SREMSKA MITROVICA. Spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici se nalazi pored starog pravoslavnog groblja, na mestu gde su bile zajedničke grobnice nekoliko hiljada poginulih i streljanih tokom Drugog svetskog rata.
Na ovom mestu podignut je memorijalni kompleks „Spomen-groblje“, na prostoru površine od oko 12 hektara.
Spomen-groblje je uređeno 1959. godine prema projektu arhitekte Bogdana Bogdanovića, a svečano otvaranje održano je 4. jula 1960. godine. Posle je bilo obnovljeno i obogaćeno novim sadržajima, te se smatra potpuno završenim od oktobra 1981. godine.
Svaka humka posvećena je jednoj grupi streljanih, a na njihovim vrhovima postavljena je bronzana forma razigranih plamenova. Humke su grupisane oko pravouganog centralnog dela na kome su postavljena tri kockasta kamena obeležja. Prilazne staze oko humki nisko su ukopane u zemlju i popločane ciglom. Neposredno na ulazu u spomen-park, desno od glavne staze, postavljena na uzvišenje od zemlje, dominira urna od kovane bronze. Prilikom rekonstrukcije izvedene 1979. godine, spomen-park dopunjen je sa još dve humke, a ispred centralnog dela dodat je lavirint od niskog zelenog rastinja, koji naglašava ulaz u svetilišni deo kompleksa. U parku se nalazi više od stotinu različitih vrsta visokog drveća i šiblja.
Spomen-groblje u Sremskoj Mitrovici jedno je od najvećih gubilišta Drugog svetskog rata. Nekoliko hiljada žitelja Srema surovo je mučeno i ubijeno u jamama koje su se nalazile neposredno uz pravoslavno groblje. Ovde je ubijen i sahranjen i slikar Sava Šumanović. Na spomen-groblju sahranjeno je 308 boraca Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, 20 vojnika bugarske i 18 vojnika Crvene armije, kao i četiri narodna heroja iz Srema: Janko Čmelik, Boško Palkovljević Pinki, Slobodan Bajić Paja i Stanko Paunović Veljko.
Na tri kamene ploče uklesan je tekst Dobrice Ćosića:
Ovde su Nemci i ustaše od 1941. do 1944. godine ubili 7.950 ljudi i žena. Ovde su izmučene ljude i žene po kiši i snegu gole i bose bajonetima terali da sami sebi iskopaju raku. Ovde su ranjene krečom polivali i žive zakopavali. Ovde su mučenici u smrti čekali spas. Ovde su nad rakama pred bajonetima i mitraljezima pevajući ginuli ljudi. Bili su patrioti Komunisti Borci. Bili su ljudi. Bili su i jesu sloboda, bratstvo naroda i naše dostojanstvo
Postoji niz značajnih upisanih elemenata koji se nalaze preko spomen-kompleksa ovde u Sremskoj Mitrovici. Prvo, na krajnjem zapadnom kraju parka spomenika nalazi se nekoliko visokih travnatih masovnih grobnih humki. Najudaljeniji zapad ima tri kamene ploče postavljene u podnožju na kraju šetališta obloženog opekom Trenutno je na svakoj kamenoj ploči preko nje postavljena prozirna plastična ploča (pošto su vandali uklonili originalni reljefni natpis). Na svakoj od ove tri plastične ploče štampa se zlatnim slovima koji se odnose na dugački neprekidni natpis koji se proteže na sve tri ploče . Natpis na ovim plastičnim pločama delo je poznatog srpskog političara i pisca Dobrice Ćosića, čoveka kojeg često nazivaju „ocem nacije“ Srbije.
Prvobitno, kada je ovaj memorijalni element prvi put izgrađen, natpis na tim kamenjem bio je podignut slovima sa svakim slovom ugrađenim direktno u kamen. Međutim, u nekom trenutku nakon pada Jugoslavije, pretpostavlja se da je krajem devedesetih natpis uništen. 2000-ih natpis je obnovljen u obliku seta bronzanih ploča. Plastične ploče, koje su trenutni oblik natpisa, postavljene su početkom 2010. godine.
