SREMSKA MITROVICA. Da život piše romane i sa srećnim krajem, najrečitije potvrđuje priča koju slušamo sa nevericom. Cvetko Ćirić iz Bogutovog Sela u BiH, došao je u posetu najbližim rođacima u Sremskoj Mitrovici, samo nešto više od 20 dana nakon operacije u Istanbulu. On je čovek koji je nepoznatoj osobi spasio život, donirao je bubreg!
Naime, on je odlučio da donira bubreg Zorici Dokić kojoj je hitno potrebna transplantacija bubrega. Zoricu je, možda, video nekoliko puta u životu, ništa o njoj nije znao. Sudbina je tako htela, kaže Ćiro, tako ga zovu rodbina i prijatelji.
Radio sam kao ispomoć na daći, čuo sam priču jedne žene o njenim mukama, trebao joj je bubreg, davali su joj malo vremena. Čuo sam to, stao ispred nje i rekao da ću joj dati bubreg. Nije mogla da veruje, pitala me je da li sam ozbiljan. Ona i ja smo se znali „zdravo za zdravo“, nismo mi nikada bili u nekom društvu, nismo sedeli zajedno, ona je iz mesta u okolini blizu mene, četiri kilometra od mene.
Cvetko, je nakon ovog razgovora otišao kući, nisu mnogo razgovarali o njegovoj odluci, i kako kaže poziv nije dobio meseca dana.
Prošlo je mesec dana, niko me nije zvao. Razmišljao sam o tom pozivu ali nekako nije dolazio. Krenuo sam jedan dan na pecanje i zvoni mi telefon, nisam ni razmišljao o tada, da ovim pozivom počinje ova moja priča. Zorica je i dalje bila u neverici, pitala me je ponovo pitala da li sam ozbiljan i da li i dalje stoji obećanje, rekao sam da sam ja rekao i kod svojih reči stojim. Tada smo nastavili razgovor koji se tiče same pripreme oko operacije.
Cvetko do tada nije imao pasoš, istekao mu je odavno. Iako su mu nudili da mu plate izradu pasoša, ni na to nije pristao. Platio je sve što je bilo potrebno i ispunio svoje obećanje.
Bio sam potpuno svestan, znao sam šta znači dati nekome bubreg, bio sam spreman na sve, a razlog ne znam, samo je iz mene to izašlo, verovatno je to bila sudbina. To je neopisivo, sada ne mogu nikom to da objasnim, bilo mi je teško zbog nje, ona ima 47 godina, dvoje dece i muža.
Zajedno možemo mnogo, sami svakako manje...
Zorica je pokušala na sve načine da nađe donora, svašta je doživela, čak i da traže novac. Ne znam, zašto, kada je život najvredniji. Onaj ko odluči da nekome pomogne, pokloni bubreg, mora proći etnički komitet. Trideset ljudi me je ispitivalo, preko psihijatara do sudija, inspektora i tako dalje. Prošli smo pregled lako, to je bio veliki strah, ja sam jedva čekao momenat operacije. Ja živim u Ugljeviku u Bogatovom selu.
Porodica nije znala za Cvetkovu odluku.
Imam majku, dva brata i tri sestre, njima nisam ništa rekao sedam dana pred polazak a znao sam pet meseci ranije, nisam mogao da kažem, snaja je znala, kada smo krenuli najteže mi je bilo da se pozdravim sa njima, znao sam da ću se vratiti ali oni su se brinuli jer sam za vreme rata imao ranjavanja, svašta nešto se dešavalo, oni su mislili da će i to uticati na mene.
Cvetko je četiri godine bio u ratu, kaže svašta je doživeo, ne želi da priča ali smatra da je taj deo njegovog života sigurno uticao na odluku da donira bubreg.
