Ustav Knjažestva Srbije (slsrp. Ustavъ Knяžestva Serbїe), poznat kao Sretenjski ustav, prvi je ustav u Kneževini Srbiji koji je donet u Kragujevcu 1835. godine. Ustav je sastavio Dimitrije Davidović. Ustavom je izvršena podela vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku, što se i danas smatra standardom demokratije i ustavnosti. Vlast čine knez, državni sovjet i narodna skupština. U današnje vreme, ova podela odgovarala bi predsedniku, vladi i narodnoj skupštini. Ustavom je određeno da knez i državni sovjet dele izvršnu vlast. Proklamovana su prava i slobode građana, kao što su: neprikosnovenost ličnosti, nezavisnost sudstva i pravo na zakonito suđenje, sloboda kretanja i nastanjivanja, nepovredivost stana, pravo na izbor zanimanja, ravnopravnost građana, bez obzira na veru i nacionalnost. Ustavom su ukinuti ropstvo i feudalni odnosi. Iako je donet od Velike narodne skupštine i zakletvom potvrđen od kneza Miloša Obrenovića ustav je suspendovan nakon svega 55 dana pod pritiskom velikih feudalnih sila (Turske, Rusije i Austrije). Danas se original jednog od najvrednijih pravnih akata iz Novog veka (1453–1918) na Balkanu, koji povezao i ukoričio Gligorije Vozarović, čuva u Arhivu Srbije.
Zastava Srbije prema Sretenjskom Ustavu
Revolucionarni rat ili oslobodilački rat započeo je prvo kao lokalna buna protiv uzurpatora Dahija 1804. godine nakon zbora na Sretenje u Orašcu na kojem je za vođu izabran Đorđe Petrović Karađorđe. Ubrzo, ova buna od 1806. godine prerasta posle sukoba sa osmanskom carskom vojskom u nacionalnu revoluciju za oslobođenje. Uz pomoć Ruskog carstva koje je ušla u rat protiv Osmanskog carstva ustanici su očuvali slobodnu teritoriju na koju su stvorili svoju državu, stvorivši organe uprave među kojim je najvažnije bio Praviteljstvujušči sovjet – upravno telo sastavljeno od narodnih starešina, na čijem čelu se nalazio Karađorđe. Tokom Prvog srpskog ustanka izrađena su tri ustavna akta. Prvi 1805. godine, drugi 1808. i poslednji 1811. godine. Akt od 14. decembra 1808. godine predstavlja prvi pisan i formalni akt samostalnog organizovanja Srbije. Ovim aktom formalno se ukida nahijska i starešinska samouprava i uspostavlja centralistički sistem uprave. Pošto je bio prihvaćen samo od Karađorđa i Praviteljstvujščeg sovjeta a nije potvrđen na skupštini ovaj akt nije stupio na snagu. Na Beogradskoj skupštini 11. januara 1811. godine izdat je akt o Praviteljstvujuščem sovjetu. Sovjet je reorganizovan, odnosno podeljen na dva dela. Šestorica članova bili su popečitelji (ministri), a svi ostali s ministrom pravde činili su Veliki vilajetski sud. Svi oni skupa činili su vladu zemaljsku i zakonodavno telo. U suštini, sve tri vlasti, u to ratno vreme, zakonodavna, sudska i upravna, bile su skoncentrisane u Karađorđevim rukama. Uređenje na skupštini iz 1811. godine postojalo je do propasti Srbije oktobra 1813. godine. Zbog napada Napoleona na Rusiju, Rusi su sa Turskom 1812. godine sklopili, po Srbe nepovoljan, Bukureštanski mir, koji su ustanici odbili. To je bio povod da sultan leta 1813. godine pošalje veliku vojsku na Srbiju i napadajući je iz svih pravaca uguši ustanak. Već aprila 1815. godine u Takovu je podignut Drugi srpski ustanak pod vođstvom Miloša Obrenovića koji je posle nekoliko meseci uspešnog ratovanja sklopio mir koji je usmenim dogovorom garantovao manji stepen autonomije. Tu samoupravu on je mudrom politikom stalno uvećavao koristeći slabljenje Osmanskog carstva i jačanje Rusije posle Bečkog kongresa 1815. godine.