Skulpture iz bronzanog plamena:
Neposredno uz srpsko pravoslavno groblje na spomeniku Sremska Mitrovica nalazi se set od osam veštačkih gomila. Unutar svake humke pokopani su ostaci žrtava NOB-a, dok je svaka humka takođe simbolična za određenu grupu koja je stradala tokom tog rata. Na vrhu svake humke nalazi se ~ 2m visoka bronzana vatrena skulptura koju je stvorio Bogdan Bogdanović, koja simbolizuje humanost i snagu žrtava koje su ovde umrle. U prvobitnom rasporedu iz 1960. bilo je samo 6 humki, ali 1979. dodane su dve dodatne. Posle pada Jugoslavije, ove skulpture su ozbiljno uništene i oštećene. Međutim, 2012. godine obnovljeni napori su ih obnovili i obnovili. Ipak, čak i od njihovog popravljanja, i dalje su žrtve vandala.
Triglavska skulptura:
U centru spomen-parka nalazi se 3-4m visoka kaldrmisana skulptura planine. Ova planinska skulptura treba da oda počast Sloveniji i njenim partizanskim herojima iz NOB-a. Oblik ove planinske skulpture treba da prikazuje planinu Triglav u Julijskim Alpima Slovenije. U vreme izgradnje ovog spomenika, 1977. godine, Triglav je bio ne samo najviša planina u Sloveniji, već i najviša planina u Jugoslaviji, pa je bio izuzetno visceralan simbol, koji je žestoko prenosio ideju moći i snage. U godinama od pada Jugoslavije, ovaj spomenik je doživeo značajnu količinu zlostavljanja i grafita. Međutim, danas je veći deo ovih grafita očišćen, ali neki i dalje postoje.
Takođe se u centru spomen-parka nalazi još jedna zagonetna skulptura. Ova mala skulptura (visoka oko 2 m) podseća na lice crtanog „Letećeg čoveka“, izrezbareni mermerni blok postavljen na betonsku platformu. Sjedi bez priloženih pločica, znakova ili bilo koje vrste podataka koji bi mogli ukazivati na ono što pamti ili na šta treba da simbolizira. Pretpostavka je da ova skulptura nije originalna za izgradnju spomen-parka 1960. godine, jer oblik skulpture ne izgleda u skladu sa umetničkim stilom Bogdana Bogdanovića. Sveukupno, skulptura je u razumnom stanju, bez vidljive degradacije, grafita ili vandalizma. U međuvremenu, nema počasnog cveća, venaca ili cveća, što možda ukazuje na nedostatak angažmana zajednice sa skulpturom.
Nacionalni spomenik herojima:
Takođe, u okviru kompleksa grobnih humki nalazi se i grubo tesana kamena kocka koja je prvobitno obeležavala spomen četiri lokalna srpska „Narodna nacionalna heroja“ iz Narodnooslobodilačke borbe (Drugi svetski rat). Četiri partizanska borca koja su ovde prvobitno odlikovana bili su Janko Čmelić, Stanko „Veljko“ Paunović, Boško „Pinki“ Palkovljević i Slobodan „Paja“ Bajić. Kada je prvi put izgrađen, na ovom spomen-kamenu je na svako od četiri lica kamene kocke bilo istaknuto povišeno metalno slovo s jednim od ova četiri imena. Nakon zanemarivanja ovog spomen-obeležja devedesetih godina, ispisana imena počeli su oštećivati i odsecati vandali. Početkom 2010. ovi natpisi su u potpunosti uklonjeni. Trenutno postoje samo prazna mesta na kojima su nekada postojala ova upisana imena.
Simbolika:
Memorijalni kompleks koji je stvorio Bogdan Bogdanović, čiji je zvanični naziv „Nekropola u Sremskoj Mitrovici“, podeljen je na dva dela (istočni i zapadni). Na zapadnom delu nalazi se šest grobnih humki raspoređenih oko dvorišta u obliku zvezde, dok je na istočnoj strani velika skulptura u obliku bronzane urne. Izvori navode da je spomen na ovu nekropolu trebalo da bude simbol borbe između života i smrti. Dvorište u obliku zvezde sa grobnim humkama opisano je kao „grad mrtvih“, dok je skulptura nalik urni prikazana kao prikaz „grada živih“.
Rezultat postavljanja ove dve spomen zone, smeštene jedna nasuprot drugoj na ogledalo, trebalo bi da deluje kao simbolično putovanje za posetioce dok se kreću kroz park spomenika, omogućavajući im da dožive i smrtnu i fatalnu borbu onih civila koji su ovde stradali. Ovo istraživanje „dualnosti postojanja“ simboličan je pristup koji je Bogdanović koristio u drugim spomen-kompleksima koje je stvorio u Jugoslaviji, naročito na mučeničkom groblju u Mostaru.
