SREMSKA MITROVICA/Mačvanska Mitrovica. Mačva je tokom istorije iznedrila brojne junake, narodne heroje, ličnosti koje su dale nemerljiv doprinos da Srbija bude ono što danas jeste. O njima se prvo samo pričalo, pa zatim pevalo i pisalo, po njima obrazovne, kulturne i druge važne institucije nose nazive, oni su zadužili svoj narod, svoju zemlju i na njih nikada ne smemo zaboraviti, ma koliko vremena da prođe. Svakako jedan od najupečatljivijih ličnosti bio je Salaščanin Stojan Čupić „Zmaj od Noćaja“.
Nekada je o njemu pevao Filip Višnjić, ulaca sa njegovim imenom pominje se u Bajaginoj pesmi.
Jedan od najvećih govornika – besednika, junaka, poznat po lakoj ruci kako za sebe tako i za druge iz Prvog srpskog ustanka bio je vojvoda mačvanski Stojan Čupić „Zmaj od Noćaja“. Bio je veoma rečit, često učestvovao na debatama u skupštini, vodio pregovore sa Turcima, pa je sam Кarađorđe rekao čuvenu rečenicu: „Кojekude, ko mi nadgovori Čupića, i natpiše Molera, daću što zatraži“. Čupić je bio visok, tanak u struku, plećat, smeđih brkova, nasmejan, bio je pravedan i veliki prijatelj i zaštnik sirotinje.
O njemu i njegovim podvizima je pevao i čuvani slepi guslar Filip Višnjić koji je bio rado viđen gost u domu Čupića, gde se najduže i zadržao u periodu od 1810. do 1813. godine.
Slom 1813. godine zatekao je guslara Višnjića kod Čupića, na Ravnju. Izbegavši preko Save, on se nastanio u sremskom selu Grku. U Srbiju, nije prelazio nijednom posle 1813. Razlog je ovaj: njegovi junaci bili su ili već mrtvi ili u izbeglištvu“, iznosi podatke Bojana, te dalje nastavlja, da je Višnjić u jenom trenutku u dvorištu Gaje Noćajca, podigao kolibu, kao i da je nabavio tronošce za one koji su dolazili da ga slušaju.
Čuvena Višnjićeva pesma Boj na Salašu posvećena je upravo „Zmaju od Noćaja“. On je opevao Čupića još u pesmama: Bjelić Ignjatije, Luka Lazarević i Pejza, Boj na Loznici…. Za pesmu Boj na Salašu vojvoda mu je darovao belca.
O našem mačvanskom Vojvodi pisao je i Vuk Кaradžić. U pesmi „Hvala Čupićeva“ sam Кaradžić je rekao za Čupića „Кakogod što se Čupić hvali ovdje u pjesmi, tako se i u govoru hvalio i junaštvom i bogatstvom i svačim.“ Ovim rečima se Кarađorđe obraća Čupiću:
„Oj Čupića, zmaju iz Noćaja,
Izvuci se more iza bara,
Pa se svagda ukraj Drine nađi,
Dobro čuvaj Mačve i Podrinja,
Da tebeka Turci ne prevare,
Da iz Mačve roba ne odvedu –
Za roba ću tebe pogubiti.“
Na ovo pismo Кarađorđu, Čupić je vešto odgovorio, spomenuvši sve kapetane i svoje vojnike sa kojima je zajedno ratovao i borio se, i sa kojima zajedno branio Mačvu od Turskih upada i time još jednom pokazao koliko je bio dobar govornik.
Stojan Čupić je rođen u Pivi, u Hercegovini kao unuk Tode Dobrilovića, njega je posinio iliti usvojio Strahinja Čupić bogati trgovac iz Salaša Noćajskog, po svom poočimu Stojan je uzeo prezime Čupić, tako današnji Čupići iz Salaša, uprkos rasprostranjenom mišljenju, zaista nemaju nikakve veze sa prezimenom slavnog vojvode iz Prvog srpskog ustanka. Sam Stojan je imao dve ćerke: Vasiliju (čije je sin bio Nikola Čupić koji je uzeo po dedi prezime ali nije imao potomaka), i Tomaniju obe su bile udate u Šabac, i sina Tomu koji je imao sedmoro dece, ali nažalost nijedno ga nije nadživelo.
Čupić je bio veliki dobrotvor i izdašno pomagao obnovu i građenje crkvi, ne samo u Mačvi, već i u Sremu. Između ostalog, davao je novčane priloge manastiru Ravanici na Fruškoj gori.
Crkvu u Salašu Noćajskom podigao je upravo vojvoda koji je iz Srema doveo i čuvenog slikara Lazara Stejića da uradi i oslika ikonostas crkve.
Pre više od dva veka, odnosno, 1811. godine u Beogradu održana je skupština vojnih starešina na kojoj prisustvuju Stojan Čupić i knez Ivan od Semberije. Na ovoj skupštini Čupić je proglašen za glavnog vojvodu mačvanske knežine. Vrlo značajna bitka u kojoj je potom učestvovao je Boj na Ravnju koji je trajao 17 dana i završio se porazom Srba 17. septembra 1813. godine. To je odsudna bitka u Prvom srpskom ustanku. Srbi su popravili stari šanac kod Ravnja dug oko 500 metara koji se krilima naslanjao na reku Savu i otoku Zasavicu. Šanac je branilo 3.000 boraca pod komandom vojvode Miloša Obrenovića, prote Mateje Nenadovića, Stojana Čupića, kapetana Zeke i njegovih golaća. Šanac je popustio pod dejstvom samog jednog topa. Vojvoda Stojan Čupić sa sabljom u zubima preplivava Zasavicu i preko preseka i Noćaja stiže u Šabac. Dan danas narod priča da je potes Valjevac u Ravnju dobio ime po Valjevcima koji su u vodama Zasavice izgubili živote. Za Rudničane kažu da su stradali u potesu Vrbovac, za ime potesa Trebljevine narodna tradicija kaže da su Turci „trebili“ ubijali zaostale ustanike i narod u zbegu.
Stojan Čupić je ubijen 1815. godine u tamnici u Zvorniku.
