O Sremu se ne može pisati a da se ne spomene legenda ili bajka kojom se diči svaki Sremac i koja kaže kako je Srem jedno divno parče zemaljskog raja…
Naime, legenda kaže, da kada je Bog delio posede, pozva sebi predstavnike plemena i naroda cele zemaljske kugle. Još zadana Bog svakom dodeli parče poseda i oni zadovoljni odoše kućama. No, tek negde u sumrak pojavi se Sremac za svoj deo zemlje. Bog reče kako je okasnio pošto je sve podeljeno.
Sležući ramenima, pomisli kako je opet prošao k’o „bos po trnju“, Sremac jedva prozbori da nije stigao ranije pošto je trebalo nahraniti čeljad i stoku. Uveren da čuje istinu, Bog se smiluje na Sremca i podari mu „deo svog raja na zemlji“ – posed između dve reke, Dunava i Save, sa planinom Fruškom gorom.
Tako nasta Srem, kao geografski region u Panonskoj niziji između Dunava, na severu i istoku, i Save do ušća u Dunav, na jugu. Kao jedno od troje dece majke Vojvodine, dobio je najčistije i najegzotičnije ušuškano prostranstvo da ne remeti njegov miran, plodni san.
To je najlepši i najslikovitiji reljef kojeg je priroda mogla poroditi iz same sebe. Bilo da je zima, proleće, leto, ili jesen, odeća kojom se zaodeva sremačka ravnica umetnost je iznad svih umetnosti. Najgizdavija i najlepša odeću u raju zemaljskom. Taj divni Srem bio je i ostao slikarska pozadina svih detinjstava, svakog novorođenčeta, kojim se kolevka mogla pohvaliti.
Lepotom, kao u knjigama i pričama o veličanstvenim čudima, sedamnaest fruškogorskih manastira, raspoređenih po celoj Fruškoj gori koju su pesnici slikali rečima, diveći se svakoj stopi ove lepotice postavljene u srce ravnice, najveće su kulturno i duhovno blago ovog kraja.
A obilazak manastira je inspiracija i put za otkrovenje srpske duhovne i kulturne baštine, koja datira još iz kasnog srednjeg veke kao zadužbina srpskih vladarskih porodica.
Krenete tako, obroncima Fruške gore, korak po korak, oko vas sve čokoti, miriše grožđe a mame vas podrumi vina, vina sa ukusom domaćinskim, autohtonim, sremačkim. I čuveni bermet što je iz Sremskih Karlovaca do Titanika stigao. I tako omađijane vinom, zavešće vas pesma Branka Radičevića i poželećete da vidite i Stražilovo.
Ali, nije ovde reč samo o geografiji i istoriji Srema… mada, ima tu mnogo više istorije nego što se i zamisliti može.
Priroda, šume jezera, šarolikost i život koji kroz ravnicu i brežuljke kuca. Mesta gde čovek nanovo otkriva sebe.
U poljima suncokreta, grožđa, jabuke, kruške, trešnje. U pogledu na spokojna stada, zdrave organske povrtnjake i mirisne lipove šume..
U mesnim i mlečnim delikatesima, u pecanju rečne i jezerske ribe.
U zvuku uštirkanih suknji upletenih sa mirisnim cvećem i po nekim dukatom, onim Franjinim, zaostalim od davnina, koji se prenosi sa kolena na koleno..
A kad pređete na drugu stranu, kad zađete među njive, ukazaće vam se horizont zemlje crnice, najmekše i najlepše na svetu. Čiste, plodne, željne semenja, sunca i vode. Iz koje niče sve lepo, ukusno, bogato, domaće, mirisno i zdravo.
I nevidljive linije onog što više nije vinski već svinjski Srem. U njemu ćete čuti priče o ljubavi, široke i dugačke kao i zemlja koja se prostire i negde daleko na horizontu sa nebom spaja: o žeteocima koji svakoga jula udahnu život u žitna polja i žitni bal počne..Slamnate lutke okićene u haljinama i odorama otežalim od zlatnog grumenja zrelog žita počinju svoj ples. I iako znaju da bal neće trajati dugo, igraju kao da su na takmičarskim igrama..
I tada se i vinski i svinjski Srem, spajaju u pesmi, zvukom tamburaša, uz akorde bećarca, u ruzmarinski, u nekoj sremačkoj birtiji, dok se seče slanina, kulen, kobasica, šunka i uz miris sremačkog *leba sve to zaliva vinom.
Zato su žitelji Srema poznati po gostoprimstvu kao dobri domaćini, svesni vrednosti i lepote kraja u kome žive. Sremci su čuvari vere u Boga i svoj, sremački narod. Onaj isti, koji je istoriju spajao i ugradio u princip njegove ličnosti i naučio ga da se domaćin rađa ali i postaje.
I biće tako, kažu Sremci, dok je sveta i veka.
Dr Nada Kosanović
3,1K
