Skitalac je naterani diplomirani inženjer ekonomije, planinar i avanturista po sopstvenom izboru.
Trošač cipela i zaljubljenik u poglede. Posetilac neobičnih i retkih geografskih mesta. Prijatelj planinarskih vodiča, seljaka i ponekog čarobnjaka. Strastveni sakupljač uspomena i pričalac priča o mestima za koje mnogi ne znaju ni da postoje. Nosilac sam brojnih nadimaka u raznim krajevima ali najčešće me zovu Skitalac.
Možda ste čuli za mene?
Rekao sam ti prošli put kada smo pričali, da ispod Kučajskog neba, u blizini manastira Manasija, poslednjeg vikenda avgusta, otvara se portal u Izgubljeni Svet iz prohujalog vremena! Budi samo na vreme tamo kada poslednji zraci sunca obasjaju zidine koje podiže despot Stefan Lazarević oko svoje zadužbine. Tada, zakorači, kako reče Vasko Popa, u pesmi Manasija, „u plavo i zlatno kroz poslednji prsten vidika i poslednju jabuku Sunca“…
Istočna Srbija, je mesto gde magija živi, zaista živi! U rano jutro, pošli smo u Despotovac, manastir Manasiju, jer naš zadnji vikend avgusta uvek je rezervisan za Viteške igre i JUST OUT Festival. Paaa, dobro došli i bolje vas našli tamo gde najviše volimo da budemo! Srešćemo stare dobre prijatelje, upoznati se sa mnogima i provesti dan posvećen po pravoslavnom molitveniku Velikoj Gospoini, na mestu koje priča priča o magiji i viteštvu!
Tek što smo Ksenija i ja stigli, celo viteško selo je brujalo o Maču u Kamenu! Odmah smo pomislili na Arturijanske legende, čarobnjaka Merlina i Viteze Okrulog Stola! Ali iznenađenje je bilo da je mač sa ovih prostora i da je zaista u kamenu! Vest o tome je doneo ovaj soko iz kraja Zvečaj o kome ponekad pročitamo na marginama novina…Duboko u šumama Republike Srpske, nalazi se drevni zamak…
Pre nego što zalutamo u Viteško selo, svratili smo da se poklonimo i odamo počast, sada starom prijatelju, koji je ovde sahranjen, Despotu Stefanu Lazareviću. Na putu do ulaza u manastir Manasija, sreli smo ove dvorske dame koje su nam rekle da nije gužva i da sada možemo da uđemo. Svečano uđosmo i poklonismo se velikom junaku, zapovedniku i ratniku ali i najobrazovanijem čoveku srednjovekovne Srbije…
Nakon molitve, polako puštajući da nas obuzme, korak po korak, ušetali smo u vazduh, mirišljav kao vina iz Toskane. Izgovorismo dobro naučene magične reči i još jednom portal se otvorio za nas i napustismo XXI vek…
Viteško selo beše krcato! Stigli smo baš na vreme pred takmičarske borbe. Zastali smo na trenutak da porazgovaramo sa jednim od kraljeva i učenim ljudima XV veka. Pitali smo o maču u kamenu. Rekli su nam da ni jedan čovek to ne može izvaditi iz kamena i da su ga videli u izmaglici reke koju čuva Rečna Gospa.
Potom, sretosmo viteza konjanika i pitasmo ga isto ali i odgovor je bio isti – to ni jedan čovek ne može izvaditi iz kamena i na celim Viteškim igrama nema tog čoveka koji je sposoban da izvede taj podvig! Pogledao sam u Kseniju i slegao ramenima, rekoh: „Ako su oni probali i nisu uspeli čemu ja da se nadam?“
A onda,svratismo do reke da se odmorimo i prezalogajimo nešto. Kad tamo, gle, pa to je naš stari poznanik vitez lutalica Stefan! Stojao je zamišljen, već dva puta je probao da izvadi mač iz kamena i nije uspeo ali to mu nije smetalo da nas pozdravi sa osmehom i ponudi hranom i vinom kako je ovde običaj. Rekao nam je da će se danas dogoditi nešto veličanstveno jer video je da su i Vilovnjakinje došle a one to retko rade.
Vile, stvarno, Stefane?! Nasmejao se i pokazao rukom u kom pravcu da se uputimo. Pokupili smo rančeve i hitro krenuli…
Stigosmo lako kroz lavirint Viteškog Sela do malog proplanka, ne znam da li ćeš mi verovati ali na tom mestu gde stajahu Vilovnjakinje, vazduh je bio slatkast i čist kao miris bistrog potoka visoko u planini.
(Znaš da sam planinar pa veruj mi na reč!)
Vilovnjaci su mudar narod, pitali sam ih o Maču u Kamenu i evo šta smo saznali: Proglasi svoju suprugu za kraljicu, nađi viteza i veselu družinu, proslavi krunisanje sa njima i mač će vam se ukazati! Ali znaj, ni jedan čovek izvaditi Mač iz Kamena neće!
Tek sad mi nije bilo ništa jasno! Poučen od njih, uradio sam baš to, pronašao viteza i krunu, proglasio je za kraljicu i polako počeo da saznajem istinu o Maču u Kamenu!
Odmah nakon krunisanja, našao sam veselu družinu da proslavimo krunisanje i čuo priču koju ti posle obilja vina i srnetine potanko prenosim: U reci Vrbas, nedaleko od Banjaluke, na dubini od 4 metra nalazio se mač koji datira između poslednje četvrtine XIII do prve polovine XV veka. Mač ima i svoje ime: Banjalučki ekskalibur! Proveo je 600 godina u reci i kao takav vremenom i taloženjem peska i stenja, okamenio se i postao Vrbaski Mač u Kamenu!
Evo dakle kako izgleda taj mač! Reč je o bastardnom maču (jednoiporučni mač). Mač nije mogao biti izvučen rukom čoveka, već su to uradile dve dame! Sada je sve jasno!
Te dame zovu se: Ivana Pandžić, kustos u Muzeju Republike Srpske i Ana Ćurić iz Zavoda za zaštitu kulturno-istorijskog nasljeđa Republike Srpske. Ovo je prvi mač koji je pronađen u blizini arheološkog lokaliteta, srednjovjekovnog grada Zvečaj koji se nalazi duboko u šumi…
Eto, dakle to je to! Misterija Vrbaskog mača još uvek nije rešena do kraja ali ovo je prvi put da je Mač u Kamenu prikazan van granica BiH. Veče je polako počelo da se spušta na Viteško selo i osećao se ukus praznika svuda oko nas…
Dvorske dame, obukle su svoje najlepše haljine i dostojanstvenim korakom krenule na bal! Vitezi su skinuli oklope i obukli svoje lepe tunike. Sa osmehom i drvenim i zlatnim čašama skupljali su se u središtu Viteškog Sela. I mi smo bili pozvani i ostali za ples ili tri…
Pre nego što smo se oprostili od dragih prijatelja koje smo stekli, oprobali smo se sa stražarem u bacanju koplja…Pogledao sam Kseniju, zevnula je, znači vreme je da pođemo kući. Ispratili su nas uz osmeh i pesmu do drevnog portala i umesto nas izgovorili magične reči za povratak u naš svet…
Ponovo se sve zamaglilo i slatkasti miris magije ostao je iza nas…U XXI veku bilo je tek podne….Doviđenja do sledećih Viteških Igara!
