SREMSKA MITROVICA. Svi roditelji žele da im dete bude dobro, vaspitano, da dobro uči, da bude motivisano, poslušno, kako bi jednoga dana moglo da izraste u isto tako dobrog, poštenog i naravno – uspešnog čoveka. Na žalost, ne postoji pravi recept kojim ćete to i dobiti samo zato što to jarko želite, ali ako se porodica složno i uporno bori da uspešno dete dobije priliku, onda su šanse da budućnost deteta bude lepa velike. Roditelji su temelj, a sve ostalo kasnije u životu mogu biti prave stvari na pravom mestu, upornost, sreća i naporan rad, ali bez dobrog temelja gotovo da i nema uspeha.
Dečak iz Sremske Mitrovice, uz veliku podršku porodice ide napred. On ide u šesti razred i igra za „Vojvodinu“. Trenira u Novom Sadu i Sremskoj Mitrovici. Njegov život je fudbal a u toj želji da ide napred, ispred i iza njega, stoji porodica.
On se zove Luka Žilić i ima 12 godina. Počeo j da igra za „Trgovački“ u Sremskoj Mitrovici, ima individualne treninge i nekoliko puta nedeljno odlazi u Novi Sad,gde trenira i igra za „Vojvodinu“.
Luka je svoje prve korake počeo u komšiluku, u blizini mesta stanovanja. Počeo je u „Trgovačkom“. Vrlo brzo je igrao u starijoj ekipi, što mu je, kako kaže, mnogo značilo za napredak u ovom sportu.
– Uspeo sam da dođem do Vojvodine tako što sam prvo trenirao u Sremskoj Mitrovici i išao sam na dosta turnira, davao sam najviše golova, bio sam najbolji strelac. Usledio je poziv iz „Vojvodine“ gde sam imao probne treninge. To je bilo pre tri godine, odradio sam tri treninga, potom su me pozvali na prvu utakmicu. Dao sam tri gola i preuzeli su me. I danas, osim u Novom Sadu u Mitrovici igram za Trgovački. – objašnjava naš sagovornik, Luka Žilić.
Osim što je izuzetno talentovan fudbaler koji igra u Sremskoj Mitrovici, o kome treneri imaju samo reči hvale, Luka putuje nekoliko puta nedeljno za Novi Sad, gde trenira u Fudbalskom klubu Vojvodina, a pritom je i dobar đak u školi. I kaže da mu ništa nije teško jer kada pogleda kolikp se njegova porodica žrtvuje, to mu daje dodatnu snagu da trenira i da se bori za svoje želje, koje se nada da će biti stvarnost.
Porodica ga podržava, ne koliko može, već koliko mora. Tu je bilo kredita, smena oko vožnje na jedan pa drugi stadion, odricanja, borba… i ništa nije teško, jer za dete nema granice.
Dolazak u redove „Vojvodine“ je veliki uspeh za Luku i porodicu, ali donosi i dodatno planiranje kako da se izgura sve što ovom malom talentovanom fudbaleru treba, kako bi nastavio sa uspešnom karijerom.
– Ja sam ga vozio na treninge jedno godinu ipo dana svaki dan, bio je uslov, da dođe dva treninga kako bi igrao utakmicu, sada već ima dovoljno godina da može da ode autobusom ujutru i da se vrati isto tako. Ja sam išao sa njim jedno četiri puta jer trenira na Veterniku pa smo naučili zajedno koji prevoz je potreban da se dođe do terena. Bilo je raznih situacija, žena radi, imamo troje dece, nije lako. Dešavalo se da sednemo u automobil, Luka, ja i mlađi sin jer je mama radila. Mlađi sin je samo putovao sa nama i čekao brata, nije ni jemu bilo teško, voli brata a voli i fudbal. Oprema nije jeftina, sve sami nabavljamo, plaćamo. Bilo je i kda smo morali da uzmemo kredit, kako bi sve postigli, priča tata malog fudbalera Luke.
U porodici je fudbal prva stavka. Osim Luke za „Trgovački“ trenira i mlađi brat. Iako još mali, i treći brat već sada „pika“ i ubacuje u golić loptu. Njihovi roditelji ne razmišljaju o tome “ da li će“ već „kako će“, a pitanje – da li će moći, ne postoji. Za uspeh dece je važna podrška porodice, smatraju roditelji ova tri dečaka.
