Sremska Mitrovica – Grad Sremska Mitrovica, ima duboko usađenu istoriju koja seže unazad do neolita. Njegova povoljna geografska pozicija na raskršću puteva privukla je pažnju svetskih moćnika i velikih sila tokom vekova, često ga čineći poprištem ratova i sukoba. Kroz sve ove vekove, srpski narod je uspeo da očuva svoj identitet i tradiciju, iako je suočavao sa mnogim osvajačima i izazovima.
Nakon perioda vladavine Ilira, Rimljana, Huna, Avara, i Osmanlija tokom srednjeg veka, grad je postao deo Austrougarske monarhije. Sremska Mitrovica je zadržala značajnu ulogu kao administrativni centar za oblast Srema i Istočne Slavonije. Kao prirodna posledica, izgrađen je veliki zatvor – Mitrovačka kazniona – koja će se kasnije ukazati kao mesto stradanja za mnoge.
Sa pogodnim položajem na levoj obali Save i na raskršću puteva vazda je bila predmet interesovanja svetskih moćnika i velikih sila.
Narodi su se vekovima smenjivali, no Srbi koji su dolazili u Srem brzo i lako su se primali u plodnoj ravnici i pustili su duboko svoje korenje koje se čvrsto držalo sa četri kraka : pravoslavljem, tradicijom, jezikom i ćiriličnim pismom. I uvek kada su osvajači pokušali da Srbima preseku, da počupaju i pokidaju taj koren – mnogo je bolelo i previše je krvarilo i to na obe strane. Klica je uvek ostajala duboko pod dno Fruške gore, a srpski živalj iako uništavan ipak ovde opstaje, nažalost uz ogromne žrtve.
Godine 1895, na nalog cara Franca Josifa I, na mestu stare vojarne u Mitrovici podignuta je impozantna Mitrovačka kazniona. Ova zatvorska ustanova bila je pravi biser austrougarske arhitekture i opremljena najmodernijim sadržajem za to vreme. Kazniona je mogla da primi do hiljadu zatvorenika, a nudila je luksuz kao što su parno grejanje, električna energija, i sopstvena centrala za proizvodnju električne energije.
Mitrovica Austrougarima je bila granica, ali u isto vreme i centar, jer je tu bilo sedište Okružnog suda za područje Srema i Istočne Slavonije i čini se da je prirodna posledica bila potreba za velikim zatvorom. To je bio najmoderniji zatvor u celoj Austro-Ugarskoj. Imao je i veliku upravnu zgradu, ergelu, stočnu farmu, bogato poljoprivredno dobro sa 800 hektara obradive zemlje.
Sama struktura objekata ovog neverovatnog zdanja, kao i njegov izgled velikim delom sačuvan je od osnivanja do danas.
Samim početkom dvadesetog veka i zatvor je počeo da radi… robijalo se u njemu i živelo okolo njega, radilo se, gradilo i dograđivalo. I tako deceniju i malo preko. A onda, na Vidovdan opalio je jedan pištolj u Sarajevu, ali odjek mu se, nažalost čuo i do ravnoga Srema.
Prvi svetski rat izbio je 1914. godine nakon atentata u Sarajevu, a Sremska Mitrovica je postala žarište stradanja za srpski narod. U to vreme, vojnici i civili iz srpskih oblasti su zatvarani u više od 300 logora širom Austrougarske. Među njima se Mitrovačka kazniona izdvajala kao jedno od najstrašnijih mesta stradanja.