Autonomija
Razdoblje mešovite srpsko-turske uprave koje trajalo je od 1815. do 1830. godine obeležilo je postepeno potiskivanje turskih organa vlasti i koncetraciju vlasti u rukama Miloša Obrenovića. Turske organe vlasti predstavljali su beogradski paša ili vezir, kadija i muselima, dok su srpske organe predstavljali vrhovni knez Srbije, Narodna kancelarija, nahijski i knežinski knezovi i seoski kmetovi, a od 1820. godine osnivaju se posebni srpski sudovi. Oktobra 1826. godine, Osmansko carstvo, pritisnuto zahtevom novog ruskog cara, bilo je prinuđeno da prihvati zaključenje tzv. Akermanske konvencije. Petim članom ove konvencije bilo je utvrđeno da će Porta odmah izvršiti odredbe, odnosnu osmu tačku Bukureškog mira, koja se tiče srpskog naroda. Porta nije izvršila odredbe Akermanske konvencije. Posle rusko-turskog rata, zaključen je sredinom septembra 1829. godine u Jedrenu rusko-turski mirovni ugovor. Šestom tačkom Jedrenskog ugovora Porta se obavezala da će bez odlaganja ispuniti peti član Akermanske konvencije, koji se tiče Srbije. Hatišerif iz 1829. godine stigao je u Kragujevac 11. decembra, a pročitan je u Beogradu 14. decembra. Značaj ovog dokumenta je u tome što sultan pismeno obećava da će ispuniti zahteve Srba. Pripreme, pregovore i konačno usvajanje Hatišerifa iz 1830. godine trajali su čitavih godinu dana, u čemu je značajnu i složenu ulogu imao Dimitrije Davidović. Srpski zahtevi iz 1820. i Davidovićev memoar iz 1829. godine činili su osnovu projekta hatišerifa predatog Porti. Nakon puno natezanja i brojnih kontraprojekata, konačni tekst dokumenta podnet je sultanu na potpis 15. oktobra, a beglučki efendija predao je 20. oktobra kopiju srpskim deputatima. Svečano čitanje Hatišerifa i Berata na turskom 12, na srpskom 13. decembra obavljeno je na Tašmajdanu uz prisustvo kneza, Narodne skupštine, brojnih činovnika i oko 3 hiljade znatiželjnika. Hatišerif i Berat dali su Srbiji autonomiju i uređivali njene odnose prema Osmanskom carstvu. Srbija je stekla status Kneževine sa naslednim knezom u porodici Obrenović. Osim slobode vere i trgovine, dobila je pravo uvođenja raznih institucija. Davidović se potom posebno angažovao na dobijanju Hatišerifa iz 1833. godine, kojim je zaokružen proces sticanja autonomije. Odredbama iz Hatišerifa Srbija je imala pravo kako na svoju nezavisnu unutrašnju upravu, odnosno na svoje upravne i sudske organe, tako i na svoju vojsku. Knez Miloš je, jačanjem centralne vlasti, uspešno suzbijao pojedine samovoljne starešine koje su bile za vraćanje „turskog feudalnog sistema“ i uspostavljanje spahiluka i zijameta s domaćim vlasnicima.
Miletina buna
Vuk St. Karadžić, pisac i prosvetitelj. Vukov izgled u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu. Vođen pravdoljubljem i čovekoljubljem Vuk je 1849. godine u Parizu postao član Afričkog instituta za ukidanje ropstva (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu.)
