Sremska Mitrovica – Promenila sam odnos prema svemu što me okružuje, nekako sam svatila da je to moj put do psihičkog zdravlja sa onim što mi je život dao i bilo mi je jako važno da sve shvatim kao normalno, a ne kao konačno. Kada shvatiš koliko je život kratak i koliko može da te „udari“, i to ne jednom, više puta, usresrediš se na sebe, da probaš neke nove stvari i da se jednostavno trudiš da živiš normalno, ne marim za sitnice koje su me pre opterećivale.
Vanja Cvijetinović je diplomirani ekonomista, zaposlena, majka malog deteta i ima prelep i zanimljiv hobi.
– Živim sasvim normalan život, iako imam dijgnozu – Lupus. Život sa ovom dijagnozom menja život, menjaju se navike, ishrana, doba dana kada možeš izaći a kada ne, jednostavno život je potpuno drugačiji nego jedne „normalne“ devojke. Vanja dodaje da njen zdravstveni problem nema veze sa izradom nakita, pomaže joj da „odmori mozak“ i odmašta lepotu koju voli i stvara.
Vanja je nakit počela da pravi pre 7 godina, isključivo za sebe. Kasnije ga je izrađivala i za svoje prijatelje a, radom i upornošću, njeni komadi nakita uskoro stižu i u Emirate .
– Počela sam pre 6 ili 7 godina, radila sam prepravku mojih komada nakita kojima sam htela nešto da dodam, oduzmem ili da od jedne ogrlice napravim dve. Ja sam tip osobe kojoj nešto brzo dosadi, izgustirala sam tu ogrlicu, posle toga ona nema svrhu, da li ću je baciti, ne. Iskoristiću je kao repromaterijal da stvorim nešto novo.
I tu počinje priča o njenom nakitu.
Vanja Cvijetinović je mitrovačka kreativka, koju mnogi naši sugrađani znaju kao dizajnerku divnih komada nakita, koje pravi od raznog materijala i poludragog kamena, a potom u njih unese svu svoju kreativnost, pa nije čudo da se njen nakit konstantno traži.
Oduvek je volela unikatne i originalne stvari, pa je počela sebi da pravi upečatljive ogrlice i minđuše, ali je i na cipele i odeću stavljala deo svoje kreativnosti. Možda je sve slučajno, možda je to već negde zapisano, ono što je ona pravila primetili su nepoznati ljudi i dali joj „vetar u leđa“. Tako je sve krenulo…
– Otišla sam u prodavnicu, na stopalima sam nosila cipele koje sam ja dizajnirala, kojima sam dodala neko krzno i perlice, devojka me je tada pitala gde sam ih kupila, rekla sam da sam kupila obične baletanke kojima sam dodala ovaj rad, pohvalila je moj rad i pitala me zašto se ne bavim ovim poslom. Pošto sam bila u radnji nakita, žena mi je rekla gde kupuje repromaterijal, došli smo na ideju da bi ja to mogla da radim. Tada sam dobila sve informacije, gde mogu da uzmem repromaterijal, kupujem i krećem. U početku su ogrlice kupovale koleginice na poslu, ogrlice sam ja nosila a one su njih videle na meni. Zamolile su Vanju da i njima napravi sličan nakit.
Zdravlje je jedino bitno – ko razume, razumeće
Život piše romane, a kao i svaki roman i život ima uspone i padove. neke rešiš a sa nekima živiš. Kad spoznaš sebe, situaciju i život koji si dobio, onda je lakše, ne mnogo lakše ali naučiš da živiš sa drugačijim pravilima u životu. Vanja je prestala da radi sa nakitom, na jedno vreme…
Iako Vanji na početku nije bilo lako kada je saznala da njeno dete ima bolest koja se ne leči ali se sa njom živi. Iako treba mnogo rada i odricanja da bi došli do normalnog života, vremenom je naučila da na celu situaciju gleda pozitivno i danas je zahvalna što je njeno dete aktivno i srećno.
– Zatišje je nastalo kada sam rodila sina Aleksu, moj život se tada promenio, promenile su se obaveze ali ja i dalje uživam u tim istim stvarima. Imam ogromnu pomoć mojih roditelja i ne znam kako bi bez njih moj život izgledao.
Kada je shvatila da je i Aleksa oboleo, teško sam to podnela. Pitala sam se – zašto baš on?, priseća se Vanja, Međutim, lekovi postoje, medicina napreduje i sve to može da se drži pod kontrolom uz adekvatnu terapiju i lečenje.