Smenjeni su svi Srbi koji su bili načelnici uprava, naravno i gradonačelnik Teodor Vasilić. No, upravnik zatvora Milan Kostić ostaje na njegovom čelu, a njegov dnevnik koji je tajno pisao pravi je, autentični izvor koliko je bilo pogibeljno biti Srbin te 1914, 15, 16 i 17.godine
Knjiga „Stradanje Srba u mitrovačkoj kaznioni tokom dvadesetog veka“
Danas je 26. novembar. 1915… Noćas stiže preko hiljadu zarobljenika, od koga su dve trećine civili. Prenoćili su u šupi pored kaznonog zida, sutradan su smešteni u štale. Svi su bolesni, guravi, smrzli- žalost. Ima i male dece od 4 godine. Ne zna se ni broja, ni reda. Niko ni o čemu ne vodi računa, u samici se guše od smrada. U kuhinji se kuva za hiljadu, a ima ih najmanje pet hiljada. Sprema se krompir sa vodom, bez masti. Svi jauču od gladi- strahota
Nakon proglašenja rata Srbiji, počeo je progon Srba, praćen ubistvima, silovanjima, vešanjem i masovnim hapšenjima. Logor u Mitrovici postao je poprište neopisivih patnji i gubitaka za srpski narod. Grad je izgubio mnogo svog srpskog nasleđa i kulture, a srbima je bilo zabranjeno koristiti ćirilično pismo i održavati svoje običaje.
Po završetku Prvog svetskog rata osniva se nova država – Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa Aleksanrom Karađorđevićem. U tu novonastalu državnu zajednicu niko sem Srba nije verovao. Za Hrvate i Slovence to je bilo samo kratkoročno i prelazno rešenje, čije će kasnije razdvajanje biti ponovo u krvi i ponovo će najviše koštati, koga? Ako ne – Srbe i Srbiju?
Ipak, ta činjenica u tom trenutku bila je nevažna. Srbija uljuškana u svojoj slavnoj pobedi, željna da skine pušku sa ramena, da tain zameni kačamakom i projom, željna kuće i ognjišta, njiva i voćnjaka, a najviše je bila željna svadbi i veselja.
Ta nova sreća je zaista bila varka, kao senka i san… Samo jednu godinu posle 1919. svetom vlada užasna epidemija gripa. Čuvena španska groznica odnela je ono što čak ni rat nije uspeo.
U isto vreme sa istoka tiho stiže i nova bolest, zvana komunizam. Upravo ta pseudo- religija lagano, ali trajno zatrovaće srpski duh i odvojiće Srbina od crkve i tradicije koju je uspeo da sačuva vekovima do tada.
Danas 10-og. arila 1941. uspostavljena je Nezavisna Država Hrvatska u kojoj će svu vlast preuzeti pripadnici ustaškog pokreta. Od danas Mitrovica na Savi zvaničnio će se zvati Hrvatska Mitrovica i od danas Žitnu pijacu svi moraju zvati trgom Adolfa Hitlera , a trg pred crkvom od sada se zove – trg Ante Pavelića. Sve ulice u gradu promeniće imena, o tome će vas obavestiti ustaški štab.
Knjiga „Stradanje Srba u mitrovačkoj kaznioni tokom dvadesetog veka“
Odmah nakon proglašenja NDH u Mitrovicu stižu prve jedinice Ustaške policije i počinju hapšenja uticajnijih Srba.
Na Đurđevdan 1941. ustaški ministar Andrija Artuković naređuje , citiram -Srbe obezglavite, tako što ćete sve vodeće ljude u Mitrovici lišiti slobode- završen citat.
Vrlo brzo prvih 40 ljudi biva uhapšeno i odvodeno – a gde drugo nego u kaznionu. Svirepo, najsvirepije mučeni i zlostavljani i većina njih je u krugu zatvora i umrlo. No, to su tek bili nagoveštaji, jer prava zona sumraka počeće jednu godinu posle, 1942- ge, dolaskom Viktora Tomića i njegove kaznene ekspedicije sa pokretnim prekim sudom. Ceo Srem će u jednom mesecu biti zavijen u crno. Možete li zamisliti takav sud, em preki, ali još je i pokretni. To je značilo samo jedno, da su meštani prestali biti vlasnici sopstvenih života. Svi su se vodili kao mrtvi, samo je sud odlučivao ko će- gde i kako biti likvidiran.
