudili da se uzimamo. Dobili smo bebu, muž je radio kao pripravnik na KPD-omu kao saobraćajni inžinjer, ja nisam radila.
Tada kreće moja borba, šest godina sam tražila posao, ne znam gde sve nisam bila, predavala sam u školi, predavala sam engleski u Čalmi i u školi „Sveti Sava“.
Predavanje deci je bio najlepši period, deca sa sela, predivna, i dan danas se čujem sa tim kolektivom. Nakon nekog vremena, ostajem bez posla, jer se magistar vraća, bila sam u Laćarku, predavala biologiju a zatim u Gimnaziji ali vidim da za mene nema mesta. Radila sam iu Drvnom kombinatu, zaštitu na radu, to nije moja struka, ali… tu su se ljudi povređivali, ginuli i lomili se, nisam htela da odgovaram, oprema nije bila adekvatna i napustila sam taj posao. Tokom studija sam odradila pripravnički na Zasavici. Jedno vreme sam bila i turistički vodič na brodu. Držala sam i školu engleskog jezika za starije, imala sam dosta grupa. Moj posao na „Zasavici“, sada kada pogledam na taj period, zapravo je neki moj početak ovoga što danas radim. Tu sam dobila dobar savet, da treba da naučim da pišem projekte i da ću uspeti.
Posle svih poslova koje sam radila, konačno dolazim u firmu gde sam našla svoje mesto. Radim baš ono što i volim, a to nema svako priliku, svesna sam da mi je život dao priliku i ja ne puštam.
Iskrsao je posao u JKP „Komunalije“. Dolazim na radno mesto, gde treba da radim u oblasti PR-a. Radila sam sve od početka, štampanje računa, rad sa korisnicima, žalbe, tužbe, radila sam sve. Trebao mi je posao, morala sam da učim i radim. Na sreću, ubrzo sam primljena za stalno. Ubrzo sam rodila i drugu devojčicu, razlika između njih dve je 7 godina. Tek posle deset godina radim ono za šta sam se školovala, ne bih ništa postigla da ne volim ono što radim, imala sam sreće da od tada nisam nailazila na prepreke u smislu da mi je neko zatvorio vrata, zahvalna sam direktoru koji bio je uz moje ideje, a ja sam uvek gledala da to bude interes firme.
Projekat „Case for zero waste“ je moj prvi projekat. Zanimljivo je da sam ovaj projekat napisala i pre posla u Komunalijama. Tada sam bila u ekološkom udruženju, a kada je drugo dete imalo dva meseca javljaju da smo dobili projekat. Počelo je sa prvim projektom u ekološkom udruženju, a završavam ga tokom posla na kome sada radim, u JKP „Komunalije“
Od ideje do realizacije je težak put, sa reciklažnim dvorištom išli smo na mnogo konkursa, uz pomoć NALED-a smo došli na ideju da pošaljemo dopis svim velikim kompanijama u Mitrovici, oni su uložili, uspeli smo da završimo bez konkursa.
Od 2015, prvih kontejnera do dan danas mogu da kažem da su Mitrovčani osvešćeni po pitanju ekologije, kontaktiram sa građanima. Radim reklamacije, probleme na terenu i sve što je potrebno kako bi rešili problem.
Nisam imala problem da pokažem javno gde građani prave greške, ne vode računa. Moja ideja je bila da to bude javno. U Orlovom naselju smo imali konstantne pozive, ne možemo uvek kritikovati građane, dok im ne ponudimo opciju. Trudim se i nalazim rešenje za probleme.
Nemam problem da se obratim nekome direktno. U planu je da se što manje otpada trajno odloži. Privilegovani smo jer imamo deponiju, odvozimo smeće kod 100% domaćinstava, dolazimo do svake kuće. U ruralnim sredinama trebalo je sedam godina da građani to shvate. Animalni otpad je velika boljka, kontejnera ima u Laćarku i Čalmi, svi možemo da se trudimo, ali dok ne počne kažnjavanje, dok građani jedni druge ne počnu da opominju, male su šanse da se ekološki osvestimo. Svi se žale i viču a niko ne želi da prijavi problem. Svest drugih zemalja je u kažnjavanju, oni čak imaju službe DNK analize. Daleko smo od toga ali smo dosta odmakli, nije zanemarljivo. Sremska Mitrovica godišnje izdvoji 20.000 tona otpada.
