Voleo sam njegov dribling više od Džajićevog
SREMSKA MITROVICA. Priča počinje u proleće 1977. godine. Moje interesovanje za fudbal bilo je već veliko. Pratio sam našu prvu ligu i sva važna dešavanja na svetskoj fudbalskoj sceni. To je trajalo već tri godinne. Bilo je prirodno da se zainteresujem za fudbal u mom mestu. Na drvetu ispred zgrade opštine bio je plakat koji je reklamirao fudbalsku utakmicu vojvođanske lige između „Srema“ i „Radničkog“ iz Zrenjanina. Hteo sam da idem na tu utakmicu, međutim ispalo je da sam toga dana (bila je nedelja) morao da budem u vikendici na Fruškoj Gori.
Smetalo mi je što je tako bilo, ali 40 godina kasnije 2017. sam ustanovio da je čak bolje što nisam bio na utakmici, jer je „Srem“ izgubio na svom terenu u pretposlednjem kolu i propustio šansu da se plasira u Drugu ligu grupa zapad.
Jednostavno sam to prihvatio i čekao sledeću sezonu, kada ću redovno ići na utakmice vojvođanske lige. Došla je druga polovina avgusta 1977. godine i počela je sezona. Bio sam na stadionu „Srema“ i gledao sam sve utakmice uživajući u fudbalu. Kvalitet igre nije bio neki vrhunski, ali se zna da je naš fudbal tada bio u opadanju. I pored toga ja sam bio zadovoljan, jer ipak sam voleo fudbal, a bio je i poneki dobar potez. Odmah se videlo da navijači „Srema“ imaju apetita za drugu ligu, a i klub je to želeo. Počinjalo je dobro, da bi se sve završilo sa prosekom u sredini tabele.
Na tribini gde sam se tada nalazio bio je slobodan ulaz za jako mlade. Gledaoci su komentarisali igre „Srema“ i pominjali izvesnog Zolotića u smislu jako dobrog igrača i da on nedostaje „Sremu“ za veća ostvarenja. Igrao je u prethodnoj sezoni za „Srem“ i ostavio odličan utisak. Sada igra u Vrbasu koji se plasirao u Drugu ligu grupa zapad. Trener koji je iz „Srema“ prešao u Vrbas pozvao ga je da dođe.
Razmišljao sam o tome što sam čuo na sledeći način: „Ako je on jedini otišao iz kluba i to u veći rang takmičenja verovatno je bolji igrač od onih što sada igraju“. Na tome se završilo moje razmišljanje o tom igraču i nastavio sam da uživam u fudbalu, čak sam ponekad odlazio i da pogledam treninge, jer bilo mi je to zanimljivo.
Ništa me više nije sprečavalo da prisustvujem utakmicama, tako da sam gledao i prijateljske i one za kup, a da ne govorim o prvenstvenim. Ta sezona 1977/78. završilo se mirno na sredini tabele. Pošto sam voleo fudbal nije me to mnogo uzbuđivalo što „Srem“ nije ušao u drugu ligu, iako sam to želeo. Vrhunski fudbal u zemlji i svetu pratio sam preko televizije, na „Sremove“ utakmice sam išao samo kada je domaćin, i niže lige pratio sam preko sremskih novina. Lično sam igrao na obeleženim i neobeleženim terenima moga naselja Matije Huđi i Zmajeve škole.
Počeo sa da idem na turnir u malom fudbalu koji su organizovale Večernje novosti. Turnir je održavan na terenu za male sportove društva za telesno vaspitanje „Partizan“. Kroz turnir su igrali igrači koji su igrali i veliki fudbal tako da sam znao većinu igrača koji su igrali fudbal u okolini Mitrovice.