– Finansiramo sve sami, za sada, klub nam je rekao, da kada završi osmi razred, može da pređe da živi u Novom Sadu. U Sremskoj Mitrovici „Srem Travel“ nam je izašao u susret i smanjio cenu karte, i to je to. Potrebno nam je oko 100 evra mesečno za odlazak u Novi Sad. Imam još dva sina, jedan sin takođe igra za „Trgovački“ a jedan ima dve godine. Teško je to za naš budžet ali šta ćemo, ne idemo na more, odričemo se, da bi Luka napredovao, a sutra ako treba, bez pitanja i za druga dva sina. Tražimo i druge mogućnosti. Jedan moj prijatelj iz Nemačke ga je prijavio na kamp u Nirnbergu, idemo tamo, ako se pokaže dobro, videćemo, možda i ostane. Znamo da je mali, ali karijera u fudbalu i počinje rano, toga smo svesni, nije nam to strašno jer razmišljamo, šta god bude sa Lukom, mi smo uz njega i pored njega, objašnjava Lukin otac.
Sa samo 12 godina, on više od godinu dana putuje sam na treninge u Novi Sad. Trnira i igra u „Vojvodini“, „Trgovačkom“ i ima individualne treninge.
– U Mitrovici imam dva treninga, imam individualne treninge sa Nenadom Kljunovićem koji me trenira kondiciju i vežbe snage, njemu dugujem posebnu zahvalnost. U Trgovačkom imam tri treninga nedeljno, sa Kljunovićem imam nedeljno tri do četiri puta trening i dva puta nedeljno u Novom Sadu. Nekada se odmah vratim a kada se trenira vikendom, dan pred utakmicu spavam kod tetke u Novom Sadu.“
Luka pohađa šesti razred u OŠ „Slobodan Bajić Paja“ u Sremskoj Mitrovici. U školi mu drugari pomažu kada izostane sa časa, a najveću pomoć dobija od Konike Canjar, razrednog starešine.
– Drugari znaju da igram u Vojvodini, neki misle da ću biti zvezda a neki ne, najviše se družim sa onima koji veruju u mene. Pola razreda trenira sa mnom u Trgovačkom. U školi sam vrlo dobar, a da nema moje razredne, bilo bi teško sve postići.
Luka smatra da se sve može ako dovoljno želiš. Srečan je što je primer prvo svom bratu a onda i drugarima. On kaže da želi da bude primer i drugoj deci da je sve moguće, ako se trude i budu vredni. Beu obzira na obaveze, postiže sve. Kaže da stigne i da se druži, uglavnom su to drugari iz kluba ali i školski drugari.
– Znam da je sve ovo što ja uspevam ozbiljna stvar ali ne osećam se starije od mojih drugara, mislim da smo na istom nivou, samo ja imam malo više obaveza, a to mojim drugarima ne smeta. Imam najboljeg drugara sa kojim takođe igram, u pitanju je Mijat Purešević.
Biti sportista znači odricanje. Luki je to sasvim normalan život. Fudbal se voli, pa nije ni teško.
– Luka se odriče mnogo stvari i ništa mu nije teško. Zanimljivo je to što svi u porodici volimo „Trgovački“, deca su mi prohodala tamo. Luka je jako posvećen, gde godine ne odlazi na rođendane, ne odlazi kod nekih prijatelja u goste, on to ne primeti, njemu je to sve normalno, objašnjava Bojan, Lukin tata.
Luka Žilić je učestvovao na mnogim turnirima, na Zlatiboru, u Budvi, Brčkom, Ljubljani… igralo se sa protivnicima mlađih kategorija poput Crvene Zvezde, Partizana, Dinama i drugih. Trenira svakodnevno ili u Sremskoj Mitrovici ili u Novom sadu. Posvećen je i požrtvovan, a to sigurno znači i uspeh.
Uz sport i školu uči socijalne i emocionalne veštine koje su presudne za zdravo odrastanje. Luka odrasta sa stavom roditelja da jednoga dana ako bude vredan i pametan, bez obzira na žrtve, vreme ili novac, da su stvarno velike šanse da njegov put, bude put uspeha. Bez nametanja i teranja – samo s očekivanjima.
Drugim rečima – Lukini roditelji imaju običaj da mnogo manje naređuju, ali mnogo više odgovaraju na Lukine potrebe, i potrebe sva tri dečaka, smatraju da dete s više vetra u leđa stasa u dete koje istražuje svoje sopstvene mogućnosti. Takav je Luka Žilić.