Biti na ovom poslu koji se tiče ekologije i stvarati bolju svest, ne samo građana već i moju, svakodnevno usavršavanje i želja da živimo u lepšem i zdravijem okruženju je izuzetna privilegija, ali privilegija koja zahteva izuzetnu odgovornost i posvećenost. Raznovrsnost poslova koja se obavlja pod krovom jedne tako velike ustanove zahteva svakodnevnu prisutnost i širinu delovanja, što nije uvek lako. Ali, osećaj da kao ustanova unapređujemo i obogaćujemo Grad, poslove čini lakšim.
Pričom se ne može sve postići, uveli smo, primera radi, to da ukoliko u plavoj kanti nije nešto što treba, mi ne nosimo kantu. Jednostavno, mora tako. I vidi se razlika, odvaja se. Projekat ide u drugu fazu, radim na dosta edukacija, jedna od njih je i logistika. Trudimo se da nama bude olakšano i naravno da građani od svega dobiju ono što je njima potrebno. Količina otpada koja se trajno odlaže je mnogo bolja, ja radim konstantno analize. Laćarak se takođe budi, najveći pokazatelj su nam i velika i česta priznanja. Možda sve to zvuči malo, ali idemo korak po korak. Svi zajedno. Dobili smo poziv da kao preduzeće – za primer, prikažemo šta smo radili i u Zagrebu. Pozivaju nas kao jedino javno preduzeće iz Srbije, u Zagreb.
Mi i dalje radimo na tome da Sremska Mitrovica bude sredina koja je drugačija, koja šalje neku dobru poruku. Verujem u to da su deca i roditelji kao spojeni sudovi u fizici. Ko god da prvi usvoji neko znanje ili naviku – preneće onom drugom. Zato su naše poruke usmerene i deci. Vide se kamioni sa dečijim crtežima, radionice, takmičenja… Da li su to deca ili roditelji, potpuno je svejedno, obraćamo se baš svima: deci, roditeljima i širokoj populaciji.
Nekada mi bude dosta svega, da, to se svima dešava, non stop na terenu, osim kada pišem projekte, a često i noću pišem. Kuća mi je perfektna, uvek je skuvano, kuvam oko 21 sat za sledeći dan, kao prava žena, kaže Tamara uz osmeh. Ulazim u projekte, u ekološke grupe, stalno razmišljam kritički u domenu društvene odgovornosti i društvenog delovanja. Pritisak je nekada žestok, padnem psihički na kratko, sada su to stvarno retke i kratke nedoumice.
Uvek mi je važno i borim se da ne ulazim emotivno, što je stvarno teško, u pitanja poput, šta će biti ako…, trudim se da logički razmišljam sučeljavajući argumente za i protiv. Znam da kada postignem da sve svedem na logiku, onda je jednostavno razmišljati o ozbiljnim društvenim pitanjima. Zapamtila sam šta je rekao profesor tokom studiranja: ekologija ne može bez politike zbog povezivanja i odluka. Idemo ka EU, moramo da pratimo sve što oni diktiraju, ono što je kod njih uspelo, uradićemo i mi, ne treba izmišljati toplu vodu.
Važno je da svi postavimo sebi pitanje, ja ga postavljam sebi i porodici svakodnevno, da li će Sremska Mitrovica biti grad gde će se stalno stvarati neke deponije smeća ili grad za svoje građane, to za mene znači, ako se nateramo da kritički razmišljamo, vrlo brzo će nam mozak drugačije funkcionisati.
Nekada mi se čini da niko ne razmišlja o ekološkim problemima dok ga problem lično ne pogodi i ne dođe mu pred vrata. Sreća, zadnjih godina sve je više ekološki osvešćenih građana i srećna sam jer sam deo ove priče,
1 komentar
Bravo školska!
Komentari su zatvoreni.