SREMSKA MITROVICA. Prvi stepenik pismenosti, kaže da u školu još uvek dolazi kao đak, kao profesor zna samo za lepa iskustva sa svojim učenicima i roditeljima – to je naša današnja sagovornica.
Jasna Kalauzović je radni vek od 33 godine provela u školstvu, predavajući srpski jezik i književnost u nekoliko srednjih škola u Opštini Sremska Mitrovica. Samo u Osnovnoj školi “Jovan Popović”, 33 godine u kontinuitetu radi ovaj posao. Među đacima i kolegama je poznata kao odličan profesor i pristupačna, otvorena za nove ideje i radikalne metode obrazovanja. Svoj život je posvetila težnji da učenicima omogući usvajanje znanja, preko potrebnih za život. Ona, za njih, nije samo profesorka već i mentorka, intelektualka, osoba koja im je otvarala nova vrata u svet, učila pismenosti, književnosti i umetnosti.
“Prošla sam i neke zlatne godine i olovne godine, neinspirativne reforme i vetrove koji su nekako duvali sa svih strana, bilo je i lepo i lako, bilo je prolaznih poteškoća, sve je išlo u krug. Možda da se zapitamo zašto baš profesor, i kada bih ponovo birala, svakako bih ponovo ovo izabrala. Imala sam šarolike izbore osamdesetih godina, diplomirala sam pre roka, imala sam visok prosek, nosilac sam zvanja studenta generacije ali je ljubav ta koja me je vratila u Mitrovicu i drago mi je što je tako. Život traži da se interesovanja menjaju, do kraja fakulteta živela sam za dve stvari, knjigu i pozorište, kada sam se zaposlila prioritet se promenio, postao mi je prioritet nastava i pozorište, danas sam majka dva uspešna i supruga divnom čoveku tako da mi je sada najveći prioritet porodica i nastava.”
Gde ste počeli sa radom profesora ?
Trajno sam obeležena školskim sistemom i danas smatram da je to jedna od najbitnijih institucija društva.
“Sećam se i svog prvog radnog dana, započela sam rad u područnom odeljenju u Velikim Radincima, kao svršeni student književnosti ulazim u jednu seosku školu i posle 25 godina ulazim u svoje rodno selo, tako mi se sudbina nametnula. Ušla sam polusigurno i nisam znala šta me očekuje, to me niko nije učio na fakultetu, dočekalo me je odeljenje sa 39 petaka, danas petaka u Velikim Radincima ima petoro. Dobro se sećam prve pomisli, znala sam da sam ja značajan deo njihovog života. To su bile one godine kada je bilo dosta učenika koji su izbegli iz Slavonije i iz Bosne, ratnih godina, već prvog časa sam postala kockica koja bi u narednim godinama nedostajala u njihovoj životnoj slagalici. Učenici moraju da zavole nastavnika pa onda predmet. Nikada nisam podilazila, sa mnom su znali na čemu su, od početka kao mlad profesor imala sam svoj stav, oni se menjaju godinama i to učenici osete i cene, zahtevna jesam, ali ja imam samo lepa iskustva sa svojim učenicima i roditeljima.”
Kakav karakter treba da ima profesor?
Kvalitet škole ne zavisi od toga da li je siromašna ili bogata, presudni su ljudi koji u njima rade, ljudi koji shvataju šta je ključni zadatak škole
“Krenula bih od toga da predajem maternji jezik koji je prvi u dnevniku, to ne smemo da zaboravimo i ja jesam prvi stepenik pismenosti, razvijanju ljubavi prema pisanoj reči, prva stranica kulture. Moji profesori su meni bili vetar u leđa, ja sam sada vetar u leđa i to se ništa ne menja. Decu vidim kao neiscrpan izvor inspiracije, to nije fraza, to je tako kako je i oni nama vraćaju onoliko koliko mi njima dajemo. Nema razlike između dece i profesora, nas je život naučio da budemo blago iskvareni kako bi propratili razna životna kola a deca su neispisane ploče, dobar su materijal za oblikovanje. Mi imamo ogromnu odgovornost, da merimo, mislimo pre nego što kažemo, deca sve pamte, deca pamte čak i pogled, nehotični pogled, vežu se za reč. Nema razlike jer svaki moj kolega hteo to priznati ili ne je dete koje nikad neće odrasti, dokle god imamo tu energiju i interakciju sa decom, prosvetni radnik za da je najbolji deo dana, ulazak u učionicu.
Iz priča znam da profesori i nastavnici mogu ostaviti psihičke traume na decu, na primer, u jednoj priči meni je postavljeno pitanje “Zašto ti nisi završila neki jači fakultet?”, tada je trebalo snage da se odbrani moja profesija. Ja se nisam susretala sa slučajevima gde nastavnici i profesori ostave traume kod dece, u učionici smo svoj na svome. Ova profesija je moj životni benefit, znajući da mogu nekom da pomognem, da nikom ne odmognem, ovo je ljubav i najjači je fakultet na svetu. Ja sam radoholik, preterivala sam, to je u mojoj prirodi, sve sam htela da probam, odlazila sam dalje. Energija me ne napušta.