Šest zemljanih humki smeštenih oko dvorišta spomen-dela grada mrtvih u obliku zvezde preliveno je malim skulpturama od bronzanog plamena. Izveštava se da je Bogdanović vatru opisao kao simboličku silu koja je za njega predstavljala „humanizam i slobodoumlje“. U originalnom dizajnu spomen obeležja, svaka od šest humki sa vrhom plamena bila je simbol svake od šest republika Jugoslavije. Međutim, 1974. godine Kosovo i Vojovodina su dobili povećani nivo autonomije i samouprave, što je dovelo do dodavanja dve dodatne humke 1979. godine koje predstavljaju ovu promenu.
U međuvremenu, eksplicitno simboličko značenje koje je Bogdanović nameravao sa skulpturom nalik urni na spomen-delu grada živih manje je jasno. Tradicionalno, urna je simbol smrti, jer je posuda u kojoj se nalaze naši zemni ostaci, tako da predstavlja proslavu života deluje kontradiktorno. Možda u ovom slučaju, umesto da urna bude kontejner smrti, ona stoji kao posuda za život. Pregled urne na ovaj način može objasniti da skulptura ima dva presečena otvora po obodu … gde je jednom urna držala doživotnog zatvorenika, sa tim otvorima, život (u obliku posetioca skulpture urne) može aktivno da uđe u nju i proći iz nje. Međutim, oblik ove urne možda uopšte ne mora biti urna, već umesto toga može biti simbolična referenca na neolitske kulture koje su postojale u istočnoj Evropi, jer oblik Bogdanovićeve urne uveliko podseća na posude koje su izrađivali ljudi drevne kulture Bell Beaker i kulturu Corded Vare, koja je postojala oko 2500 pne. Kao što naziv ove dve kulture sugeriše, one su uglavnom poznate i proučavane pomoću izrazito oblikovanih posuda koje su stvorile. Bogdanović, koji se u većini svojih spomeničkih dela poziva na neolitsku kulturu (poput Vlasotinca i Jasenovca), možda je osećao stvaranje skulpture u kojoj se pominju grnčarske posude ovih drevnih kultura koje simbolizuju koncept „večnog života“, jer takve posude su neki od retkih tragova ovih kultura koji su ostali i posle hiljada godina. Arheološke rasprave o povezanosti kulture Bell Beaker sa drevnom evropskom migracijom bile su prilično istaknute tokom kasnih 1950-ih (u to doba je nastao ovaj spomenik u Sremskoj Mitrovici), tako da je Bogdanović bio dobro svestan njihove društvene važnosti. Bogdanović se dalje poziva na drevnu grnčariju u svom spomeniku u Leskovcu, Srbija.
U 10. svesci časopisa „Arhitektura urbanizam“, koji je izašao 1961. godine, zapaženi srpski pesnik i pisac Milorad ‘Surep’ Panić napisao je sledeći opis o tome šta je, po njegovom mišljenju, imao značaj i simboliku iza spomen-groblja Sremska Mitrovica Bogdana Bogdanovića
Krv koju smo videli i one vapaje bola i prkosa koje još uvek čujemo dok su se stapali u jednom trenutku večnosti i ovde zastaju kao da se sećaju svega što je prošlo i upozoravaju na stvari koje ne treba zaboraviti. Da, trenutak jedne večnosti, naše večnosti, uhvaćen snagom umetnika. Svi elementi su tako stvarni, tako visceralni – pločnik koji vodi, drveće koje nas prati, baklje koje ne gore, male skromne humke, imena heroja … dragi junaci! … koji nas pozdravljaju poput domaćina na pragu svojih domova – ovde je sve intimno, blisko, zemaljsko, a opet je sve dovedeno na viši nivo gde se reči prigušuju, gde se međusobna osećanja prepliću ispruženom nevidljivom rukom. Izraz je ozbiljan, izuzetno kreativan i izuzetno relevantan, magnetno jezgro duboke inspiracije. Dajmo mu priznanje za ovo delo, ovu „zgusnutu socijalnu emociju“, čiji je tumač bio … „umetnik / arhitekta“. I oprostite nam što smo koristili tu grubu i pogrešnu rečničku etiketu, koja odjekuje lažnim tonom u poređenju sa njegovim izuzetno uzvišenim besedništvom “.
