SREMSKA MITROVICA. Ivana Milanović-Tomašević, diplomirani psiholog, ispričala je na koji način roditelji treba da se postave prema deci koja su preživela traumu.
Roditelj u ovoj situaciji treba da pruži utehu i podršku, da ponudi objaśnjenje situacije, u skladu sa uzrastom deteta. Detetu sada treba sigurnost i stabilnost. Da roditelji budu prisutni, da budu tu za decu za njihove potrebe, da prate dete. Ima dece kojoj je potrebna tišina, bez veće interakcije i dovoljno je samo fizičko prisustvo nekog drugoga.
– Pratite svoju decu, čujte šta oni imaju da vam kažu, pa ćete vi sami kao roditelj imati prirodni instinkt kako da im priđete na što bolji način.
– Ovo je toliko jedan vanredni događaj da mi nemamo slične u iskustvu. Mi ćemo se sada prvi put suočiti sa tim kako se ovako jedna kolektivna trauma prenosi i među decom i mladima, ali i među odraslima. Ono što je sasvim izvesno je da treba biti sa decom što jasniji, što otvoreniji, reći istinu. Mi ne znamo zašto se ovakve stvari dešavaju, znamo da se dešavaju i znamo da svakako nisu deo normalnog procesa, to ne može da uradi neko ko je u dobrom psiho-fizičkom stanju.
Psiholog Milanović-Tomašević je rekla da je važno da deca u ovoj situaciji ispolje svoje emocije, ko i koliko može i želi, i da se usmere u pravcu kakvog takvog smirenja.
Za takve situacije nastavnici i stručni saradnici obučeni i da se to zove prva psihološka pomoć.
Sve češća samoubistva kod mlađih osoba
Ivana Milanović-Tomašević rekla je da nema osobe koja u nekom trenutku svog života nije pomislila da ne vredi živeti, da ne može više da podnese, da je iscrpela sve svoje kapacitete za borbu i suočavanje sa teškoćama. Osobe se slome usled životnog stresa, gubitaka, finansijskih problema, hronične patnje ili bolesti. Korelati psihičkih poremećaja su siromaštvo, zbrka vrednosnih sistema, nepotpune porodice, slaba unutargrupna povezanost, preopterećenost obavezama i nepostojanje modela korišćenja slobodnog vremena i relaksacije (sve veći broj poslova koji, usled mogućnosti rada od kuće, okupiraju gotovo ceo dan).
– To može da izazove bilo šta, da li gubitak bliske osobe, finansijski problemi, problemi u porodici, razvodi, hronična patnja ili bolest, ono što je važno jeste da se osoba osnaži i potraži pomoć. Ljudi su stigmatizovani, misle da se to dešava „tamo nekom negde“ a ne da to može da bude bilo ko.
Prema podacima Ministarstva zdravlja, oko 1000 ljudi godišnje izvrši suicid. Stopa suicida je viša među muškarcima, nego među ženama; češća među osobama koje pate od depresije i među zavisnicima (posebno od alkohola).
– Svako od nas će u nekom momentu mož doći u situaciju da bude u psihološkoj krizi. Postoje smetnje tokom razvojnih faza ili snažni okidači sa kojima osobe ne mogu da se izbore kao na primer, tokom pandemije nemogućnost neposredne socijalne interakcije Nezavisno od pandemije mladi često osećaju bespomoćnost, promene, osećaj nesigurnosti i strah od budućnosti.
Poslednjih decenija nema epidemioloških studija psihijatrijskih poremećaja, a one su neophodne za planiranje organizacije službi i formiranje programa za zaštitu mentalnog zdravlja.
Godine 2021. je pokrenut projekat Cov2Soul koji je okupio istraživače sa Filozofskog fakuleta u Beogradu, Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Medicinskog fakulteta u Beogradu sa ciljem procene psihijatrijskih poremećaja i detekcije distresa kod odraslog stanovništva Srbije tokom pandemije. Utvrdili su da 15% ispitanika (oko 700,000 ljudi) u drugoj godini pandemije ispunjavalo je kriterijume za bar jedan psihički poremećaj; kod preko 120,000 ljudi je registrovan neki stepen suicidalnosti (blag, umeren ili jak); zabeležen je porast u zloupotrebi alkohola.