Učestvovao sam u ratu pri Srpskoj vojsci, prva Majevička brigada, specijalna jedinica „Mandini lavovi“, bio sam četiri godine u toj jedinici, gde je bilo najteže, tu smo bili. Moguće da sve ono što sam video, utiče tako da ovakvu odluku donesem bez problema. Najviše me je podstaklo gledajući ljude oko sebe, možeš da mu pomogneš a nećeš, Nekada poželim da na neki način kažem svim ljudima na ovoj zemaljskoj kugli, koliko je veliki značaj kada vidite nekog da se muči a možeš mu pomoći, kada mu pomogneš, kada mu vratiš osmeh, mnogo se bolje čovek oseća, lepše je kada se daje nego kada se dobija.
Operacija je obavljena u bolnici u Turskoj. Mesec dana priprema, desetine pregleda i pretraga, nekoliko odlazaka u Tursku i pređenih na hiljade kilometara, konačno je u decembru obavljena transplantacija.
Otišli smo tamo, ja sam tri dana bio svaki dan da pregledu na klinici „Medipol“. Bili smo u Isanbulu 30 dana, kada smo dobili informaciju da smo primljeni za operaciju. 8. decembra 2022. godine, dolazim na kliniku, nisam se bojao, nisam imao gram straha, imao sam u glavi samo da to želim da završim, da budem iskren, teško bi se vratio kući da nisam to uradio. Kako bi pogledao ljude u oči da sam pobegao, imao sam i ponosa. U ponoć tog dana sam dobio tablete i 9. decembra u 09.30 časova odveli su me u operacionu salu. Probudio sam se nekoliko sati kasnije a uveče su me obukli da idem u šetnju, mislio sam da ne mogu ustati. Kada su me digli, video sam da hodam normalno, najteži trenutak mi je bio da se vratim da spavam, tada me je uhvatio neki bol. Ipak sve je bilo dobro, a kako nisam mogao da spavam, želeo sam da vidim kako je Zorica, krenuo sam da je tražim. Medicinski radnici nisu bili zadovoljni jer ustajem ali kada su videli da sam dobro pustili su me. Zorica ima muža, sina i ćerku, dao sam šansu deci da žive sa majkom, kako ne bi dao, dao bi još sto puta opet. Ona mi je rekla tamo „kako je brate„, ja sam prišao i zagrlio je, ne mogu vam objasniti osećaj, ja sada suze krijem koliko je to emotivan osećaj bio. Kada mi je rekla brate, tog momenta sam dobio sestru. Trebalo je da prođe 12 sati da se vidi da li je primila bubreg a posle mesec dana je sve u redu, ona ne može više da odbaci bubreg.
Ni Zoričina porodica nije mogla da veruje da se dešava dobra stvar, sve dok nisu krenuli na operaciju.
Muž i deca reagovali su tako da nisu verovali dok nismo krenuli na put. Razgovarao sam sa lekarima, s jednim bubregom život je normalan. Sada samo želim dobar život Zorici i da njoj bude dobro.
Posle operacije sve se promenilo. Poželeo sam i da obiđem rodbinu. U Sremskoj Mitrovici imam brata. Mi smo deca od dva rođena brata, jedan brat doselio se u Sremsku Mitrovicu šestdesetih godina. Nismo se zaboravili i razdvojili. Sada obilazim rodbinu.
Došao u Mitrovicu da obiđem brata. Mnogo se promenilo u meni, mnogo sam smireniji. Želim da obiđem ljude koje nisam dugo, smireniji sam, staloženiji, kliknulo mi je nešto u meni. Najdraža stvar će mi biti i to čekam, da odem na aerodrom po Zoricu, da je vidim u normalnom stanju, treba da dođe do Božića.
Život mi se okrenuo za trista stepeni u boljem smislu, sve mi je lakše, pre sam bio mnogo napet, impulsivan i energičan. Sada sam novi čovek, kaže Cvetko.
Cvetko Ćirić živi sa porodicom u Bosni, planira i da se oženi uskoro, a u Sremsku Mitrovicu voli da dođe jer tu žive njegovi najmiliji.
