SREMSKA MITROVICA. Mnogi pišu ciljeve i planove za naredne dane, mesece, godine. Često se na tim spiskovima, pored poslovnih i privatnih smernica, nađe i želja za svakodnevnim čitanjem. Knjiga “Istrajao u dobroti” autora Miodraga Mila Milovanovića, je naš predlog za „knjigoljupce“. Knjiga je posvećena primarijusu doktoru Ivanu Dostaniću, Salaščaninu i autorovom “drugu iz prašine”.
Mile Milovanović bio je u dva mandata predsednik Opštine Sremska Mitrovica, pomoćnik ministra trgovine u Vladi Republike Srbije, načelnik tržišne inspekcije Sremskog okruga, direktor u „Mitrosremu“ i posvećeni radnik nekoliko zemljoradničkih socijalističkih zadruga. Mile Milovanović je i zaljubljenik u knjigu i pisanje kojem se, kako sam veli, najviše posvetio pošto je 1997. godine otišao u penziju.
Doktor Ivan Dostanić je moj drug iz prašine, tako nas je svima predstavljao naš veliki prijatelj doktor Pera Radovanović. Družili smo se od malih nogu, igrali smo zajedno fudbal, zajedno se školovali, išli sa porodicama na godišnje odmore. Trajalo je to naše prijateljstvo više decenija, sve do Ivanove smrti”, počinje priču Mile i dodaje da su on i Ivan ili Kife kako su ga svi zvali rođeni istog datuma, 6. oktobra 1935. godine i da su živeli u istoj ulici, takozvanom Majuru u Salašu Noćajskom.
Godine su prolazile, ali prijateljstvo se nije gasilo, poslednji put, nešto malo pre smrti doktora Ivana proveli su nezaboravan dan, ovečan pesmom i sećanjima na živote koji su iza njih.
Poslednji put smo se videli 2012. godine kada se u mojoj kući u Salašu okupilo nas desetak prijatelja, među kojima je bio i Kife. Svirali su nam Branko Nikolić i Jova Martinović, koji je bio i Ivanov kum. Naručio je doktor dosta pesama, veselio se, ne sećam se kada sam ga pre video tako raspoloženog, ali isti dan mi je rekao da je bolestan. Nakon toga se više sreli nismo, preminuo je iste godine u novembru mesecu. Samo par dana pred njegovu smrt mi smo se čuli, bio je to težak i tužan razgovor za obojicu.
Te iste godine Mile je počeo sam da prikupljam materijal za knjigu, prvo se obratio Ivanovoj sinovici Mileni koja mu je dosta pomogla i sada već pokojnom sinovcu Jovici. Pomoć je dobio i od Ivanove sestre Zage koja je prenela iz sećanja njihovog ranog detinjstva i čobanskih dana. Obratio se Mile i Ivanovom sinu Nenadu kako bih došao do doktorovih naučnih radova, za koje je zamislio da priloži uz knjigu, ali na žalost nije uspeo da do njih i dođe.
Ono što me je dodatno podstaklo pisca da napiše knjigu o Kifetu jeste jedan događaj iz prošlosti. Posle dva mandata predsednika tadašnje Opštine Sremska Mitrovica neželjeno postaje načelnik Tržišne inspekcije za Sremski okrug, na njemu je bio izuzetno odgovoran posao, puno obaveza i stresa. Tu je radio godinu i po dana, a za to vreme se razboleo. Jedne subote sretnemo se mi u Salašu, gde se Kife našalio sa mnom kako patim za vlašću, rekoh mu da može da se šali, ali da sam ja bolestan, da imam jake bolove. On nije čekao ni sekunde, pogledao me u oči i odmah mi rekao da me u ponedeljak čeka u Beogradu. Tako je i bilo, otišao sam u dogovreno vreme i odmah pregledan od strane njegovog kolege. Kife i on dođoše do zaključka da moji zdravstveni problem potiču isključivo usled stresa, te ja nakon tog pregleda menjam radno mesto i ozdravljam. Ne mogu rečima opisati koliko sam zahvalan zbog toga, jer bio je to zaista težak period za mene”, pričao je Salaščanin.
Prvi deo knjige napisan je već 2013. godine, ali zbog nedostatka novčanih sredstava njeno štampanje realizovano je tek 2019. godine i to zahvaljujući sponzorima.
“Meni knjiga zaista jako puno znači i mogu da kažem da su na promociji moja osećanja bila pomešana, bio sam srećan što je knjiga izašla iz štampe, ali osetio sam i žal zato što doktor nije više sa nama i zašto on sam nije napisao knjigu o svom životu. Ja sam pokušao da nešto više od 100 strana napišem najvažnije o doktoru Ivanu, ali on je bio takva ličnost da bi se o njemu moglo napisati pet romana. Moj Kife je pre svega bio jedan vrhunski stručnjak, naučnik koji je za života objavio što samostalno, što u saradnji sa svojim kolegama čak 150 stručnih radova, bio je izvrstan i kao čovek, kao prijatelj, rado je pomagao svojim Salaščanima, prijateljima, pa i poznanicima, bio je dobar fudbaler i igrao je za studentsku reprezentaciju Mačve, bio je sjajan i košarkaš, bio je duhovit, strpljiv, tako jednostavan i prizeman. Kada su nam se ženili sinovi bili smo zajedno, kada su nam se rađali unuci bili smo zajedno, kada su nam umirali bili smo zajedno moj drug iz prašine i ja”.
Prva knjiga Miodraga Mila Milovanovića bila je porodični rodoslov koji je posvetio svom unuku. Pisao je o delovanju kaznene ekspedicije u Mačvi 1941. godine. – Taj događaj sam kao mali preživeo i slike su mi bile toliko žive, kao i danas što su, da sam prosto morao da napišem knjigu o tim teškim i tužnim danima naše Mačve. Nakon toga napisao sam „Venac od lokvanja“, značajan rad posvećen vodama Mačve, sa posebnim akcentom na SRP „Zasavica“. Od knjiga bih još izdvojio „Most Sveti Irinej“, zatim tu je monografija o Salašu Noćajskom „Život i vreme u Salašu Noćajskom“, rad „Igrali se konji vrani“. Sve što pišem, proizvod su želje da se ono što je bilo i što je vredno znati ne zaboravi. Pamćenje i sećanje osnovni su preduslov da se sigurnim korakom zagazi u budućnost koja je uvek, a posebno ovde na našim terenima, neizvesnija od onoga što ostavljamo iza sebe.