Iako postoji mit o mladima kao rezilijentnoj populaciji, koja se lako vraća u rutinu, istraživanja pokazuju sve veću stopu suicida među mladima. Postoji mit o tome da mladi nemaju probleme (‘Tvoje je samo da učiš, sve ti je obezbeđeno…Meni je sto briga na pameti, a ti ni o čemu ne razmišljaš“)
Kod mladih pokušaj suicida je najčešće vezan za prolazne smetnje u okviru razvojnih faza ili kao odgovor na posebne, prelomne okolnosti. Tokom perioda pandemije je bila otežana socijalna razmena, mladi su češće nego inače osećali usamljenost, izolovanost. Nezavisno od pandemije, suicid može biti motivisan strahom od neizvesnosti, osećanjem izgubljenosti, nepripadanja, osećanjem bespomoćnosti i nemogućnosti da se nešto promeni. Okidači samoubilačkog ponašanja mogu biti i neuspeh u školi, neuzvraćena ljubav, gubitak značajnih osoba, sukob u porodici ili razvod, disfunckionalne porodice isl.
Jedan od faktora rizika za suicid je nasilje ili zlostavljanje. Dodatni stres predstavljaju socijalni pritisci i očekivanja (moraš da se osamostališ, upšeš fakultet, zaposliš, osnuješ porodicu…).
– Jedna grupa okidača za suicidalno ponašanjemladih je nasilje, pogotovo nasilje na društvenim mrežama koje se lako širi, teško zaustavlja i dostupno je, vidljivo. U nekom uzrastu je u redu da roditelji imaju potpuni pristup njihovim društvenim mrežama, obično je to mlađi uzrast, rani pubertet. Deca su vrlo često neoprezna u ostavljanju svojih podataka i toga kakve sadržaje postavljaju, sa kim.stupaju u kontakt. U kasnijem uzrastu pitanje je poverenja, zavisi od porodice i vaspitanja. Decu treba edukovati o sadržaju interneta, o tome šta smeju, a šta ne smeju da objavljuju, o tome šta je opasno, a šta ne, pitanje je koliko deca imaju svest o svemu tome. Deca istražuju, radoznala su, testiraju svoje granice i granice svojih roditelja. Neophodno je da budemo pojačano oprezni kada govorimo o upotrebi društvenih mreža i objavljivanju bilo kakvog sadržaja.
Pored razvojnih smetnji ili akutnih kriza, druga grupa faktora rizika za pokušaj suicida je u vezi sa neurotičnim stanjima (depresije, anksiozni poremećaj, poremećaja ponašanja i psihotičnih stanja). Pokušaj suicida ili suicid se tada opažaju kao jedini način da se tenzija smanji, da se izađe iz nepodnošljivog bola i prestrašenosti.
Kada pričamo o pokušajima suicida, važno je razmotriti funkciju suicidalne radnje. Ljudi šalju pozive u pomoć, hoće da skrenu pažnju na sebe i svoje teško stanje i trpljenje. Funkcija suicida može biti kažnjavanje sebe ili drugog , a u nekim situacijama ne postoji prava potreba da se prekine život nego se to desi u nekoj impulsivnosti, povećanoj agresiji, osoba ne može više da podnese frustraciju i probleme koje ne može da reši, pa posegne za lekovima ili nečim sličnim. Mlada osoba nekada zapadne u nevolje o kojima ne sme da govori iz straha od reakcije roditelja, nerazumevanja ili osude. Kao izlaz iz tako napetih okolnosti, neki mladi biraju suicid kao rešenje.
– Pomenula bih funkciju ucenjivanja gde mlada osoba hoće da izvuče neku dobrobit, neku korist za sebe i smatra da je uskraćena za to. Pokušajem suicida śalju upozorenje, obaveštenje da su frustrirani. U poslednje vreme se pojavilo nešto što je ekvivalentno suicidalnom ponašanju, a sreće se u formi izazova na društvenim mrežama, na primer, imali smo pre par godina trkanje sa vozom ili slikanje selfija na visokim i nepristupačnim mestima.