Odsustvo državnog uređenja i suda u Srbiji se veoma osećalo, povećavao se broj poniženih činovnika, koji su bivali i batinani, obespravljenih trgovaca i starešina, koji više nisu bili spremni da trpe ponašanje kneza Miloša i njegovih najbližih saradnika. Osim toga, Miloš je i dalje izbegavao da organizuje Savet što je po hatišerifu iz 1830. bio obavezan da učini. Uprkos tome što je formalno oslobodio seljake feudalnih odnosa, knez Miloš je ipak zadržao pojedine feudalne obaveze, što će ga malo kasnije umalo koštati vladavine. O ovakvom stanju najbolje svedoči pismo knezu Milošu upućeno od spisatelja Vuka Karadžića po odlasku iz Srbije, 1832. godine, u kojem oštro kritikuje Milošev način vladanja, i koje delom glasi:
Opet na kratko da kažem: s vladanjem vaše svetlosti tamo niko nije zadovoljan, ama baš niko, osim vaša dva sina, a i oni da su malo stariji, možebiti da bi bili nezadovoljni…1. Valjalo bi narodu dati pravicu, ili, kao što se u Evropi govori, konštituciju… da se odredi način praviteljstva i praviteljstvo da se postavi… da se svakom čoveku osigura život, imanje i čest, da svak svoj posao koji nikog nije na štetu, može raditi po svojoj volji i po svojoj volji živeti; da svaki čovek zna, šta mu je činiti, da se ne boji niti vas, niti ikog drugog, da niko nikoga ne može na silu naterati da ga služi… Danas u Srbiji praviteljstva, u pravome smislu overeči, nema nikakvog, nego ste praviteljstvo vi sami; kada ste vi u Kragujevcu, i praviteljstvo je u Kragujevcu; kada ste vi u Požarevcu, i ono je u Požarevcu; kada ste vi u Topčideru, i ono je u Topčideru, kada ste vi na putu, i ono je na putu…
Osećajući uznemirenost starešina i narodnih masa, knez je na zasedanju Skupštine 1. februara 1834. obećao značajne zakonodavne i administrativne reforme. Dao je i jedan nacrt ustava, a pre njegove izrade je postavio pet ministara. Za ministra pravde i prosvete postavio je Lazara Teodorovića, za ministra unutrašnjih dela Đorđa Protića, za ministra finansija Kocu Markovića, za ministra vojske Tomu Vučića Perišića i za ministra inostranih dela Dimitrija Davidovića. Međutim, nikakvom uredbom im nije odredio njihove dužnosti. Kako je Miloš i dalje nastavio da se ponaša kao i ranije, njegovi protivnici su smatrali da se on jedino može urazumiti ako se jasno pokaže narodni bunt. Tako je počela da se protiv kneza sprema zavera, u njegovoj užoj i široj okolini.
Kuća sa tremom trgovca Simića u Kruševcu u kojoj je doneta većinska odluka da se vladalac ograniči ustavom, čime su, posle nenasilnog narodnog revolta, stvoreni uslovi za utemeljenje vladavine prava. Ovo zdanje ima ogroman značaj za nacionalnu i svetsku pravnu istoriju.
Početkom januara 1835. godine, u Kruševcu, u kući Stojana Simića je skovan dogovor opozicionara od strane Milosava Zdravkovića Resavca, Milete Radojkovića, Đorđa Protića, Milutina Petrovića Ere (brata Hajduk Veljka) i Avrama Petronijevića. Tajni dogovor, koji su opozicionari postigli podrazumevao je postavljanje zahteva knezu Milošu kad se sastane Skupština, kao i nasilna sredstva u slučaju ako odbije njihove zahteve. Jedni su na sastanku predlagali da se ubije, drugi da se zbaci i protera, međutim, prevladao je stav Milete Radojkovića, po kome je buna i dobila ime – Miletina buna, da se vlast kneza Miloša ograniči ustavom, ukine kuluk, omogući narodu pravo na upotrebu šume i ono najvažnije za obespravljene trgovce, ukine monopol na trgovinu.
Mileta Radojković 1837. godini, ulje na platnu, rad Uroša Kneževiću.
