Neka kuca srce moga Srema- ZA ljubitelje poezije i Srema
Poema „SREM“ je premijerno izvedena na Spomen-groblju u Sremskoj Mitrovici 11. okrobra 1986. godine. Scensko izvođenje Poeme posvećeno je rodoljubima Srema, žrtvama fašističkog terora u toku NOB-e.
SREM
Prvi deo
POSLANICA ŽIVIMA
I
Dođe meni tako, pred jeseni,
pa ustajem ispod zemlje.
Presedne mi da se stalno
vetrovima i vremenom poravnavam.
Jesam mrtav. Al’ ko kaže
da ja dole mirno spavam.
Čuvaj! Sklanjaj snove!
Ja u njima budan sanjam.
Čudan sanjam.
Čuvaj! Sklanjaj staklo.
Biće srče! Vaskrsavam!
Sa stratišta svih ratova
lagano se približavam.
Širok Dunav. Ravan Srem.
Čuvaj, svete, — ja idem!
II
Stžem! Kopam zubima korenje.
Ničem s gorskom travom.
Čuvaj! Rijem ispod Fruške gore
kamen glavom.
Iz mulja me mesečina ljulja
nad Bosutom, nad Vukom i Savom.
To se noćas lud tociljam
po svom mokrom srcu. Ciljam
klipovima svog zubatog smeha
okrnjene zvezde iznad streha.
Čuvaj! Sklanjaj decu!
To ja jašem
sam na sebi, ko na belom konju.
I sam sebi rukom mašem.
I ljubim ti šume iza uha.
I ljubim ti Čot ispod pazuha.
III
Slavinu sam udario sebi
u grkljan i usred čela.
Čuješ kako moja nežnost vrela
klokoće i teče kroz sva sela.
Uz obrežja hoću plotun vinograda
da me čeka.
Iz sebe ti stižem.
To je strašno izdaleka.
Ja strnjište.
A iz mene munje vrište.
I korenja vrište. Čuvaj!
Čuvaj! Sklanjaj Frušku goru
da ne smeta u prozoru.
Daj videla malo! Sunca ištem!
Samog sebe ja sam ovde
lepotama i užasom doticao.
Samom sebi kroz zenicu
i kroz grlo proticao.
Sve sam ovom ludom svetu dao.
Jesam pao, ali nisam stao.
Posustao. Pa mrtav ustao.
IV
Ja sam samom sebi himna.
Kao barjak, — sebi kosu dižem.
Na isti glas njištim
i svatovce i opela.
Otečen iz sebe stižem.
Teturam se,
a iz mene veče vene.
Kukuričem,
a iz mene zora svetli.
Ja sam moji prvi petli
i poslednji moji petli.
Odakle sam rodom?
Iz svih sremskih kostiju.
Ustaj, svete, i otvaraj kapiju!
Evo tebi iznenada gostiju!
V
Lako mi je da verujem drugom.
Teško mi je da verujem sebi.
Zaogrnut poderanom dugom
nikada se obukao ne bih.
Inače sam gola mozga bio.
Inače sam gola srca bio.
Inače sam gole sreće bio.
Svoj se život ume — il’ ne ume.
Ja sam svoje bele zube pio.
Nad krezubim snovima sam bdio.
Pamet pio.
I dušu popio.
Ume l’ neko mene da razume?
Baš me briga što me ne razume.
VI
Baš me briga ima l’ neko
da me shvati
što mi usne treba dati.
Baš me briga ima l’ neko
da se seti
u mom dlanu sto stoleća
da primeti.
To sam ja taj neki neko
što mi, grešnom, psovku reko
kad preda mnom, ko pred freskom,
u Feneku klecav kleko.
To sam ja taj neki đavo
što se s nebom natpevavo.
Pevam jače od sebe. I jače
šapućem. I — jače plačem.
A kad vejem — mećavu zasmejem.
VII
Sav sam Sremac, eto.
To mi prokleto. Al’ to mi sveto.