Znaci upozorenja za mogući pokušaj suicida:
• Raniji pokušaji suicida
• Nedavni gubitak bliske osobe
• Preopterećenost temom smrti, crnim mislima, idejama o beznađu i besmislenosti života
• Poklanjanje vrednih stvari
• Upadljive promene u ishrani i spavanju (previše ili premalo)
• Povlačenje od prijatelja i porodice
• Upadljivo pad u školskom postignuću
• Povlačenje iz aktivnosti koje su do tada predstavljale izvor zadovoljstva
• Razdražljivost, čsto plakanje, promene rasoloženja
• Česte izjave o sopstvenoj bezvrednosti i neuspešnosti
• Nezainteresovanost za budućnost i odsustvo planiranja
Šta se dešava u glavi osobe koja odluči sebi da prekine život možemo samo da nagađamo, ali postoje znaci upozorenja Nekada je samopovređivanje znak tako nečeg, osoba se reže, grebe, zavlače se predmeti u kožu. Signali za uzbunu su oni kada dete značajno odstupa od svog regularnog ponašanja, ako je dete dobar đak i sportista, a krene da se povlači, uspeh opada, izbegava aktivnosti, to je upozorenje na problem. Upozorenje je i kada dete često razgovara o smrti, besmislu, kada je okupirano crnim mislima, kada dete poklanja stvari, sređuje sobu, završava svoje poslove. Prva linija odbrane je stručna služba u školi, ali u školama često ne postoje kompletne stručne službe. Češće su zaposleni pedagozi, nego psiholozi. Oni jesu pomagači, ali često nisu dovoljno edukovani u oblasti zaštite mentalnog zdravlja, pritom vrlo često su opterećeni administrativnim poslovima. Treba osnažiti kapacitete u školi, stručna služba ne treba da bude kazniona za ponašanj. Bilo bi dobro da postoje programi emocionalnog opismenjavanje mladih. Bilo bi dobro da postoji veći broj dostupnih savetovališta, da dete može nekome da se obrati. Priča o mentalnom treba da bude ista kao priča o fizičkom zdravlju, o mentalnom.zdravlju treba govoriti i njime se baviti. Važno je da svi postanemo senzitivniji, da budemo jedni drugima podrška, da uputimo i alarmiramo druge, treba da budemo osetljivi jedni na druge. Deca su sve manje otporna, sve manje rezilientna, dešava se da napuštaju fakultete jer se osećaju preplavljeno. Poremećen sistem vrednosti se odražava prvo na roditelje pa na decu. Izazov je usaditi deci porodične vrednosti, ako ih vršnjaci i društvo u celini ne potrepljuju. Uprokos teškoćama, potrebno je istrajavati na tome, srediti svoj mikrosistem. Moja preporuka za mlade jeste da se odmah obrate stručnjacima, čim osete neki problem, jer se pokazalo, od ukupnog broja osoba koje su pokušale suicid, značajan broj osoba nikada nije potražio stručnu pomoć. Važno je znati da je u redu da je nekada teško, važno je o tome govoriti.
Mentalno zdravlje je nacionalni kapital, jer problem pojedinca je problem celog društva.
Vlada republike Srbije pokrenula je Nacionalni program zaštite mentalnog zdravlja za period 2019-2026. U okviru programa pokrenuta Nacionalna linija za prevenciju suicida.
Ideje za prevenciju:
• Preventivni i kontinuirani rad sa mladima na emocionalnom opismenjavanju, razvoju empatije i osnaživanju kapaciteta za prevazilaženje
• Ojačati stručne službe u školama i poverenje u njih; njihova ključna uloga je preventiva i edukacija, a ne kažnjavanje učenika koji se ponašaju nedisciplinovano
• Razbijanje stigme da se to događa ‘tamo nekom’ i da je sramota imati problem i tražiti pomoć
• Veći broj stručnjaka koji se bave mentalnim zdravljem u primarnoj zdravstvenoj zaštiti
• Dostupnost usluge savetovanja u vezi sa mentalnim zdravljem
• Podizanje svesti kroz medije o važnosti brige o mentalnom zdravlju
• Na ličnom planu, rad na sebi u smeru promene uverenja o sopstvenoj bespomoćnosti i nemogućnosti promene, razvijanje rezilijentnosti i jačanje kapaciteta za suočavanje sa neprijatnim događajima
Ivana Milanović-Tomašević, diplomirani psiholog, psihoterapeut pod supervizijom i licencirani medijator. Poliklinika „Dinčić“.