Kada je došlo vreme za akciju, Simić je poveo malo ljudi iz Kruševca, dok ostali nisu uspeli da okupe nikog iza sebe. Jedino je Mileta Radojković poveo veliki broj ljudi iz Jagodine za Kragujevac. Kada su revolucionari stigli nadomak Kragujevca, sačekao ih je okupljen narod kome je Petronijević održao zapaljiv govor optužujući kneza Miloša da se ponaša kao paša koji povećava poreze i namete narodu kao da je država njegova baština. U susret revolucionarima krenuo je Toma Vučić Perišić, koji je stao u odbranu kneza Miloša, ali je vojsku od 150 konjanika ostavio na staranje kapetanu Petru Tucakoviću, izbegavajući sukob dok ne sazna razloge za pobunu. U međuvremenu, pobunjenici su u Kragujevcu predlagali da se napadne Požarevac gde se knez Miloš nalazio, ali Mileta je i dalje ostao pri tome da se kneževa vlast ograniči. Vučić je pristao da bude posrednik i preneo vesti knezu, koji je čak pomišljao i na bekstvo. Miloš se odlučio, najverovatnije po Vučićevom nagovoru, da postigne konačan dogovor sa vođama narodne pobune. Zaplašen ovom bunom, on je nakon sastanka odlučio da izda ustav i da ustanovi Državni savet. Izradu ustava je poverio Dimitriju Davidoviću, a Skupštinu je sazvao za 2/14. februar 1835. godine.
Ustav
Prosvetitelj i ustavopisac Dimitrije Davidović 1834. godine, ulje na platnu, rad Uroša Kneževića.
Ustav je izradio Davidović po ugledu na francuski ustav iz 1791. i ustavne povelje od 1814. i 1830, i belgijski ustav od 1831. godine. U „Novinama srbskim“ broj 15 od 25. aprila 1835. godine dao je kratak pregled Ustava SAD-a. Skovao je novi termin ustav koji je zamenio dotadašnju tuđicu konštitucija. On je ovaj pojam povezao s glagolom – ustaviti, da se jednim naročitim zakonom zauzdava vrhovna vlast. Davidović je u polunezavisnoj kneževini na vrlo slobodouman način sastavio najviši pravni akt na liberalnom ustrojstvu. Ustav je bio podeljen na 14 glava i 142 člana. U drugoj glavi, 3. i 4. članom, bili su određeni grb i zastava Srbije, što jedna vazalna zemlja ne bi smela da ima. Zastava je bila „otvoreno-crvena, bjela i čelikasto-ugasita“.
Ustavom je podeljena vlast na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Zakonodavna i izvršna vlast su pripadale knezu i Državnom savetu, a sudska nezavisnim sudovima. Izvršnu vlast je činilo šest ministara, a predsednik Saveta je predsedavao i ministarskim sednicama. Knez je imao pravo da po čl. 14. dvaput odbije predlog nekog zakona, ali ako bi i treći put bio izglasan, on je morao da ga prihvati pod uslovom „da ne ide na pogubu naroda, ili protivu Ustava državnoga“. Član 14. predstavlja modifikaciju sličnog člana iz francuskog revolucionarnog ustava iz 1791. U glavi VII Ustav je predvideo da sudstvo bude podeljeno na tri institucije: okružne sudove, Veliki sud (apelacioni) i jedno odeljenje Državnog saveta, kao sud trećeg i najvišeg stepena. Ustav u načelu proglašava podelu vlasti na izvršnu, zakonodavnu i sudsku ali nije dosledno sprovedeno. U čl. 79. predviđeno je da se u celoj zemlji sudi po jedinstvenom zakoniku (na skupštini, knez Miloš najavio je narodu da će biti donet građanski zakonik). U čl. 80. opisana su prava i dužnosti sudija, koji je predviđao potpunu nezavisnost sudija od bilo kakve vlasti.