Uzmeš tako čoveka. Po njemu
kao po žicama sitno sviraš.
Nabiješ ga u budžak pa kažeš:
sad — da biraš!
Šta da radim? Šta da odaberem?
Mogu samo sebe da oderem.
Sad znaš što se derem i poderem.
Uzmeš tako čoveka. Po njemu
kao po begešu čupaš. Kidaš.
Zar ti misliš da ja čujem, posle,
kad na groblju za mnom ridaš?
Zar ti misliš da ja čujem, posle,
kad se mene neko kasno seti?
Sav sam Sremac. Mi smo lepo prokleti.
I oljušteno sveti.
VIII
Ponekad je kasno biti čovek
al’ je zato časno biti čovek —
kad si lud i kad si Sremac dovek.
Znaš me, svete, odranije.
Suze su mi najslanije.
Ja milujem.
Ja se tučem.
Ja jaučem.
Ja gugučem.
U srcu mi od tambura
dvesta zvezda, trista bura.
U rebrima harmonika.
A u grlu violina.
U podrumu uvek vina.
Pune krvi oranije.
Od ratova i svatova
nema zemlje pijanije.
IX
Zaklan, pa poliven krečom,
u krevetu svoga groba, sa brdima
i čudima svojim ja se valjam.
Do ramena odvaljen, pa spaljen,
brašnom svoga verovanja
u lebove ja se pečem.
Streljan, dran i neoderan se
plodan sebi iz bedara
i nedara kao rođendan pomaljam.
To je kao kad sam sebi suncem tečeš.
To je kao kad sam sebe suncem kaljaš.
To ti dođe kao da je tvoj lični bog
slučajno zaboravio
da je ikad u tebi blesav boravio.
Ej, bože, bože, ala ja ne valjam!
E, bože, bože, ala ti ne valjaš!
…
XXVII
Ajdemo mi, braćo moja — moj jedini,
da se malo umijemo pozlaćenim košticama
prve rose na ledini.
Zarudela trešnjo moja — suzo rana,
zatrudnela pesmo moja neobrana,
vesniče mog proleća i mojih Đurđevdana,
ajdemo mi, uz jeseni vozneseni!
Ti znaš, mila moja,
sad živim pomalo u svakom Sremcu,
ali ne znaš, mila moja,
koliko te, dok on spava, ljubim u snu.
Lizni usnu.
Probaj usnu.
Osetićeš moju usnu.
Sve ću žene zašiti za mene.
Konac su mi oparane vene.
Najviši sam ove zore
ja vrh Fruške gore.
Drugi deo
POSLANICA PREŽIVELIH
I
U Fruškoj sam gori srce
u vinovo lišće zavio.
Kad zaplačem, plakao sam u sebi.
Unutra.
Spolja sam se uvek šeret pravio.
Kad se toči,
prvo nek se toče moje oči.
Kad se srče,
prvo nek se srče moje juče.
Kad se pije,
prvo nek se moje sutra lije.
Je l’ ja nekog pitam kako mu je?
Šta se nekog tiče kako mi je.
Što pre, žene, usvojite mene.
Ajd’, u zdravlje, uz moje uzglavlje!
II
Kad poljubim usnu od bokala,
kad otkinem nogu od astala,
pa kad krenem da svet preokrenem,
pa zaljuljam kao klatno
šorovima zlatan zvonim,
kako drugom — kad ni sebi
neću, prgav, da se sklonim!
Zar ne vidiš da ja sebe
sačekujem šašav noću
i podmećem sebi nogu.
I bećarluk.
I samoću.
Daj rakije, da umijem usta.
Nije li nam vreme mesec potkovati?
ceo život držim sa dva prsta.
Nije li nam vreme, brale, sremovati?
III
Nije li nam došlo, evo,
takvo neko pusto doba
da se ljubav kašikama
vrelo proba?
I da nežnost, opaprenu,
nabadamo na viljuške
od kolevke
pa do groba?
