Sremska Mitrovica – Ovo je priča o putovanju Nataše Terzić kroz životne nedaće, unutrašnju borbu i, na kraju, njen pronalazak mira i smisla kroz pisanje. Nataša je, suočena s izazovima života – ratom, gubitkom doma, izgnanstvom i preprekama – došla do spoznaje da je ključ opstanka u miru sa sobom i okolinom. Kroz književnost, ona je pronašla način da se izrazi, zabeleži kolektivno sećanje i čuva istoriju ljudi koji su pretrpeli zaborav ili marginalizaciju. Njene priče nisu samo biografske, već predstavljaju pokušaj očuvanja tradicije i identiteta naroda, u isto vreme pružajući svedočanstvo o otpornosti ljudi, naročito žena, koji su opstali uprkos teškim okolnostima.
Kroz pisanje, Nataša ne samo da otkriva sopstvene unutrašnje svetove, već se povezuje sa prošlim generacijama i prenosi njihove priče na buduće. Nataša Terzić otkriva unutrašnju snagu, veru i važnost očuvanja tradicije, kao i o tome što život, ma koliko težak bio, uvek nudi priliku za novi početak – ako se pronađe mir.
Nataša Terzić nije samo književnica, već žena koja je kroz vlastitu životnu borbu pronašla snagu da napiše priče koje nam pomažu da ne zaboravimo – ko smo, odakle dolazimo, i šta znači opstati. Njena književnost nije samo zbirka reči, već glas naroda koji je dugo bio potisnut, a kroz Natašinu snagu postao čujan.
Rođena u srcu Kosova i Metohije, Nataša je odrasla u patrijarhalnoj porodici, u okruženju koje joj je oblikovalo karakter. No, usled ratnih dešavanja, bila je primorana da napusti dom, a sa troje dece, krenula je na put izgnanstva. Prošla je kroz više od 30 adresa tokom dve decenije. Iz tih turbulencija, iz neprestane borbe za opstanak, činilo se da se njen talent za pisanje izgubio. Međutim, njen put je bio predodređen da se promeni.
„Kroz pisanje sam ponovo pronašla sebe. To je bio put do mira“, kaže Nataša, govoreći o svom stvaralačkom procesu. Tek kada je pronašla mir u malom selu Divoš, gde je 2018. godine konačno stala, njene priče su ponovo oživele. I to u pravom trenutku, jer je mir, koji je ona tako dugo tražila, postao ključ za njeno književno stvaralaštvo. Nataša se seća trenutaka kada je došla do „krova nad glavom“ – kada više nije znala gde da ide, kada je osećala da je stagnirala, da nije ispunila ono što je u njoj bilo.
„Ja sam jedno vreme stagnirala. Znači, padneš, pa onda ne možeš dalje. Padneš, više nemaš gde da ideš. Što kažu, samo duša živi u čoveku i to je to… Nisam ostvarila ono što je bilo u meni, svoje potencijale koji su čekali da se otvore. Nisam pokazala možda sve što znam, šta umem, zašto sam talentovana. To je stagniralo. Nisam ni mogla. Imala sam mnogo prepreka u životu.“
Iako se činilo da je život zaustavljen, mir koji je pronašla u svom novom domu postao je prekretnica. Nataša nije samo pronašla unutrašnju ravnotežu, već je pronašla i glas koji je bio spreman da se čuje. Njen roman „Podruga” bio je prvi iskorak, delo koje govori o životu žena sa margine, o opstanku u nemogućim uslovima, o ljubavi koja ne prestaje ni u najtežim vremenima. Roman nije samo umetnost, već je postao svedočanstvo o svim onim ženama koje su u tišini nosile teret izgnanstva.
Iza svakog njenog dela, od „Podruge” do „Nasleđa predaka”, krije se nesrećna, ali i divna istina – istina o tome koliko je važno da zabeležimo kolektivno sećanje. „Moje priče su i biografske. Neke su kraće, a neke obimnije. Sve su moje, kako ja to doživljavam. Pišem o nečemu što mi je nedostajalo. Kada voliš nekog, pišeš stihove toj osobi. A ja sam zaljubljena u Metohiju, pa pišem o Metohiji.”
Nataša piše o svom detinjstvu, o običajima, o ratovima i životima običnih ljudi koji su nosili teret istorije. Zbirka „Nasleđe predaka” nije samo zbirka priča i legendi, već važan pokušaj da se očuva kulturno nasleđe koje preti da bude zaboravljeno. Priče koje piše nisu samo stvarne, već istinite – one su deo kolektivnog pamćenja naroda, deo identiteta koji se mora očuvati. „Slično kao Jevreji, koji su čuvali svoje kolektivno pamćenje kroz 2000 godina. Oni nisu zaboravili, sačuvali su svoj jezik, običaje, priče. Mi možda to zaboravljamo, a to je nešto najdragocenije.”
