SREMSKA MITROVICA. Nisam odustala od pevanja, i neću odustati dok mogu da pevam, jer pevanje je moja ljubav. “Lepina Avlija” je moja sigurna zona za budućnost.
Započela sam svoj posao, kao ideju za druženje i opuštanje, ipak sve polako prerasta u nešto što će za neko vreme sigurno biti moj posao. Godinama imam ovu ideju, polako je realizujem, uspevam u tome ali posla još ima, ideje niču, uslovljene potrebama. “ Sada je Avlija, seosko turističko gazdinstvo, a ako sve bude išlo kako sam zamislila, za koju godinu biće prošireno sa više prostora za prenoćište, većim delom za goste a tada će to možda biti i restoran, kaže Aleksandra Mitrović, vlasnica etno kuće “Lepina Avlija”.
Njena priča motiviše mnoge od nas da kažemo “mogu ja to” i započnemo svoj posao.
Nijedna žena nije postala preduzetnica preko noći, iako to može tako da izgleda. Postala je preduzetnica onog trenutka kada je rešila da svu svoju snagu, znanje, rad i vreme posveti razvoju i ostvarenju sopstvene vizije. Aleksandra Mitrović je pevačica, sada i vlasnica etno kuće, radila je, kako kaže “sve i svašta” ali pevanje je posao u kom se našla, tu je „pekla zanat“ više od 13 godina. Počela je da radi razne poslove, kao mlada devojka, srednjoškolka, odlazila je i da radi poslove za nadnicu, upisala je i fakultet ali zbog manjka finansijskih sredstava ostala je na trećoj godini. Radila je u prodavnici, pijaci, u bolnici na zameni… na raznim radnim mestima kako bi se zaradilo za život, a kasnije je, sasvim slučajno, postaje i pevačica.
“Kasno sam počela sa pevanjem, 29-30 godina. Sedela sam i pila kafu sa drugaricom, i tako uz druženje, počela sam da pevam i ona me pita, zašto ti ne pevaš, predivno pevaš. Tada mi nije padalo na pamet da se bavim pevanjem. Drugarica mi je tada zakazala prvu “tezgu”. – Ja, kada se budem udavala ti ćeš pevati na mojoj svadbi, to se i desilo nekoliko godina posle te naše kafe, i tako je počela moja karijera pevačice”, priča o svojim počecima Aleksandra.
Kroz celu svoju karijeru koja je trajala više od 10 godina, sama sam ugovarala poslove, nije bilo lako u početku, ali dobar glas se daleko čuje, tako da sam godinama i imala posla.
Prvobitno, moja ideja je bila da sredim kuću koju sam nasledila od bake za život, ali bila je tu i želja da taj moj “životni deo” izgleda drugačije. Jedan deo novca od zarade sam odvajala za uređenje kuće u etno stilu.
“Kupila sam jedan letnjikovac, jedan ambar… ovo sam želela da napravim za sebe ali su ljudi dolazili, bilo im je lepo, želeli su da se slikaju, dolazili su mladenci da se fotografišu, onda sam shvatila da od pevanja ne mogu živeti večno. Od pevanja ne možeš da zaradiš neke pare, moraš da uložiš dosta godina, i rodila se ideja “Lepine Avlije”.
Moram da priznam da sam uživala u radu na “mojim” poslovima oko Avlije, jer je poseban osećaj kada učestvujete u stvaranju sopstvene “magije”. Ipak, od inicijalne ideje, uvek prođe jako puno sitnih i krupnih koraka do finalnog rešenja.
Devet godina radim na sređivanju etno kuće, uradim tezgu pa onda kažem eto sad sam zaradila, od jedne zarade kupim prozor, od druge ciglu, i tako redom.
Nisam išla na letovanja i zimovanja, ulagala sam, dugo sam vozila stari auto, tek sam prošle godine kupila “što bi se reklo normalan auto”, 14 godina sam vozila jedan isti automobil.
Za mene je najnormalnija stvar biti zahvalan za ono što imaš i što si stvorio. Kada ste sigurni ko ste, koliko vredite i kada jako verujete da ćete ostvariti svoj san, kada znate da ste počeli od nule. Ulagala sam u etno kuću, jer mi je želja bila da sve bude u etno stilu, da “Lepina Avlija” bude autentična. Sve što ovde imam, sakupljala sam godinama, dobijala sam pregače, kutije za kafu, stari radio. Sve što gost može da vidi je pažljivo birano, kako bi svima bilo prijatno, autentična mačvanska kuća.
Veoma sam ponosna na svoje poreklo i detinjstvo koje sam provela u Mačvi, jer sam upravo u tom mestu naučila sve što znam o životu. Odrasla sam okružena dobrim ljudima, koji imaju dobre namere i koji me i danas bodre u mojoj želji.
“Lepina Avlija” se nalazi na samom ulasku u Mačvansku Mitrovicu.
