Sremska Mitrovica. Vršnjačko nasilje u školama ostaje ozbiljan problem koji zahteva duboku analizu i delovanje. Deca koja trpe nasilje od strane svojih vršnjaka često nailaze na prepreke u rešavanju ovog problema, a roditelji, školski pedagozi i psiholozi suočavaju se sa izazovima u savremenom obrazovnom okruženju.
Pred školskim pedagozima i psiholozima je pravi izazov, u savremenom svetu, naći rešenje između autoriteta nastavnika i prava i potreba učenika. Neki roditelji čija su deca žrtve nasilja svoju decu ispisuju iz škole, jer smatraju da ustanova nije preduzela potrebne mere kako bi zaštitila žrtvu. Dolazimo do toga da ispaštaju deca koje su žrtve nasilja, a nasilnici prolaze nekažnjeno.
„Roditelji stvaraju dete, a učitelj od njega pravi osobu“, izreka je koja bi, po svemu sudeći, danas mogla da se dovede u pitanje.
Čini se da autoritet, bar u tradicionalnom smislu, učitelja i nastavnika slabi.
Nekada su roditelji strepeli od nastavnika, od njihovih reči, saveta, opomena, poruka. Danas je obrnuto. Iako su deca danas zaštićenija nego što je to bio slučaj pre više decenija, sporadičnih slučajva nasilja ima. Sa druge strane, postoje i slučajevi zloupotreba od strane dece.
Školski psiholog i pedagog osnovne škole „Sveti Sava“ objašnjavaju za naš portal da je odnos na relaciji učenik-nastavnik doživeo određene promene.
Nekada se znalo, lekar, pop pa učitelj, danas toga više nema
Atoritet roditelja je prvo i osnovno urušen. U tom trendu narušenih autoriteta, narušen je i autoritet nastavnika. Bilo koje dete kad dođe kući, ako se desio incident u školi, roditeljima ispriča malo drugačiju priču. Na sreću, u našoj školi prijava je malo.
Kada slabi autoritet roditelja tada slabi i Kao što svaki čovek gradi svoj autoritet, tako i nastavnik. Većina nastavnika ima autoritet, a svaki nastavnik koji želi da sazna kako imati autoritet u školi i mežu svojim kolegama, može se dodatno edukovati, za to postoje mnogi seminari i obuke. Ono što je važno jeste da se autoritet ne stiče drekom, vikom, pozivanjem na funkciju… nego „tiha voda breg roni“. Dobra organizacija, uposlenost učenika, doslednost i onda sve dobro funkcioniše.
Odnos nastavnik – učenik drastično se promenio od perioda kada je nastavnik bio autoritet.
Promena odnosa između učitelja i učenika takođe igra ključnu ulogu u ovom problemu. Tradicionalni autoritet učitelja je oslabio sa tehnološkim napretkom i promenama u komunikaciji. Danas su učenici aktivniji učesnici u nastavi i često se osećaju slobodnije da izraze svoje mišljenje. Ovakav odnos nije nužno loš jer tako učenici lakše izražavaju osećanja, razvijaju samopoštovanje i samopouzdanje. Naravno, nemaju svi nastavnici takav pristup i još uvek postoje oni koji isključivo primenjuju autoritarni stil obrazovanja i vaspitanja i primetno je da oni nisu na listi „omiljenih“ nastavnika i uglavnom se kod učenika razvija averzija prema predmetima koje oni predaju. Na žaolost ima dece koja ne poštuju autoritete – navode.
Srednje rešenje ne postoji, ili imamo autoritet ili ne.
Ono na čemu mi insistiramo kada su nastavnici u dilemi šta da rade u nekim situacijama, mi smo tu da se nađemo da pomognemo, insistiramo da postoje pravila ponašanja u školi, nisu samo deca ta koja treba da poštuju pravila ponašanja, nego i nastavnici i svi zaposleni. Mi smo deci primer. To je rešenje, da pokažemo ličnim primerom, od rodutelja do svih zaposlenih. Deca prate šta odrasli rade, uče od roditelja.
„Roditelji stvaraju dete, a učitelj od njega pravi osobu“ – izreka koja je nekad bila tačna, danas se dovodi u pitanje. Čini se da se autoritet učitelja i nastavnika smanjuje. Nekada su roditelji strepeli od nastavnika i njihovih saveta, dok danas češće deca stvaraju izazove. Iako su deca danas bolje zaštićena nego ranije, sporadični slučajevi nasilja i zloupotreba se i dalje dešavaju.
Postoje procedure, kada se desi nasilje mi pratimo procedure. Učenici bolje zanaju šta se desilo, kada se desi, mi prikljupamo informacije, razgovaramo sa učenicima i nastavicima. Kada vidimo da se deca boje da nešto prijave, mi radimo anonimne ankete. Nekada deca nisu spremna da daju pravu informaciju a dešava se da i roditelji ne žele da njihovo dete daje informacije lično. A onda da, u skladu sa stepenom nasilja preduzme dalje korake. Deca se javljaju psihologu ili pedagogu ali mi smo tu i za nastavnike koji takođe često dolaze na razgovor.
Najveći problem što se više priča o lošim primerima nego o dobrim u školama.
Svaki roditelj koji ima dobar odnos sa detetom tu nema problema, dok oni ne vaspitavaju decu da treba da imaju poštovanja, takva deca iskaču u školi. Kada je u društvu kriza, besparica, loša klima, tada je problem u poroditi i to se vidi i na deci. Taj period, primetili smo da je krenuo tokom korone i posle. Nastavnici koji ne mogu da se nose sa „problematičnom“ decom, oni njih šalju na razgovor kod nas. To je dobra priča. Posvetimo se, jer je uvek iza nešto. Uvek se dođe do rešavanja problema, to su faze puberteta ili neki trenutni problem. Jedan roditelj je dovoljan da se reši problem, a svaki problem je rešiv.
Prvi korak u suočavanju sa vršnjačkim nasiljem jeste da škola prizna problem i nazove ga pravim imenom – nasilje. Nakon toga, škola treba da sledi propisane korake za suočavanje sa nasiljem u zavisnosti od njegove ozbiljnosti.
Zakon predviđa kazne za škole koje ne deluju na nasilje, uključujući i novčane kazne za direktore i odgovorne osobe u školi.
Važno je uspostaviti jasne procedure za prijavljivanje i reagovanje na vršnjačko nasilje, kao i za komunikaciju između učitelja, roditelja i školskih psihologa. Saradnja između škola i socijalnih institucija ključna je za efikasno rešavanje ovog problema.
Vršnjačko nasilje neće nestati samostalno. Potrebna je zajednička akcija roditelja, učitelja i školskih psihologa kako bi se stvorilo sigurno i podržavajuće okruženje za sve učenike. Samo tako možemo zaštiti žrtve nasilja i sprečiti da nasilnici prođu nekažnjeno.