Svaki moj kolega, hteo to priznati ili ne, dete je koje nikad neće odrasti i dokle god imamo tu energiju i interakciju sa decom, prosvetni radnik zna da je najzanimljiviji deo dana i ulaska u školu ulazak u učionicu.
Ja sam lično dobijala pitanje, zašto nisam završila neki jači fakultet, osetila sam se na prvom bedemu odbrane pa sam se pitala da li su svi privilegovani da rade ono što vole i žele, ova profesija je moj život, ja mogu nekom da pomognem, učim decu prvim koracima pismenosti, moj fakultet je najjači na svetu.
Šta mislite da je najvažnije u vašem pozivu?
Nastojim učenike da provedem kroz gradivo, vodeći se time da svi putevi koji su ravni ne vode daleko, mnogo istražujemo, tražimo odgovore i prečice, radoholik sam, ranije sam preterivala, imala sam potrebu sve da probam i da se oprobam, danas sam mirnija i iskustveno sam mudrija a energija me na sreću ne napušta. Prosvetni radnik može da učini dobro, da prenese svoje vibracije, hemija tu radi, da se negde celoživotno učimo, radimo na sebi, da čitamo literature, imamo mnogo seminara i tu često izađemo i nezadovoljni jer mnogi budu nefunkcionalni i neprimenljivi, nehotnično prosvetni radnik može da povredi dete.
Ja sam zahtevan profesor, učenicima nisam drug, u meni mogu da nađu dobrog slušača i savetnika, pitanje je da li mi učenici veruju, mislim da sam zaslužila da mi veruju, preda mnom su svi jednaki i sve je po zasluzi, osluškujem njihove potrebe, uvažavam ih, kritikujem i uvek ih više pohvalim iznad njihovih očekivanja, deca jesu zahtevna ali iz krajnosti u krajnost.
Celog života se trudite da svoju okolinu menjate na bolje, onoliko koliko je u vašoj moći. Da li je to odgovornost svih nas?
Imamo odeljenja gde imamo učenike koji traže i nedovoljno im je, zatim odeljenja koja su statična i pokušavamo tu decu da motivišemo, sve nam teže pada to. Ovo su deca 21 veka i ja insistiram bez obzira na moje godine, na istraživačkom radu, istraživati danas nije teško, odvojiti bitno od nebitnog je teško, ova deca nisu roboti, mogu da budu takvi ako ih mi ne usmerimo.
Imala sam primer gde šestaci znaju kako izgleda boginja Lada, oni traže znanje, ja ih guram i usmeravam, sve zavisi od onog ko je ispred njih i ko će ih motivisati ali najviše od toga koliko ću se ja njima dati, jer ću toliko i dobiti a ja hoću puno da dobijem. Sećam se obrade “Dečaci pavlove ulice.” i shvatili su da je to danas prešlo u digitalno nasilje, nasilje je nasilje pa kakvo bilo.
Online nastava je dovela do izvesnih pomeranja, svoj dolazak u školu ne doživljavam kao posao, ja jednostavno idem u školu kao đak.
Naučim dosta, od učenika i kolega, i od same sebe i uvek ćemo učiti, to je neminovno i to je nešto što je potrebno za korak s vremenom.
2020. godine smo imali neprimetni ritual dolaska u školu i gotovo je bilo nezamislivo da to nestane, ovo je lični stav.
U početku pandemije smo dobro reagovali ali je vrlo brzo nastava počela da se odrađuje online. Posle početnog entuzijazma čekalo se da pandemija prođe pa da se bavimo posledica. Posle prvog zatvaranja škola, Ministarstvo je uspelo da organizuje snimanje časova i emitivanje, sličan pristup je primenjem svuda, čak kod nas je to izgledalo dosta kvalitetnije. Kolege su prihvatile snimanje iako nisu imali nikakvih iskustava, jer snimati čas u praznoj učionici bez interakcije je veoma teško, to je bila situacija koja je mogla biti izvedena u tim okolnostima.
Mi smo počeli da koristimo razne tehnike sa seminara, google učionice, radili smo i to spremanje je meni oduzimalo mnogo vremena, a pitanje je koliko me njih sluša sa druge strane. Videle su se rupe u znanju.
Jedna od značajnih negativnih posledica je gubitak rutine svakodnevnog dolaska u školu, deci je nedostajala kondicija, koncentracija zatim gubitak radnih navika, dobijali smo svakodnevno preporuke šta raditi ali nas niko nije naučio instrumentima šta raditi kada dete nije na online času. Mislim da je jako važno reći da najviše volim da im vidim oči, iz očiju se mnogo čita a dete je socijalno biće, mesto mu je u kolektivu.
Učenici, nastavnici i roditelji su se borili na svoje načine, roditelji su se borili lavovski. Ministarstvo je moglo da uradi više, da uradi nešto da olakša učenicima, trebalo je nešto dugotrajnije, period pandemije je mogao da koristi za promene u obrazovnom sistemu Srbije. Kod nas je mnogo toga suvišno i nefunkcionalno, to je bio momenat da se napravi dobar rez i da krenemo u sticanje funkcionalnog znanja jer ovako sve je slovo na papiru, to je propust ljudi koji se više bave formom i to su ljudi koji nikad nisu zakoračili u učionicu.
