Sremska Mitrovica – Muzika, ta čarobna umetnost zvuka, ima moć da prožme svakodnevni život čoveka na načine koje malo šta drugo može da postigne. Ona je prisutna u svim aspektima naših života, od trenutaka slavlja i radosti do dubokih tuga i melanholije. Muzika je neodvojivi deo kulture i nekulture svakog naroda, a njen uticaj seže mnogo dublje nego što to često primetimo.
Za nju je muzika materija koja leči i kroz koju ispoljava svoja osećanja. Svesna njenog značaja na razvoj čovekove ličnosti, ali i društva u celini, veliki deo karijere posvetila je obrazovanju najmlađih.
Obeležila je detinjstvo mnogim generacijama, a mnogima od njih bila je „vetar u leđa“. Kao pijanista i osoba zaslužna za niz značajnih manifestacija, dobitnik je više nagrada za doprinos kulturi.
Osim u muzici, svoje znanje i iskustvo koristi i u organizacijskim i menadžerskim poslovima. Želem organizuje popularni gestival pijanizma koji se održava u Sremskoj Mitrovici a zbog njega u ovaj grad stiže mnogo posetilaca iz svih krajeva Srbije i šire. Organizovala je Festival pijanizma sa svojom koleginicom i prijateljicom Dušankom Gavrilović. U samoj realizaciji učestvovale su i ostale kolege iz škole. Festival pijanizma organizuje Muzička škola “Petar Krančević” i Umetničko udruženje Krančević. Festival se održava u Sremskoj Mitrovici.
U razgovoru za portal Ozon Media, Milda Želem Kuzminac, kaže da muzika i te kako može da doprinese povezivanju i saradnji, i to na daleko neposredniji i prirodniji način nego što to čini reč.
“Muzika je vanvremenska umetnost, umetnost koja najlakše dopire do ljudi i njihovih emocija. Svoje emocije, uz pomoć klavira, pretačeš u zvuk koji je neka vrsta energije, i ta energija utiče kako na mene, tako i na okruženje i drugačija je od bilo koje druge umetnosti i ljudske delatnosti. Mislim da je na prvom mestu, muzika i ljubav ka njoj ta koja mi daje energiju za sve ostalo što radim, za ceo život.”
Festival pijanizma nije samo muzika, već podrazumeva ozbiljnu organizaciju?
Naravno, dovoljno je reći da traje četiri puna dana, na dve lokacije. Od januara, kada se pojave konkursi Ministarstva i konkursi Pokrajine, počinje angažman oko Festivala: pisanje projekata, nabavka sredstava, priprema pratećeg materijala za Festival, priprema poklona svim učesnicima, pozivanje, organizacija realizacije, angažovanje potrebnih učenika i kolega, raspored zadataka, priprema sopstvenih učenika za Festival itd. Pored toga, Festival se odlikuje mnoštvom detalja koji ga čine ovakvim kakav jeste i koji zato, iz godine u godinu, privlači sve veći broj učesnika, bez obzira na mnogo drugih takmičenja koja se organizuju. Sve u svemu – mnogo posla i mnogo entuzijazma!
Festival pijanizma traje devet godina. Koja je vaša uloga i koliko ste uključeni u organizaciju Festivala?
Od 1. Festivala pijanizma učetvujem u organizaciji – u početku manjim delom , a od četvrtog sam direktor Festivala . Taj deo oko organizacije radim iz ljubavi, kao profesor Muzičke škole i član Umetničkog udruženja “Krančević”. Sa koleginicom i prijateljicom Dušankom Gavrilović zajednički organizujem poslednja pet Festivala i to vrlo sinhronizovano radimo, nadopunjujući se, sa realizovanih puno novih ideja koje doprinose poboljšanju Festivala. Osnova Festivala je radost muziciranja: učenici dolaze iz raznih krajeva, iz različitih sviračkih škola, predstavljaju se, ocenjuje ih stručni žiri i pronalaze podsticaja za dalji rad i napredovanje. Na Festival ne dolaze samo izuzetno posvećeni učenici već i populacija koja je tu iz ljubavi prema sviranju ali ne mogu da dosegnu recimo republičko ili neka zahtevnija takmičenja.
Ima dosta ljudi koji sviraju, i to rade odlično, ali sviraju samo za sebe. I nemaju potrebu da to podele sa drugima. Vi se trudite da kroz muziku komunicirate?