50 priča i legendi sa Kosova i Metohije
Kroz Natašine reči, mi učimo o običnim ljudima, o njihovim životima, o tome šta znači opstati u svetu koji se neprestano menja. „Pišem i o tom svakodnevnom životu, kako je to bilo za ljude u Metohiji, o običajima, ratovima, siromaštvu, obilju. Tako nešto želim da zabeležim. I kroz istoriju, mi učimo o velikim ličnostima, o vojskovođama, carstvima, ali treba da pišemo o običnim ljudima, o njihovim životima. To sam ja želela, da napišem o tome.”
No, Nataša nije samo književnica. Ona je žena koja je preživela mnoge teške trenutke, koja je prošla kroz gubitke, ali nije poklekla. Kroz sve nedaće koje su je snašle, Nataša nije izgubila veru – ni u sebe, ni u Boga. Ona ističe kako je najvažnija lekcija koju je naučila da je potrebno imati mir da bi se ostvarilo sve ono što je u nama. „Mir je osnovni preduuslov za svaki ljudski um. Taj trenutak je došao. Taj trenutak je došao kad sam ja došla, posle možda nekih pola godine. Jer pola godine mi je trebalo da shvatim, da ukapiram, da se naviknem na neki način, da je stvarno to to.”
Nataša je pronašla mir, a kroz njega je pronašla i svoje istinsko stvaralaštvo. Kroz svoje knjige, ona ostavlja trajan trag, pokazujući svetu koliko je važno da se očuvamo u teškim vremenima, da ne zaboravimo ko smo i odakle dolazimo. I dok piše o Metohiji, o ženama, o sećanjima i tradiciji, ona ne piše samo za sebe, već za sve nas. Piše za one koji će tek doći, za one koji će jednog dana ponovo pročitati njene priče i setiti se svega što je Nataša nosila u sebi – hrabrosti, borbe, vere i nade.
Sada, 2024. godine, Nataša ima svoj mir. Njeno putovanje do fruškogorskog sela trajalo je 20 godina, otkako je 1998. godine, sa troje dece, izbegla sa Kosova. Najmlađe dete tada je imalo samo 8 meseci…
„Kada smo izbegli, tada je bio napad na Ljođu, to je šest kilometara od Peći. Nama je naređeno da se povučemo, da civili izvuku. To mesto je palo pod zonu ratnog dejstva, koja je mogla da se proširi, a bilo je jako rizično. Tamo gde sam bila, na Rugovskoj klisuri, odstupnica je bila zatvorena. Jedini izlaz je bio preko Peći. Naređeno je da se svi izvučemo. Neki su se vratili na Kosovo i ponovo izbegli 1999. godine, ali ja sam ostala. Okolnosti su bile drugačije, nisam se vratila u novu kuću, koja je tek bila izgrađena 14 meseci pre, ali je zapaljena. Deca su mi tada imala 4 godine, 3 godine i 8 meseci.“
Nataša je prvo živela u Gajdobri, kod Bačke Palanke, dve i po godine. Posle Gajdobre usledilo je 29 novih adresa širom bivše Jugoslavije, u potrazi za boljim životom. Želela je da obezbedi bolji život za svoju decu. Tokom 20 godina, Nataša je sa svojom porodicom promenila čak 30 adresa. Rodila je još troje dece, sve ih je odgajila, a neke izvela na dobar put, dok druge još drži za ruke.
U Divoš je došla 2018. godine, u junu, i dobila kuću preko komesarijata za raseljena lica. Sada živi u Divošu, u okolini Sremske Mitrovice, u jednoj trošnoj kući koja nije ni blizu mesta koje bismo mogli smatrati domom. Ipak, kroz godine borbe, pronašla je način da taj skromni prostor učini domom, ma koliko bio neuslovan. Uz svoju porodicu, Nataša nastavlja da živi, a njen svakodnevni život je dokaz da snaga volje i ljubavi prema porodici mogu da prevaziđu sve nedaće.
Danas, u tišini fruškogorskog sela, Nataša je konačno pronašla mir. Iako su godine prolazile u stalnom begu, pretrpljenim gubicima i teškim životnim iskušenjima, sada ima prostora da piše. Pisanje je postalo njen način da ovekoveči svoju prošlost, da zabeleži bolne i lepe trenutke, da sačuva sećanje na ljude i mesta koja su joj oblikovala život. Nataša je postala književnica, čija reč sada nosi snagu, ljubav i upornost svih onih koji su, poput nje, preživeli nesaglediva iskušenja.