Dalje kako je išla sledeća sezona u Vojvođanskoj ligi, tako sam nastavio da pratim šta se dešava. „Srem“ je stalno nastojao da uđe u Drugu ligu, međutim to nikako nije uspevao. Sezona 1978/79. je prošla kao prethodna, klub je završio na sredini tabele. Ja sam i dalje išao na utakmice, jer mi je to pričinjavalo veliko zadovoljstvo, bez obzira na prosečne rezultate. Pošto sam pratio fudbal znao sam gde je koji igrač igrao, s tim što sam imao informacije da već spomenuti Sava Zolotić igrao u nekim drugoligaškim klubovima: Maribor, Merkator, Jedinstvo iz Bihaća, Jedinstvo iz Brčkog, i čak sam čuo da je igrao i za Bačku iz Bačke Palanke.
Sledeća sezona 1979/80. bukvalno je bila preslikana kao i dve prethodne. „Srem“ je bio na sredini tabele. Po meni jedina zanimljivost te sezone je pojava među golmana Branka Davidovića, koji je na utakmici branio, al ubrzo prešao u Maribor. U Mariboru se kratko zadržao, zatim prešo u Osijek koji je bio prvoligaš, gde je uspešno branio nekoliko sezona, a onda vrhunac karijere Crvena Zvezda. Očigledno da se pravilno razvijao i napredovao. Posebno se isticao kao treći bek, znao je da interveniše van kaznenog prostora.
Ništa nije ukazivalo da sezona 1980/81. neće biti kao prethodne, međutim nije bilo tako. Pre početka prvenstva odigrana je prijateljska utakmica između „Srema“ i „Dinama“ iz Vinkovaca, tada člana druge lige zapad.
Negde sredinom avgusta igrala se kup utakmica na teritoriji Vojvodine. Igrali su „Srem“ i „Spartak“ iz Subotice, koji je u završenom prethodnom prvenstvu zauzeo drugo mesto u drugoj ligi zapadna grupa, znači za malo prvoligaš. Spiker na razglasu je čitao sastav domaćeg tima i izgovorio Zolotić. Znači taj se igrač vratio u „Srem“, hajde videćemo kako on igra.
Nisam mnogo razmišljao kakav je to igrač več sam pratio utakmicu. Utakmica je potpuno prošla u njegovoj režiji. Odskakao je od drugih potezima, ali još je bilo rano da ja kao mlađi tinejdžer, a i plus nisam stručnjak procenjujem njegove kvalitete. „Srem“ je pobedio sa 3:0 nije dao gol, ali je odlično odigrao. Trener ga je izveo nekoliko minuta pre kraja, a ja sam čuo što na stadionu nikada do tada nisam, jedan topao aplauz.
Ne dugo posle te utakmice igrala se jedna kup utakmica. Završila se nerešeno pa su se izvodili penali. Zolotić je dao gol pucajući sa zadrškom. Ocenio sam, ovaj zna cake biće zanimljivo gledati šta će se dalje dešavati u prvenstvu.
Počela je sezona, Zolotić je odmah pokazao ogromno fudbalsko znanje. Igrao je levokrilnog napadača, fantastični driblinzi, golovi, poigravanja. To se ponavljalo iz utakmice u utakmicu. Svi su ga voleli, kada je on igrao uvek je bilo više gledalaca nego obično, jako koristan igrač sa velikim učinkom, što mnogi saigrači nisu mogli da prate.
Video sam nešto što nikada do tada nisam, bio je u stanju da primi loptu na sredini terena i da u slalomu obiđe sve protivničke igrače. Da budem jasan njegovi protivnici stajali su u mestu, neznajući uopšte na koju stranu treba da krenu, bili su statični kao kapije za slalom.
Igrao je i Sava Zolotić i utakmice koje su se završavale nerešeno, jednom je i „Srem“ i izgubio, ali se uvek u njegovoj igri videlo nešto što su navijači voleli, a to je veliko znanje i želja da se što pre odigra. Ko se razume u fudbal zna da i utakmica koja je završena bez golova može biti zanimljiva. Gde je to trajalo do pred kraj jesenje polusezone, odjednom se više nije pojavljivao u timu. Nisam znao šta se desilo. Mnogo kasnije on mi je rekao da nisu ispoštovali ugovor, pa je napustio klub.