Mislim da većina ljudi kroz muziku želi da komunicira. Na našem Festivalu ima izuzetne dece i svake godine su deca sve fenomenalnija. Verujem da smo za to zaslužni mi koji širimo na ovaj način muziku i ljubav prema muzici. Priprema je teška ali rezultat je neverovatan. Dovoljno je samo pričati o štampariji, štampanom materijalu, knjižici i celokupnoj pripremi, a gde su svi ostali zadaci. Pokušavamo da Festival bude prepoznatljiv, maskota nam je “zeleni klavir” – u pitanju je rashodovan klavir koji više nije za upotrebu. Celokupna priprema mi oduzima puno vremena, sve radim posvećeno i sa puno energije i volje, volim da sve bude urađeno unapred 150% da bih dobila maksimalan rezultat i da se približim 100% realizaciji. Festival jeste velika “mašinerija”, ali Dušanka i ja se jako dobro nadopunjujemo: ona ima dosta ideja a ja sam realizator po prirodi. Za vreme trajanja Festivala obe provodimo po ceo dan u Muzičkoj školi, Galeriji, kao domaćini, kao i svi ostali koji učestvuju u realizaciji – i svi sa osmehom dočekujemo posetioce. I na kraju stižu rezultati, ljudi se vraćaju iz godine u godinu, jer osećaju dobrodošlicu.
Da li je kroz godine Festival privukao više učesnika?
Broj učesnika je bio najmanji na početku, to je 130, sada smo stigli i do preko 200 učesnika. Prijatno sam iznenađena brojem jer u Srbiji i okruženju ima mnogo takmičenja, pijanističkih pre svega, a naš Festival je privukao toliki broj: to je ogroman uspeh. Verovatno je jako teško osloboditi se te neke “zaraze” koju muzika prenese na sve nas i tada shvatite koliko su, zapravo, drugi ljudi fascinirani muzikom, a žive „…kao sav normalan svet”. Na žalost, muzička publika je malo manje zainteresovana, tu mislim na decu, omladinu, koji se bave ili počinju da se bave muzikom. Učenici naše Škole se samo bave svojim zadacima, kulturu odlaska na koncerte treba razvijati. I to nam je zadatak, pre svega u našoj školi. Nadam se da je možda i ovaj Festival, kao i svi drugi, jedan od načina da se mladi vrate poštovanju i uživanju u kulturnim manifestacijama.
Da li se nakon završetka Festivala tu i završava svaka aktivnost do narednog?
Aktivnosti ne prestaju, ostajemo u kontaktu sa mnogim učesnicima, pripremamo učenike za sledeća takmičenja. Ulaganje u decu kod nas se ne računa kao trošak, već kao investicija. Pratimo rezultate, izdvoje se u Srbiji imena učenika koji su u sviračkom vrhu. Anđela Tomić, pobednik celokupnog 8. Festivala pijanizma, u klasi Dušanke Gavrilović, je dete koje je izuzetno i koje znamo od malena. Sada je pauza u organizaciji do sledeće godine. Do tada se družimo, sviramo, učimo i jedva čekamo sledeći Festival.
Šta, prema vašem mišljenju, nedostaje u današnjem kulturnom segmentu Sremske Mitrovice?
Uvek mnogo nedostaje sa tačke gledišta umetnika. Ipak, Sremska Mitrovica polaže dovoljno pažnje tradiciji održavanja manifestacija. Ali u smislu razvijanja sadržaja i inovativnosti, smatram da mesta ima za nove sadržaje. Danas, kada naša deca osvoje neku nagradu na značajnim takmičenjima, to znaju samo roditelji i najbliže okruženje. To mi nedostaje, da deca budu prepoznata i da to bude nešto važno i celoj sredini, da postoji mesto gde će se redovno predstaviti talentovana deca iz Sremske Mitrovice i okolnih mesta i da ona osete značaj svog uloženog truda i motivaciju za dalji rad. Ima kvalitetnih ljudi, profesora, u svim oblastima i nivoima školovanja – treba skrenuti pažnju na njih i predstaviti ih, ukazati na njihov kvalitet i ljubav koju ulažu u obrazovanje dece. A znamo da je obrazovanje temelj celokupnog društva.
Osim dugogodišnjeg rada u muzičkoj školi „Petar Krančević“, organizaciji Festivala Pijanizma, članica ste i kvarteta “Maestre”?
Da, kvartet “Maestre” je nastao iz prijateljstva, iz ljubavi prema zajedničkom muziciranju, to je prelepa priča mog života i rada. Kvartet “Maestre” čine četri profesorke Muzičke škole „Petar Krančević“ iz Sremske Mitrovice, osim mene, tu su i Dušanka Gavrilović, Jelena Vlaović i Zorica Opačić. Nastupale smo na mnogo koncerata, u različitim prigodama, širom Srbije. I radujemo se svakoj zajedničkoj probi i nastupu – jer muzika je deo našeg života.