U glavi VIII Narodnoj skupštini data su prava da određuje godišnji danak, da sa Savetom bira novog kneza i da se bez njenog odobrenja ne može povisiti kneževa godišnja plata, dok se bez kneževe saglasnosti ona ne može smanjiti. Skupština je imala budžetsko pravo, koje je predviđalo da se nikakvi porezi, nameti i zaduženja države ne mogu ostvariti bez njenog odobrenja. U kasnijem periodu iz ovog će se razviti predstavnički sistem i parlamentarna vladavina u Evropi. Poresko pravo predstavničkog tela, uređeno u Magna carta libertatum iz 1215. godine, koja je bila na snazi samo 2 i po meseca, postalo je opšteprihvaćeni ustavni princip tek krajem 19. veka, a bilo je prihvaćeno u ovom ustavu. Poput načela u anglosaksonskom pravu „no taxation without representation“ (nema oporezivanja bez narodnih predstavnika) iz 1768. godine, u Sretenjskom ustavu je uređeno budžetsko pravo Narodne skupštine. Članom 85. bilo je predviđeno redovno zasedanje Skupštine početkom maja (na Đurđevdan), na knežev poziv, a zavisno od potrebe mogla je biti sazivana i više puta godišnje. Ovim ustavom predviđeno je da Skupština broji 100 članova, a narodni poslanik nije smeo da bude mlađi od 30 godina. Nije predviđen način biranja narodnih poslanika, izuzev konstatacije da oni moraju biti ”najodabraniji, najrazumniji, najpošteniji i povjerenije narodno u najvećem stepenu zaslužujući deputata iz sviju okružija i svega Knjažestva Serbije”, dok je sve ostalo prepušteno posebnom zakonu.
Prva strana Ustava
Odredbe u glavi XI o opštenarodnim pravima donesene su radi zaštite pojedinca od tiranske vlasti. Član 111. je predviđao jednakost svih pred zakonom, a u čl. 112. ustanovljeno je da se niko ne sme goniti, ni zatvarati, ni biti osuđen bez nadležnog suda i mimo zakona. Osim toga, član 113. je propisao da se svakom zatvoreniku najdalje nakon tri dana moralo biti saopšteno zašto je zatvoren i on je morao biti ispitan, a član 115. je predviđao da je suditi mogao samo nadležni sud, dok je član 114. garantovao da nikom ne može biti dvaput suđeno za istu krivicu. Član 119. garantovao je da je privatna imovina neprikosnovena i … „Ko se pokusi svojevoljno dirnuti u tuđe dobro i imanje, i ili prisvoiti ga, ili okrnjiti, onaj će se smatrati za narušitelja obštenarodne bezbjednosti, bio on ko mu drago i od kud mu drago“. Međutim, jednu od najvažnijih odredbi i za svetsku pravnu istoriju propisao je Član 118. kojim je zabranjeno ropstvo, navodeći da rob bez obzira da li je došao sam ili sa nekim, stupanjem na tle Srbije postaje slobodan čovek. Ovim ustavom je bila uspostavljena i sloboda veroispovesti, gde je čl. 97. osiguravao bezbednost i zaštitu države svim svojim građanima, bez obzira koje vere oni bili. Jedan od poslednjih feudalnih ostataka – kuluk, ukinut je čl. 124 koji propisuje da u slučaju potrebe za javnim radovima, državna je dužna da građanima plati „pristojnu nadnicu“.