Mi imamo pravo na naš život, da ga osmislimo i spasemo od pogrešnih poteza rukovodstva, pojedinaca, sistema
Dolazili su nam u eksterne kontrole i komisije, kojima pedagogija i psihologija nije struka, ja ne mogu da se pomirim sa činjenicom, da sam valjala tolike godine bez mrlje u karijeri i da mi neko u roku od 20 minuta koliko dođu u nadzor prilepi etiketu neukusti, ja to ne dozvoljavam i ne dam svoju struku, kolege, znanje nekom tamo na izvolite.
Uhvatim sebe da nemam dovoljno vremena da procenjujem, ranije kao da je bilo više vremena ili su generacije bile takve da su se više bavile čitanjem, mnogo su više čitale definitivno, za nove generacije mnogo štošta je krivo, ne samo telefoni, subkultura massmedia, ako želimo da deci ne bude idol neko sa nekog programa, deci dozvolim da mi pokažu jer želim da im budem sagovornik.
Ne bežim od tehnologije, tražim od njih da vidim jer prosto želim u korak sa njima da bi ih propratila. Insistiram na čitalačkom klubu u školi, učenicima je lektira neaktivna, ne mogu da ih nateram da se smeju nečemu što je komedija a ni meni da komedija više nije smešna, mogu samo sa alternativom analize jednog i drugo dela i to veoma teško. Moramo da ponudimo nešto drugo a ne samo da ih kritikujemo, treba ukazati ali i dati da izađu iz okvira trenutnih interesovanja a izađe ako se pozabavimo decom.
Internet nasilje kao da obilazim u širokom luku, imale smo radionice ljudi od struke o internet nasilju.
Deca danas mnogo skidaju sa interneta, traže prečice kako bi dobili dobre ocene. Mi ne možemo da propratimo sve probleme, ali možemo uvek da budemo tu i da slušamo, ja bih bila odgovorna kao odrasla osoba da ne učinim nešto i osećala bi se krivo.
Bitni su odeljenski časovi, deca najčešće imaju problema sa porodicom, to su najčešće sitni problemčići, dečiji, ali dete ne ume da iznese taj problem ili ga duboko nosi u sebi. Deca se povlače u sebe i treba insistirati na priči. Disfunkcionalnost porodica ih povlači u sebe, gde ja nisam stručna ja ne pipam problem, ali upućujem na struku. Nisam imala loših iskustava sa roditeljima, moj utisak je da će doći do promena, gledajući protekli period u poslednjih deset godina roditelji nemaju mnogo poverenja u nastavnike i sve se više mešaju u posao a mnogo dobro znaju zakone, obaveze baš i ne. U suštini videli bi da greše jer samim tim sve u socijalnoj sredini podređuju detetu, čine mu medveđu uslugu.
Olovno doba. Danas je vreme koje je trenutno vezano većinom za administraciju, zlatno doba mi traje 33 godine, deca su mi prva i jedina.
Đacima se uskraćuje način da sami dođu do cilja, da prihvate odgovornost, sve je to ljudski i sve razumem ali moramo napraviti negde granicu, dete treba i da pogreši, da popravi svoje ponašanje i da nauči da živi u grupi, i kazna i nagrada je za dete.
Treba naučiti đake da preuzmu svoje obaveze i posledice svog ponašanja, komplekse ne treba imati.
Ima previše nezaštićenosti dece, šta se sme a šta ne sme, meri se svaki korak nastavnika, da li je prekoračio Zakon, da li je možda povisio glas. ne možemo čak da imamo dva pismena ili kontrolna u toku nedelje, ili odgovaranja. Nas neko prati iz raznih razloga, možda su im očekivanja viša, treba dovesti u sklad želje roditelja i mogućnosti deteta. Ne treba gledati kao zadnju nameru naše zahteve. Roditelji leče komplekse, svi smo skloni tome, ali ovo nije dobar način za dete.
Mnogo je odličnih učenika i mislim da to nije prava slika Srbije, kriterijumi su zbog pandemije omekšani, nismo imali realnu sliku, kada su se učenici vratili trebali su imati trajno a ne privremeno znanje.
Oduvek se gledalo ko se čime bavi, čak i kada sam ja išla u školu ali smo se mi svi družili, gledali smo druge vrednosti, interesovanja, povezivala nas je muzika, razne stvari i sekcije, druženje, malo je druženja danas i deca postaju asocijalna i jako mi je tužno kada vidim da deca idu sama iz škole.
Deca jesu društveno odgovorna, ništa im nije teško, saradljivi su i fali im druženja kroz rad, toga više nema jer se više nema vremena, deca vole rad u grupama, burno reaguju na deljenje u A i B grupe, online nastave i tako dalje.
Decu treba izvesti iz škole, u prirodu, treba ih voditi u Pozorište, Galeriju, Muzej, treba ih naučiti ponašanju, to je uskraćeno zbog otrenutne situacije koja je zadesila Svet, na žalost.
Bodirogić Rajko
