Sremska Mitrovica – U Gradskoj kući u Sremskoj Mitrovici dodeljena su rešenja o statusu roditelja-negovatelja, roditeljima dece sa stopostotnim invaliditetom. Grad Sremska Mitrovica prednjači u Srbiji po uvođenju novčane naknade u visini minimalne zarade za roditelje koji su primorani da se posvete dvadesetčetvoročasovnoj nezi svoje dece. Ova finansijska podrška dolazi kao priznanje roditeljima koji nisu u mogućnosti da rade zbog brige o svojim mališanima.
„Danas smo uručili još tri rešenja za majke koje su stekle status roditelja-negovatelja, čime smo ukupno obuhvatili osam majki koje su ostvarile ovo pravo. Grad Sremska Mitrovica kontinuirano pruža podršku porodicama, posebno onima čija deca imaju smetnje u razvoju ili se suočavaju s drugim izazovima“, izjavila je Anita Obradović, v.d. načelnica Gradske uprave za socijalnu zaštitu i zdravstvo.
Ovaj program podrške omogućava roditeljima da se u potpunosti posvete brizi o deci, uz obezbeđivanje osnovnih finansijskih sredstava. Poseban značaj ima činjenica da se ovim statusom prepoznaje izuzetan napor roditelja koji se suočavaju sa teškim životnim okolnostima.
Višnja Đođić, iz Mačvanske Mitrovice, jedna od majki koja je dobila rešenje, sa suzama u očima podelila je svoje emocije: „Ne mogu da opišem kako se danas osećam sada kada smo konačno dočekali rešenje. Kao da mi je neko skinuo ogroman teret s leđa. Svaki dan je borba, ali sada osećamo olakšanje.“
Gradonačelnik Branislav Nedimović, kroz svoju posvećenost rešavanju problema porodica sa decom koja zahtevaju specijalnu negu, postao je ključna figura u ovoj inicijativi. Njegov rad i podrška omogućili su mnogim roditeljima u Mitrovici da osete sigurnost i dostojanstvo.
Grad, osim ove finansijske pomoći, pruža i širok spektar socijalnih usluga, uključujući podršku školovanju i inkluziji dece sa smetnjama u razvoju. Time Sremska Mitrovica postavlja primer drugim gradovima u Srbiji kako treba brinuti o najosetljivijim kategorijama stanovništva.
Jedan od emotivnih trenutaka ceremonije bio je govor Vesne Jedranski,iz Salaša Noćajskog, majke Saške Jedranski, koja se 28 godina bori za život svoje ćerke: „Moja Saška je moje sve. Kada sam saznala da je bolesna, ceo svet mi se srušio, ali sam odlučila da je ne dam ni sudbini, ni bilo kome drugom. Prognoze su bile strašne, govorili su da ima samo jedan u milion šansi za opstanak, ali ja sam dala sve od sebe.“
Vesna je detaljno opisala borbu kroz koju su prošli, od šest godina dijalize, do transplantacije koja je donela olakšanje, ali i nastavak teških dana ispunjenih negom. „Svaki dan živim u strahu – kada legnem, pitam se da li ćemo dočekati jutro. Borila sam se za svoje dete 28 godina, i više nisam imala snage da tražim pomoć, jer su svi odgovori bili da takva vrsta pomoći ne postoji za nas.“
Ona je posebno istakla zahvalnost gradonačelniku Branislavu Nedimoviću i Aniti Obradović. „Moram da pomenem i gospođu Obradović, koja je bezuslovno bila tu za nas. Dolazila je uvek da obiđe moju Sašku i mene pitala: ‘Mama, kako ste?’ Više od 10 godina nisam čula to pitanje, ni od svojih najbližih, a kamoli od nekoga koga prvi put vidim.“
Za Vesnu, status roditelja-negovatelja donosi osećaj sigurnosti. „Moja plata ide na stvari koje su neophodne za Sašku, poput katetera preko kojeg je hranim. Taj kateter je bukvalno život mog deteta. Bez njega, ona ne bi mogla da preživi.“
„Došla sam biciklom. Meni je bicikl dovoljan, ne treba mi prevoz do kuće. Znam gde je moja sigurnost. Bilo mi je neprijatno kada su me pitali da li mogu da mi pomognu. Pre nego što sam dobila prvu platu, imala sam spisak od dvadeset stvari koje su mi bile neophodne. Prva na tom spisku bila je kateter koji kupujem za svoje dete, preko kojeg ga hranim. Za mene taj kateter nije samo medicinski instrument – to je izvor života mog deteta. Sve što ona unese, uključujući i vodu, daje se preko tog katetera, jer drugačije ne može da pije.
Verujte mi, od svoje prve plate nisam sebi kupila ništa, jer sada, konačno, imam sve što je potrebno za Sašku. Kada zatreba kateter, imam ga. To je moj osećaj sigurnosti. Svaka moja plata ide na njene potrebe, jer taj kateter, koji košta 49.995 dinara, nije luksuz, već životno važan za nju. A kad nemam novca, ljudi mi kažu: ‘Pa, imate zemlju.’ Ali ja ne mogu skupiti šaku zemlje i njome kupiti Saški lekove. Bez toga, mi ne možemo.
I to je ogromna stvar. Sada, mnoge stvari koje su me ranije brinule čine se manje važne, ali u stvarnosti, ne smemo zaboraviti koliko su ove stvari važne. Jer, borba za život moga deteta je najvažnija od svega.“