Na Sretenje, 2. februara 1835. godine, po novom kalendaru 15. februara, na kneževim livadama u Kragujevcu i uz prisustvo 2,5 hiljada učesnika i 10 hiljada znatiželjnog sveta donesen je svečano Ustav, nakon čega je knez ponet od mase sveta na rukama, a dok je glasanje prethodno vršeno po okruzima bez glavnog pretresa. Sutradan, Ustav je pročitan i objavljen na svečan način, uz zastave i svečanu muziku, kneževu konjičku i pešačku gardu i uz prisustvo državnog vrha i poslanika, a uveče je priređen vatromet i održana pozorišna predstava. Tada je u prenamenjenim prostorijama kragujevačke Tipografije, prikazao Joakim Vujić svoj pozorišni komad Fernando i Jarika, prema delu Karla Ekartshauzena. Originalni primerak ustava povezao je i ukoričio Gligorije Vozarović (1790-1848), prvi knjigovezac, knjižar i bibliotekar u Kneževini Srbiji, a od 1901. godine čuva se u Arhivu Srbije. Ustav je odštampan u Knjaževsko-državnoj tipografiji u Kragujevcu u čak 10.000 primeraka, razdeljen je deputatima poslanicima Sretenjske skupštine i poslat po primerak svim ustanovama.
Na osnovu novog Ustava postavljena su i petorica ministara: za ministra pravde Lazar Teodorović, za ministra unutrašnjih dela i za ministra prosvete Dimitrije Davidović, za ministra inostranih poslova Avram Petronijević, za ministra finansija Aleksa Simić i za ministra vojnog Mileta Radojković. U Državni savet su ušli: Koca Marković (predsednik Saveta), Josif Milosavljević, Toma Vučić Perišić, Milosav Zdravković Resavac, Mihailo German, Đorđe Protić i Ranko Majstorović. Koliko je knez Miloš bio oduševljen ustavom najbolje svedoče njegove reči upućene samom ustavopiscu:
Davidoviću, Davidoviću sve što si do sad piskarao, danas si pečatao.
Ishod Ustava
Ustav je bio na snazi defakto 14, a dejure 55 dana. U narodu je ovaj ustav izuzetno dobro primljen, a „Novine srbske“ su pisale da je knez potpisao „sreću Srbije“. Međutim, ovaj liberalan ustav je ubrzo izazvao proteste u Rusiji i Turskoj carevini, koje nisu ni imale svoje ustave. Najveće evropske imperije Rusija, Turska, Austrija, Pruska, kao i mnoge manje zemlje, u to doba, još nemaju ustave, niti ih u dogledno vreme donose.U Austrijskom carstvu je ubrzo zavladao strah da i njeni podanici ne zatraže ustav po ugledu na njene susede. Jedan od glavnih problema je predstavljala i zastava koja je imala iste boje kao i francuska. Ruski poslanik u Carigradu Butenjev je izjavio da je „Srbija u bezdan propala zbog francusko-švajcarske konstitucije“, a član Porte za inostrana dela nazvao ga „zarazitelnom konstitucijom“.Austrijski poslanik na Porti ga u jednom pismu knezu Meternihu označava kao jednu od najvećih zabluda ovoga veka, međutim, stav bečkih dvorskih krugova o ovom ustavu ipak najbolje ilustruje tekst objavljen, 20. septembra 1835, u augzburškim Opštim novinama (Allgemaine Zeitung) gde se navodi „…za Srbiju nisu slobodoumne uredbe, poput onih u francuskom ustavu, već je samo trebalo obezbediti ličnost, imanje i čast… i to što je knezu ograničeno pravo veta za pojedine zakone, te da mu je trebalo biti dozvoljeno da može da odbije koji god hoće zakon i da po svom nahođenju uklanja državne činovnike“. Sve ove tri sile su se složile da je ustav republikanski i revolucionaran i protiv njihovog feudalnog poretka.
Pod pritiskom Turske, Rusije i Austrije knez ga je nerado suspendovao braneći pravo Srbije da se samostalno ustavno organizuje, iako vladaru nije bio po volji.
