SREMSKA MITROVICA. Veliki broj srpskih državljana ostao je blokiran na aerodromima širom sveta posle obustavljanja letova i zatvaranja aerodroma u Srbiji, ali i u brojnim drugim državama, tokom pandemije korona virusa.
Tri novinara, zaposlenih u medijskoj kući Ozon, ostali su 48 sati zbog korona virusa „zarobljeni“, u martu 2020. godine, na dva aerodroma, jedan na Bliskom istoku u Jordanu, odakle su posle skoro 20 sati nenadano došli do “prevoza”, a uz pomoć ljudi iz Srbije i ambasadora Bugarske u toj zemlji i drugi u Turskoj odakle su se nakon više od 20 sati ukrcali u avion i stigli u Beograd 17. marta, tri dana pred potpuno zatvaranje granica u Srbiji.
U Jordanu smo mogli da ostanemo jer smo bili u privatnoj poseti, tada je to bila jedna od opcija, ali dobili smo informaciju da je stanje alarmantno i shvatili da moramo pokušati da se vratimo u Srbiju što pre. Kontaktirali smo Branislava Nedimovića i dobili kratku i jasnu poruku: “Hvatajte avion i dolazite kući”. On je sa nama bio u kontaktu tokom našeg putovanja i tražio solucije kako da izadjemo iz zemlje.
Bilo nam je važno da se nekako vratimo, znali smo da će naš zadatak biti ogroman, jer smo već imale iskustva sa vandrednim situacijama, a naš poziv zahteva angažovanje 00/24 i iskreno, strah od epidemije je bio manji od želje da budemo na zadatku.
Kako je sve počelo?
Redovno smo pratili situaciju u Srbiji, ali i Jordanu kojem smo se zaista jako radovali. Kada smo krenuli na put u Srbiji je bilo dvoje zaraženih virusom korone, a u Jordanu jedan. Nije bilo naznaka da će ceo svet zatvoriti svoje granice, međutim u roku od četiri dana situacija se drastično promenila.
Broj zaraženih u Srbiji se počeo povećavati i tada smo već shvatili da postoji mogućnost da će naše putovanje trajati kraće.
Jordanske vlasti su 15. marta 2020 objavile da za dva dana zatvaraju granice i da niko neće moći ni ući ni izaći iz zemlje.
Počeli smo da tražimo letove za Srbiju istog trenutka.
Od 16. marta je bilo skoro nemoguće dobiti mesto u avionu iz Jordana za Srbiju, Budimpeštu ili bilo koji deo Evrope.
Avionske karte su se prodavale, ali po nenormalnim cenama, koje su se kretale od 5.000, pa čak do 18.000 evra za pravce u Evropi, da 18.000 evra.
Bilo je neverovatno gledati cene koje se pred vašim očima višestruko uvećavaju i to u roku od samo nekoliko minuta.
Jedina solucija bila je Doha, glavni grad Katara (cena za tri karte 9.000 evra), ali tada nam stižu informacije iz Srbije da iz te zemlje verovatno nećemo moći dalje prema Evropi.
Ponovo se javljamo Branislavu Nedimoviću koji je pratio sve letove i naše “izvlačenje” iz Jordana.
On nam predlaže da dođemo nekako do Kipra, jer odatle je moguće da dobijemo pomoć. Srbija nema ni ambasadu ni konzulat u Jordanu i jedina komunikacija moguća je bila telefonski sa Srbijom.
Ljudi kod kojih smo bili pu godtima u Jordanu, pomagali su nam u traženju prevoza ali i novčano.
U jednom trenutku uspevamo da bukiramo tri karte za Kipar i odlazimo na aerodrom.
Tu počinju naše muke!
Posle celog dana agonije na aerdromu u glavnom gradu Jordana, sa bukiranim kartama koje nismo mogli da čekiramo, krenuli smo da molimo policiju da nas pusti i bez čekirane karte.
To nije bilo moguće. Pokušavali smo na šalterima, ubeđivali sa ljudima, molili, ali ništa nije uspevalo.
Sa još troje državljana Srbije koji su takođe pokušavali da se vrate svojim kućama (momci su iz Aranđelovca), tražili smo mogućnost da bilo kako uđemo u zonu letova.
Ponovo pokušavamo da prođemo sa kartama koje nisu čekirane i jordanski policajac donosi odluku da nam pomogne.
Čekira nam negde karte, udara pečat u pasoše, da smo izašli iz Jordana (za ulazak u Jordan potrebna je viza) i mi srećni odlazimo do mesta za ukrcavanje u avion kompanije Ryanair za Kipar.
Tu shvatamo da nismo jedini. Iz nekoliko zemalja Evrope ljudi se pokušavaju ubediti sa aerodromskim osobljem da ih puste u avion. Bilo je vike, plača, molbi, pretnji. Niko od prisutnih ne shvata zašto službenici ne dozvoljavaju ulazak u avion.