Za one roditelje koji sumnjaju na neku bolest, a nemaju podršku – ne prepuštajte situaciju slučaju, borite se do kraja. Iako bismo voleli da su svi oni koji negiraju bolest u pravu i da bismo tad bili najsrećniji, nažalost nije uvek tako. Mene je moje dete naučilo da gledam pozitivnu stranu i da imam pozitivan stav.
– Kada je moj život ponovo „stao na noge“ odlučujem da otvorim instagram stranicu, to sam uradila 2018. godine i tada krećem sa reklamiranjem, sa akcijama prikupljanja pratilaca, od tada kreće prodaja. Uglavnom prodajem preko instagrama. Kada pitaju, zašto kupujem repromaterijal i dajem 20.,30., 50., eura za taj repromaterijal, ja im kažem da bi one te pare dali za psihoterapiju, mi je ne plaćamo, ovo je moja psihoterapija, sedim, sklapam i nižem, to je moj beg od stvarnosti i realnosti koja meni trenutno možda nije najsavršenija a ja želim da bude drugačija i radim na tome, to je jedan od puteva, naravno ima ih još ali to je jedna od stvari koja me čini srećnom. Ja u principu volim noć, sunce mi nikada nije prijalo, čak i kada nisam znala da imam lupus, ne živim više u tom opterećenju da ja ne smem na sunce, ja se krećem, ne prijaju mi one najjače vrućine, leti više radim jer se tada bolje plasira i prodaje nakit, leti žene odlaze na more, leti se sve dešava, drugačiji je tok, zimi su ljudi zatvoreni u kućama. Moj zdravstveni problem nema veze sa ovim, ima puno evenata, svadbi, krštenja, putovanja i žene žele leti više da nose nakit.
Danas u ponudi ima ogrlice raznih oblika i domenzija, minđuše, s tim danijedan od tih komada nije isti, jer Vanja ne voli da se ponavlja i smatra da je svaka žena unikat sama po sebi i zato zaslužuje da nosi isključivo originalne stvari koje odgovaraju njenoj ličnosti.
– Ono što ja pravim je deo mene koji odlazi onog momenta kad ja to iskreiram, desilo mi se da idem gradom i primetim ogrlicu koja mi je poznata, kada se ona približila shvatam da sam je ja napravila i to je ono što je fenomenalno i to je osećaj koji ne mogu da poredim sa bilo čim, ja u tome uživam. Moje ogrlice su deo mene, svaki komad nakita je ono što bi ja lično nosila, većina nije za dnevnu varijantu ali to zavisi od toga šta je kome dnevna varijanta, sve to zavisi od tipa ličnosti, nakit je takav da svako za sebe može nešto da pronađe, stvar je u načinu kombinovanja, kombinujem više ogrlica.
Kada počne da niže perle, to radi u svojoj maloj radionici, svaki komad nakita satkan je od emocija koje Vanja u tom trenutku oseti. Za nju, dok pravi ove lepe stvarčice, staje vreme i nije joj bitno da li će ogrlicu napraviti za dva sata ili tri dana. Zato svaki ovaj komad koji ona napravi ima svoju priču. Najvažnije jo je da se to što radi njoj svidi, kako bi moglo da se dopadne i ženama širom sveta. Danas se Vanja sprema da njen nakit ode i dalje od Erope.
– Povezala sam se sa ženama u Emiratima koje žele da takav nakit plasiraju tamo, ja napravim, one vide, da li bi to tamo odgovaramo, otkupe od mene i prodaju tamo, ta priča je sveža, od pre nekih mesec dana. Jedna od njih je kostimograf, jedna je lekar, obe su poprilično i društveno aktivne i sa velikim brojem poznanika, dalje bi se dogovarale oko snadbevanja. Za mene je ovo uvod u jednu još lepšu priču.
Ova Mitrovčanka je veoma ponosna na svoj rad, koji se sve više primećuje i van granica Srbije, ali napominje da ne želi komercijalan rad, da ne želi „štancanje“ i da je njena želja da njen nakit ostane jedinstven, kao što je i svaka žena jedinstvena.
– Postoje profili koji se bave izradom nakita, štancaju ih za influensere, sve su skoro iste, ja želim da pravim unikate, u tome je lepota stvaranja. Problem je odnos cene i kvaliteta, živimo u vremenu gde ljudi ne cene suštinu. Ne želim da plaćam ljudima da nose moj nakit, ne želim serijski. Nakit pravim po porudžbini, to je sada i moj posao, po struci sam ekonomista i radim u Šumariji u svojoj struci. Volela bi da se moj nakit nosi na nekoj reviji. Ne radim svaki dan, probam, vidim da mi ne ide i ostavim, ovo je moj hobi, ovo je moj bonus i tako to doživljavam.