Kritike i pritisci na Srbiju su otpočele istog trenutka od donošenja ustava. Međutim, knez Miloš se i nije mnogo suprotstavljao stranim pritiscima, koji su mu išli na ruku. Uz izgovor da se mora udovoljiti stranim silama, Miloš je u kratkom roku razrešio sve ministre. Prvi su smenjeni, Mileta Radojković i Dimitrije Davidović, 16. marta 1835. a do kraja meseca i svi ostali, čime je prvi i slobodarski ustav neslavno završio i stavljen van snage. Davidović je posle tvrdio da je čedo, misleći na ustav, umoreno još dok je bilo u kolevci. Sretenjski ustav je bio na snazi dve sedmice, odnosno do početka marta, kada je privremeno, a 11. aprila 1835. godine konačno ukinut. Imajući u vidu da je ustav najviši pravni akt jedne države, a da je Srbija tada bila vazalna kneževina Osmanskog carstva, Porta se protivila njenom donošenju. Austrija je takođe bila protiv ustava, jer ga ni sama nije imala. Rusija je donošenje ustava prokomentarisala kao „francuski rasad u turskoj šumi” (Buteljev).[9] Pod inostranim pritiskom knez Miloš je, ne žaleći, ukinuo ustav.
U literaturi nailazimo na različite rasprave, neki smatraju da „period ustavnosti Srbije“ počinje još donošenjem pravnih akata 1808. i 1811.godine. Jedni su mišljenja da je Sretenjski Ustav zaista bio Ustav (St. Novaković i R. Ljušić), dok sa druge strane imamo mišljenike da se sretenjski dokument ne može po teorijskopravnom smislu nazvati prvim srpskim Ustavom (R. Mitrović). Prof. dr Sima Avramović je u svom delu „175 godina od donošenja Sretenjskog Ustava“ izneo pravnoistorijske činjenice i odgovorio na pitanje da li je Sretenjski Ustav bio Ustav. Prof. dr Sima Avramović je mišljenja da je Ustav „i po svojoj formi, a i po sadržini, nesumnjivo imao sve osobine koje su odlikovale nemnogobrojne ustave u prvoj polovini XIX veka, ukoliko su uopšte postojali u pojedinim državama. Istorijski pristup podrazumeva da se, prilikom klasifikovanja nekog fenomena, na njega ne primenjuju striktno kriterijumi kasnijih vremena (ali, ni da se u davnim pojavama, na prilično nategnut način, prepoznaju kasniji pravni koncepti, što je druga krajnost).“ U svom delu je, takođe, izneo i poređenje Magna Carta Libertatum sa Sretenjskim Ustavom, iznoseći mišljenje da, ako se Sretenjski Ustav ne smatra prvim srpskim Ustavom, onda se u pitanje dovodi ustavnost Velike povelje slobode (i jedan i drugi Ustav su imali sličnu sadržinu). „Čak i da ga je doneo samo knez (jer, mnogo je diskusija izazvalo pitanje da li je Sretenjski bio oktroisan), to ne bi bitno menjalo njegov karakter, s obzirom na to da su takvi bili neki ustavni akti i u drugim državama (državicama) tog doba, poput onoga iz Virtemberga. Često se Sretenjskom ustavu osporava i to što je važio tek nekoliko nedelja (Magna carta iz 1215. važila je jedva tri meseca), ali je još goru sudbinu pre njega doživeo francuski montanjarski Ustav iz 1793. godine, čiji donosioci takođe nisu imali faktičku snagu da ga održe u životu.“ Na samom kraju, prof. dr Sima Avramović zaključuje „sve u svemu, zvali ga prvim srpskim ustavom ili ne, nema sumnje da je sretenjski dokument zasnovao srpsku ustavnost.“ Iz svega navedenog, možemo zaključiti da je Sretenjski Ustav bio koren ustavnosti Srbije. Tome u korist ide i činjenica da se čak i 185 godina nakon njegovog donošenja, i dalje polemiše da li je on Ustav ili ne.
Značaj
Sretenjski ustav je prvi moderni srpski ustav. U njemu su izražene potrebe srpskog društva: nacionalna emancipacija, razbijanje feudalnih ustanova i autokratske vladavine. Ustav je rađen po uzoru na francuske ustavne povelje od 1814. i 1830. i belgijski ustav od 1831. godine. Sretenjski ustav je takođe jedan od prvih demokratskih ustava u Evropi.
Foto/Izor Wikipedia