Drugi svetski rat i novi strašni događaji
Nakon Prvog svetskog rata, Mitrovačka kazniona je postala zaboravljena, ali se njena jeziva prošlost ponovno odigrala tokom Drugog svetskog rata. Tokom Nemačke okupacije, prostor između Vukovara i Zemuna je pripao Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, a Mitrovica je pretrpela nove strahote.
Ustaške vlasti su započele hapšenja i stravična mučenja u Sremu, a Mitrovačka kazniona postala je sabirni centar za srpske muškarce, žene i decu. Masovna hapšenja i zločini preplavili su Srem, a mitrovački zatvor je ponovno postao tamnica u kojoj su se ispoljavale najveće okrutnosti nad srpskim narodom. Svedoci su pričali o streljanjima, mučenjima, i neljudskim uslovima u zatvoru.
Štektali su mitraljezi iz pravca groblja… Duboke močvarne jame punile su se telima nevinih ljudi, zanatlijama, paorima, činovnicima, ali i ženama i decom. Posipali su ih živim krečom zbog dezinfekcije, zatrpavali zemljom, ali smrad od leševa se širio Mitrovicom sve do proleća.
Pustili smo namerno pucnjavu mitraljeza da traje nešto duže, a trajala je tačno dvadeset sekundi – samo da probamo da shvatimo kako je bilo slušati taj zlokobni zvuk koji se razlegao gradom, koji je sejao smrt gotovo neprekodno – deset dana i noći. … tako do 11.septembra kada su Nemci, zamislite ironije, zahtevali da se to strašno krvoproliće u Mitrovici prekine i zahtevali da se Viktor Tomić zbog svireposti razreši dužnosti. No, bilo je prekasno… 6000 civila diljem ove sremske ravnice već je bilo mrtvo.
Komunistička partija i njena OZNA koja sve dozna, a naročito ko ispoljava bilo kakvo srbovanje, ide možda u crkvi ili je nešto izgovorio protiv Druga Tita ili centralnog komiteta biva zatvaran, osuđivan na teški prinudni rad , ili biva likvidiran u najstrožijoj tajnosti.
Tek 2010. godine naša država donosi odluku o skidanju oznake poverljivosti o spisku osoba ubijenih bez suđenja i o popisu žrtava komunističkog režima.
Sledi socijalistička Jugoslavija, u kojoj su zbog socijalne pravde i ravnopravnosti, ljudi masovno završavali na robiji, i to samo zato što su bili bogatiji od drugih, bili su krivi jer su obrazovaniji od ostatka ili su prosto bili malo teži materijal za oblikovanje.
Uslovi u posleratnom mitrovačkom zatvoru su bili gotovo neljudski. U prostorijama koje su namenjene za 15 osuđenika ležalo je po dve stotine ljudi. Podrazumeva se da kreveta nije bilo, već go beton sa nešto slame, bez pravog nužnika i bez dovoljno vazduha. Svakodnevno se umiralo od izgladnjivanja, iscrpljujućeg rada, smrzavanja i prebijanja.
Nova vlast gušila je svaki glas koji je bio iole drugačiji od komunističke propagande. Posao prevaspitavanja bio je poveren UDB-i a to je podrazumevalo sve raspoložive metode koje bi slomile duh osuđenika i pretvorile čoveka u sopstvenu senku bez mišljenja i glasa . A presude su najčešće glasile za krivična dela: neprijateljska propaganda, ugrožavanje društvenog poretka, za veleizdaju i tako dalje…
Četrdeset hiljada srpskih seljaka bilo je zatvarano u periodu od samo četri godine, jer nisu bili kadri da državi daju toliko koliko je ona tražila, a tražila je previše
Sećanje na stradanje
Mitrovačka kazniona, prvobitno izgrađena kao moderna zatvorska ustanova, pretvorila se u simbol stradanja srpskog naroda tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Njena istorija služi kao podsećanje na nepravde i patnje koje su se dešavale tokom ovih perioda, i treba se sećati žrtava kao deo bogate istorije ovog grada. Sremska Mitrovica je svedok burnih vremena, ali i izdržljivosti i duha srpskog naroda.
