Volim ga, najpre, zbog toga, što ima tu divnu energiju i što je lep kao minijatura, koja se ljubomorno čuva na nekoj polici pored omiljenih knjiga..

Lep je, ali ne hvali se…
Stoji tako na brdu sa svojom crkvom zvonikom i njegovim kućama, načičkanim sve u redu i poretku..

Lep je, jer se smeši u pozdravima, kad ujutro porani, pa odzvanja sa svih strana:
,, Dobro jutro!“

Volim ga zbog radosti i lepote, koju deca prosipaju njegovim ulicama i daruju mu tu lepotu i spoznaju da živi…

Volim Divoš, zbog dobrote njegovih ljudi jer ne gledaju ko je ko…

Volim ga iz zbog srdačnost i pružene ruke kada ti je teško…

Zbog tog osmeha ohrabrenja…

Volim ga i zbog ,,Hajduka“, jer volim kad pobedi, pa se muzika i cika razležu selom..

A najviše volim njegova svitanja…
Zarumeni se nebo podno kuća, tamo na Maloj Strani, kao u situ zarobljeno, pružaju nam to rumeno sunce, promalja se kroz šljivike i povrtnjake da dođe i kod nas..

Čuju se zvona iz manastira Kuveždina i ptice pevaju u dolu i vrapci ispod streha se sanjivo
pomaljaju…

Tamo se kod komšinice, čuje onaj šareni petao koji budi usnule pse…
A bleje ovaca i jaganjca… najavljuje još jedan novi dan…

I tako, pomisliš krišom, kao za sebe, kako je to Mala i Velika Strana, kao Mala i Velika Sreća, koja jedna bez druge ne mogu…

Eto, tako ja volim Divoš…
I ćutim svesna blagodeti doživljenog svakog novog dana…

Ruža Sionska – Nataša Terzić