Nemanja Petrović iz Stejanovaca svoje vreme sa konjima provodi od svoje pete godine, sada ima 27. a ljubav prema ovim životinjama nije prestala, pa je Nemanja svoj hobi od detinjstva pretvorio u posao.
Nemanja je završio školu za tehničara lovstva i ribarstva, a zaposlen je na mestu koje je zamišljao još tokom svog školovanja.
Nemanja radi na ergeli konja u okviru Kazneno-popravnog zavoda, sa konjima je kaže kao sa prijateljima, ništa mu ne pada teško a Nemanja je za Ozon Media ispričao kako izgleda jedan njegov radni dan održavanja i spremanja konja.
Šta radiš na tvom poslu?
“Ovde radim kao trener konja, spremam ih za zaprege i za školu jahanja, potkivam ih, održavam im kopita, hranim ih i pojim.”
Do ovog posla je došao sasvim slučajno, preko svog kuma koji je bio u lovu sa jednim od zaposlenih u KPZ-u, pozvali su ga da obiđe ergelu i kroz neko vreme Nemanja dobija ugovor za posao.
“O konjima sam učio uz dedu, išao sam sa njima, u početku sam se plašio, moj deda me je ohrabrivao i uspeo je. Vremenom sam stasao i počeo da treniram konje, ukoliko je u pitanju jahanje konja krećemo od timarenja, osedlavanja i izlazimo na teren gde vežbamo. Sa mlađim konjima treba postupati polako, oni još uvek nisu ukroćeni pa umeju da stvaraju mali problem, ali uz vežbu i trud, kada konju pokažete da ste vi taj koji je gazda a ne on, sve je moguće.” govori Nemanja.
Da li si doživljavao neke neprijatne situacije?
“Ujedali su me konji, udarali, čepili, sletao sam s puta, bio sam zbačen. Hvala Bogu ništa nisam polomio, imam poneki ožiljak, mnogo puta sam se poplašio ali nikada nisam odustajao, to volim i to je moja ljubav. Konj se za tako nešto odluči kada se loše ponašate prema njemu ili ukoliko je mlad, stariji konji koji su takvi obično imaju psihičkih problema.”
U Nemanjinim rukama dnevno je oko 12 konja.
Nemanja priča da se konji ne potkivaju do dve godine života, imaju kopita, postoje žabice koje pumpaju krv u kopita, nokti se blago seku i to se radi u prve dve godine a kada krenu u prezanje i jahanje mnogo više idu po asfaltu pa tada kreće i potkivanje, pogledam veličinu kopita, napravi se potkovica i tako ih čuvamo od asfalta i šljake.
Konje hrani na tradicionalni način, zob, seno i slama, detelina.
Odrasli konji pojedu dnevno dve kile zobi i pet kila sena, popiju oko 15. litara vode.
Nemanja ima želju da ostane na svom radnom mestu u ergeli konja u okviru Kazneno-popravnog zavoda do kraja života, da bude među konjima ali isto tako bi voleo i privatno da se bavi ovim poslom, jer konji nikog ne ostavljaju ravnodušnim kako zbog njihove snage i lepote tako i zbog njihovih očiju, poverenja i prijateljstva. Nemanja na kraju napominje da je već u vlasništvu imao konje, i kada kaže privatno misli na to da bi voleo da ponovo u svom dvorištu vidi galop konja.
