SREMSKA MITROVICA. Frizerska radnja u samom centru Grada, malo uvučena, može se proći preko parkinga iza Opštinske zgrade ili kroz prolaz iz ulice Svetog Dimitrija. Advokati, notari… I muški frizeri. Kao nekada, kad su se „kod brice“ prepričavale anegdote i događaji iz kraja, kod Milana, dok rutinski šiša, brije, frizira i štucuje brade raznolikim stalnim mušterijama, među kojima ima i političara, i uspešnih biznismena, i gastarbajtera, i lokalnih zgubidana, i momaka i malo starijih, sportista, novinara, umetnika, doktora, advokata, kod koga komšije jedan drugom ostavljaju sitnice, razgovara se o fudbalu, krizi, politici, ženama (nikada svojim) i ostalim najvažnijim stvarima na svetu. Suprotstavljena mišljenja su stalna, svađe nema nikad.
U jednom se uvek svi slažu – u prepuštanju opuštenoj, šaljivoj, prisnoj atmosferi u kojoj dosadna obaveza sređivanja kose i brade, postaje izgovor za provođenje kvalitetnog, humanog vremena.
Na „prvu loptu“, Milan Vortić, rođen 12. jula 1995. godine, bio je oduševljen idejom da radimo ovaj intervju jer smatra da je sve ušlo u neku kolotečinu – „možda je do mene, jako je sve dosadno i potpuno mi je svejedno da li sam pročitao ovo ili ono, ostavlja me ravnodušnim, ne dira me“, dok se njegov stariji kolega nije mnogo oduševio, moguće iz iskustva, medijska pažnja mu nije baš „mila“.
Da krenemo od nazad, od školovanja.
Milan je školu završio 2014 godine, srednja medicinska škola “Draginja Nikšić, smer frizer. Privatno je počeo da se bavi još tokom škole, ali većina toga je u početku bilo samo učenje posle je naravno preraslo u već prvi pravi posao. U lokalu je počeo pre dve godine, tačnije 2020, a sada je i zvanično vlasnik te iste berbernice u kojoj je počeo ozbiljno da se bavi tim poslom. Poreklom je iz Sremske Mitrovice s tim što mu je otac poreklom iz Bosne, dok je majka iz Srema.
Što se tiče škole, srednja nije bila preterano teška. Zavisi od osobe do osobe, koliko nekoga to interesuje i zašto je upisao to što je upisao. Meni lično je izazov tek došao kada sam upisao Akademiju Andrić, kada sam svaki dan morao da budem posvećen i uložim sav trud. Ali, na kraju ovo je zanat koji zahteva godine truda i vežbanja i nijedna škola ne može skroz da te pripremi za ono što te očekuje kada kreneš da se baviš ovim poslom.
– Volim svoj posao i ni u jednom trenutku se nisam pokajao. Još u osnovnoj školi mi se javila želja da se bavim šišanjem, pre svega zato što volim da radim sa ljudima, a i kroz ovaj posao uspevam da ispunim svoju kreativnost što mi je vrlo bitno. Trudio sam se, a i najviše sam naučio od mnogih kolega koje sam imao i danas sam im zahvalan na tome. Moje učenje je krenulo od srednje škole i traje i danas.
Kosa je isto kao i neobrađena daska, treba da daš emociju, neku svoju radost i volju u taj „materijal“ i od toga mogu da se naprave čuda
– Ovo je zanat koji zahteva neprestano usavršavanje i praćenje trendova, tako da se svaki dan nauči nesto novo. Svako ima svoj metod rada koji njemu ili njoj odgovara i to je nešto što poštujem kod svih kolega iz Mitrovice. Smatram, da u ovom poslu, zanatu, treba da daš emociju i volju i onda mogu da se naprave čuda. Ako ponudiš još i ljubav prema poslu onda je to pun pogodak. Ja se danas trudim samo da ne izgubim tu ljubav i da razvijam ljubav, tek onda i tehniku.
Kada se uđe u salon, sve nekako deluje domaćinski i uvek ima nekog. Dobra muzika, prijatna za uho, odzvanja salonom.
– Pre svega ja sam sam se uvek više pronalazio u rađenju muskih frizura, a tu je i zamisao o lokalu koji še biti berbernica u kojoj se sluša dobra muzika, stiču nova poznanstva, pije dobra kafa ili pivo, i vode zanimljivi razgovori. Deo sam već uspeo da ostvarim, sad mi je cilj da to dovedem na neki viši nivo. Imam previše planova, toliko da ne znam odakle da počnem. Neki od planova su da ubacim neke nove tehnike i mogucnost muskog bojanja kose, a tu je i plan da se renovira lokal kako bi bio prijatniji za klijentelu.
Radim samo ono što mi se dopada i to je našlo svoju publiku(stalne mušterije) i to mi polazi s lakoćom.
Moje mišljenje je da se obično više isplati biti ženski frizer, ali svakako, treba se opredeliti za onaj smer koji te čini srećnim i ispunjenim. Odabrao sam da budem muški frizer, probao sam u praksi da radim i sa ženskom kosom, ali ovo sam ja. Ne mogu da kazem da imam jednog uzora ili jednu osobu na koju se ugledam, moji uzori su sve moje kolege od kojih sam učio, ali ako bih morao nekoga da izdvojim to su Zlata Andric i Milan Grabic.
Zanat se uči samo na jedan način – da ti neko omogući da ga posmatraš dok radi. A kada kreneš, naučiš, važan je opušten način rada.
– Mladim kolegama bih preporučio da ne žure, da se posvete onome što vole i da daju sve od sebe jer kao i svaki posao ni ovaj ne može da se izgradi ni nauči preko noći. Iziskuje dugogodišnji rad na sebi, posvećenost poslu i pre svega istrajnost.
Puno stvari se dešava u tom frizerskom zanatu, ali ko zna šta će biti. Trenutno, primam samo onoliko mušterija koliko mogu da primim. Mlad sam, često sam u salonu ceo dan, telefon non-stop zvoni…
– Kod mene u salonu, cene se trenutno kreću od 450 do 600 dinara. 450 dinara je klasično šišanje, a 600 dinara je fejd. Uz to imam i usluge sređivanja brade – 200 dinara i pranja kose – 100 dinara. Cene su podložne promenama. Kako kvalitet šišanja ne bi trpeo, trudim se da ne primam broj ljudi koji ne mogu da postignem u toku radnog vremena, a najveše gužve su tokom vikenda.
Nekada sam se čudio kako nekim frizerima ide sve s lakoćom a sad sam došao u tu fazu da meni ide s lakoćom i da to drugi ljudi vole i cene, a „recept“ za to je ljubav.
R. Bodirogić