Čašim.
Flašim.
Fruškogorijašim.
I bombašim.
Istoriju plašim.
Nebo plašim,
Fruškogorijašim.
Čim oživim i šešir nakrivim,
i čim zinem — sam od sebe ginem.
…
XI
Zemlja mala, vinograde brala,
glave brala, sto heroja dala.
Ne boj mi se, tugo moja stara,
ne boj mi se sremačkog bećara.
Ne vara te.
Sebe Sremac vara.
S Gorom fruškom i rođenom puškom.
S bespućima svu noć razgovara
preko plota — življi od života.
neguto se baruta i dima.
Hleb mu nemir, a ustanak piće.
Kad me ima, zauvek me ima.
I kad nema, zauvek me biće.
Ne diraj me — neću da te diram.
Al’ kad takneš i kad me pomakneš,
rafalima sebi himnu sviram.
…
XXI
Ne pitaj me otkud meni
u toj duši zlatni zubi.
Svitanja sam ujedao.
To mi zora usne ljubi.
Kad su Sremci krenuli,
snove su pokrenuli.
Ja sam neko pleme od plemenke.
Ja sam neka rika iz Vrdnika,
pitom kao dinja iz Sibača.
besan kao paprika iz Maradika.
Kipi šira — pa mi ne da mira.
Zato ti se u zenici nastanjujem.
Zato sebe u tvoj osmeh sahranjujem.
Zato tebi na jastuku osvanjujem.
Kad su Sremci krenuli,
na naličje nebo su okrenuli.
…
XXIV
Neka kuca srce moga Srema.
Biće pesme i kad mene nema.
Kraj uha ćeš osetiti dah moj vreo.
Kroz mećave šaputaću
kao bela violina.
Kad te budem u najlepšem Sutra sreo,
za dušu mi popij gutljaj starog vina.
I kad god ti mira nema,
kad se neki pomor sprema,
biću opet u busiji i ustanku.
Osetićeš kako noću na ramenu tvome
dremam
i šapućem, glasom gorkim od duvana
uspavanku.
Kad bi znala od čega sam smešen,
kad bi znala što vrištim nasmešen,
kad bi samo makar malo znala,
ti bi meni pola sunca dala
i još bi mi kazala i hvala
što si mene takvog izabrala.
…
XXIX
U Irigu uz knjigu i brigu.
Ponad Vognja puno nebo ognja:
svud opela i svud terevenke.
Sve do Ljube, gde se duše gube
kad poljube u usta evenke.
Otečen sam, pa misliš: umreću.
Gadni su me umori pritisli.
Umreću kad ja to hoću,
a ne kad se tebi misli.
I nemoj mi živom sprovod priređivati.
Sklanjaj mi sa čela vence od peškira.
Ja već imam Fruškogorski venac.
Sam sa svojom svećom tamo odmarširaću.
Ne pravi se kao da sam nevidljiv
i ne prolazi kroz mene gunđajući.
Ja sam zaostalo minsko polje.
Eksplodiraću!
Šašinci. Bačinci. radinci, Stradinci.
Kukujevci. Erdevik. Na vekove imam pik.
Ko god bane — noć u srce kane.
Ko god prođe — dušu mi oglođe.
Hvala ti, zemljo, što si me smogla
i, naopakog, ljudski razumela.
Što nisam mogao, ti si mogla.
Što nisam umeo, ti si umela.
Hvala ti zemljo, što si me rodila
i oko mene čudesa svila.
Hvala ti što si me ka suncu vodila.
Što nisam bio, ti si bila.
Hvala ti što si me besom nadojila,
i lepim mirisom tvojih cvetova.
Hvala ti što si mi grob iskrojila
da budem kolevka novih svetova.
Hvala ti što si se uz mene borila.
Hvala ti što si mi dušu otvorila.
Hvala ti što si slobodu stvorila
i sa mnom večnost izgovorila.
Miroslav Mika Antić
