SREMSKA MITROVICA/MAČVANSKA MITROVICA. Najpoznatija fudbalska legenda ponikla u severnoj Mačvi – Dobrivoje Boba Trivić, legenda ne samo “Podrinja”, nego i “Vojvodine” i nekadašnje reprezentacije Jugoslavije. Navijači Olimpika iz Liona pamtiće ga između ostalog po golu koji im je doneo pobedu i prvi pehar Kupa Francuske
Drugo je vreme bilo kada je popularni Boba zaigrao fudbal, od tada igra se dosta promenila, a ni njega već jednu deceniju nema. 2013. godine u 70. godini preminuo Dobrivoje Trivić.
Kada je deda preminuo bilo je jako teško, tada sam imao 19 godina, živeo je do poslednjeg dana onako kako je živeo celog života.“ priča Marko Trivić, unuk.
Neka sećanja su izbledela, ali ono što u famliji Trivić ostaće još dugo jeste Bobino ime i Bobin uspeh koji do sada niko ne iz Trivića, nego iz ovog dela Mačve nije ponovio.
Imao sam dobar odnos sa dedom, tackao sam i žonglirao loptu, deda je bio sjajan. Ja mlad i naravno da sam razmišljao, biću fudbaler ali me je interesovala i plata, prišao sam tad svom dedi i pitao ga koliku ću platu imati, sećam se samo da je rekao kako igra ceo život fudbal i nikada nije pitao koliku će platu da ima. Deda kad je dolazio iz Novog Sada, vrteo se oko kuće i svirao, svi su ga voleli, bio je legenda i svima je pomagao, najviše je pomagao drugima, nekad više nego svojima. Sa dedom sam išao na „Podrinje“ gde mi je dao svoje kopačke sa šest šonera, posle smo išli i na stadion Vojvodine. Kad sam bio mali nisam bio svestan šta je on zapravo bio, kako sam rastao shvatao sam kolika je on veličina bio. Deda je dosta mojih drugara odveo u Vojvodinu, ja sam bio jako nestašan i mama nije puštala da me deda vodi tamo.
Deda nikada nije mario za novac, voleo sam kada deda dođe i donese mi punu kesu bananica, donosio mi je dresove, lepa su to vremen bila, drugačija. Sečam se i njegovog automobila, juga, koliko ga je voleo. Imao je auto od kluba ali je voleo svog juga, vezivao je menjač žicom, popravljao ga je sam, čak je i u Francusku hteo da krene sa svojim jugom, seća se Marko.
Popularni Boba rođen je 1943. godine kao deveto, najmlađe dete u porodici. Kako bi mu obezbedili školovanje i bolji život roditelj koji su u to vreme bili prilično skromnih primanja poslali su ga u Mačvansku Mitrovicu kod tetke koja nije imala svoje dece.
Tetka ga je obožavala, ali kako je u jednom intervjuu Boba izjavio, bila je i dosta posesivna, nije mogla da razume Bobin potrebu da viđa roditelje, braću i sestre, pa je on znao da posle škole trči do Čevrntija kako bi ih krišom video, a zatim se vraćao kod tetke izmišljajući izgovore zašto dolazi tako kasno.
Tetka nije bila oduševljena ni Bobinom ljubavlju prema fudbalu, a ona se kod Trivića rodila još kada je bio klnac i kada je sa drugarima iz kraja igrao najvažniju sporednu stvar na svetu pored igrališta na kojem su trenirali stariji momci iz tadašnjeg klub „Mačvanska Mitrovica“, sada “Podrinja”. Oni na teren nisu smeli, ali jednom prilikom kada na treninigu nije bilo dovoljno igrača njih nekoliko pozovu da im se pridruže. Bobu trener odmah zapazi i pozove ga u podmladak. Tada je imao 15 godina. Vrlo brzo počeo je da igra i za prvi tim. Već sa 16 godina Miljan Miljanić, tadašnji trener „Crvene zvezde“ poveo ga je u Beograd. Sve što je trebao Boba da radi bilo je da trenira i uživa, međutim posle šest meseci on odlučuje da se vrati u Mačvu. Trenirao jeste, užvao jeste, ali nije radio ono što je najviše želeo, nije igrao na utakmicama i to je presudilo da spakuje kofere, napusti „Zvezdu“ i vrati se kući.
Po povratk počeo je da igra za prvi tim Fudbalskog kluba „Srem“ gde je svojim umećem zapao za oko Arsi Kovačevću, u to vreme predsedniku Fudbalskog kluba „Vojvodina“ i Vujadinu Boškov. Za Bobu to je bio klub baš po meri i nije se puno razmišljao da li da prihvati njihovu ponudu i zaigra u Srpskoj Atini, bez obzira na to što su ga u svojim redovima želeli pored „Zvezde“ i „Partizan“, OFK „Beograd“, „Hajduk“. Nosio je Boba u „Voši“ broj 10 i vrlo brzo svojom igrom upisao se zlatnim slovima u dugu istoriju ovog kluba. Odigrao je preko 150 prvoligaških utakmica za “Vojvodinu” i postigao 30 ligaških golova. Bio je deo tima koji na prvenstvu 1965/66. godine osvojio titulu prvaka Jugoslavije.
Igrao je Boba i 13 puta u dresu reprezentacije, rame uz rame sa čuvenim Pantelićem, Ćurkovićem, Damjanovićem, Holcerom, Džajićem, Lambićem… Debitovao je u nacionalnom dresu septembra 1966. protiv Sovjetskog Saveza u Beogradu, a poslednju utakmicu za Jugoslaviju odigrao je istog meseca tri godine kasnije, 1969. protiv Rumunije takođe u Beogradu.
Bio je član reprezentacije koja je na Evropskom prvenstvu 1968. u Italiji osvojila drugo mesto. Bilo je to 1968. godine, a Boba se prema mišljenju stručnjaka i novinara našao u “idealnom timu” u kojem su se pored njega našli još i Zof (Italija), Fazlagić (Jugoslavija), Holcer (Jugoslavija), Mur (Engleska), Faketi (Italija), Bobi Čarlton (Engleska), Domengini (Italija), Anastazi (Italija), Macola (Italija), Džajić (Jugoslavija).
Oprobao se Mačvanin i u inostranstvu, igrao je vrlo uspešno za dva francuska kluba, za „Olimpik“ iz Liona sa kojim je osvojio Kup Francuske, a zatim i za „Tuluz“. Zadržao se u ta dva kluba pola decenije, da bi se potom ponovo vratio u „Vojvodinu“ gde je i završio svoju igračku karijeru.
Od 1971. do 1974. nastupao je za francuske klubove Lion i Tuluz. U dresu Liona odigrao je 53 utakmice i postigao 2 gola. Navijači Liona pamtiće ga između ostalog po golu koji im je doneo pobedu i prvi pehar Kupa Francuske. 1974. vraća se u Vojvodinu gde je kao 31-godišnjak i okončao karijeru.
Najbolji igrač „Podrinja“ ikada i jedan od najboljih igrača „Vojvodine“ ostao je upamćen kao fenomenalan fudbaler koji je igrao srcem, ostavljao dušu na terenu, dečak rođen u mačvanskim atarima koji je stigao do krova Evrope. Preminuo je u februaru mesecu 2013. godine u Novom Sadu.