Nastavio sam da gledam utakmice, do kraja sezone „Srem“ je zauzeo treće mesto. To je bila poslednja sezona koju sam gledao. Kasnije sam pratio samo vrhunski fudbal na televiziji, a drugu i niže lige putem novina. Dogodila se ipak jedna velika prekretnica Sava Zolotić je postao moj najomiljeniji igrač. Počeo sam prema njemu formirati svoje fudbalske kriterijume, koji igrač vredi. Neki njegovi saigrači u razgovoru samnom su ga upoređivali sa Mesijem, kada čujete takvo upoređenje šta više da kažete.
Na „Sremovom“ stadionu sam pratio utakmice i uživao sam u fudbalu. Imao sam priliku da spletom okolnosti gledam u Vojvođanskoj ligi igrača koji je visoko prevazilazio taj rang takmičenja. Kada god prođem pored stadiona setim se lepih trenutaka, jer fudbal mi je to pružio.
Sredinom osamdesetih bio je bio je pomenuti turnir u malom fudbalu čiji su pokrovitelj bile Večernje novosti. Sava Zolotić je igrao za ekipu veterana i tu je pokazao veliko umeće. Opet su tu bili igrači koje sam poznavao i koje sam više puta video na fudbalskom terenu.Bilo je dovoljno da ga gledam samo na osam utakmica: dve za kup i šest prvenstvenih u vojvođanskoj ligi i da postane moj omiljeni igrač.
Vreme koje je nastupalo nije menjalo moj stav. Ponekad kad sam sreo neke njegove saigrače, sa kojima sam igrao fudbal na pomoćnom terenu „Sremovog“ stadiona. Pomalo sam se raspitivao o Savi Zolotiću. Videlo se da svi oni imaju visoko mišljenje o njemu kao o igraču. Česta je bila rečenica: „Mogao je da igra gde je hteo“. Rečeno je da dok je igrao fudbal, nesportski je živeo, ali opet mu nisu osporavali fudbalsku veštinu. Iako je davne 1980. godine prestao da igra za „Srem“. Te razgovore sa navijačima nisam ja počinjao, oni su sami tu temu poČinjalii. Još sam čuo da je došao iz Šida. Sve ukupno to je sve što sam znao, a nije me puno ni zanimalo.
Kada bi mi fudbal i „Srem“ dolazili u misli setio bih se Zolotića i njegovih igara. Nije to bilo često, ali je očigledno da je na mene ostavio veliki utisak kao igrač. Postavio sam sebi neka pitanja. Zašto moj omiljeni igrač nije na primer Dragan Džajić, nego Sava Zolotić, koji nikada nije igrao u prvoj ligi? Ako je stvarno takav igrač zašto nikada nije igrao u prvoj ligi? Da li je zadovoljan?
Tako bi to ostalo na tome da se nije dogodio jedan moj potez. Bio je početak 2017. godine i već sam bio odlučio da jednu knjigu poklonim biblioteci u Sremskoj Mitrovici. Nisam ništa očekivao, a simpatična bibliotekarka je rekla „Da vas učlanim u biblioteku“. Prihvatio sam, ponudila mi je da uzmem neku knjigu. Setio sam se da sam tu u biblioteci čitao knjigu o FK „Sremu“ koja se odnosila na period od osnivanja do polovine devedesetih godina dvadesetog veka. Odneo sam knjigu i u meni je progovorio onaj moj fudbalski deo. Mesec i malo više sam čitao tu knjigu pažljivo, ali za mene najvažniji deo je bio onaj period, kada sam ja pratio „Srem“. U knjizi je pomenut i neizbežni Zolotić, opis je bio približan onome što sam i ja mislio.
Imao sam dosta slobodnog vremena i odlučio sam da malo proučim karijeru toga igrača. To me je stvarno zanimalo. Na interentu sam pronašao podatke o Savi Zolotiću, u delu „eks ju statistika fudbal“. Bila su napisana imena klubova u drugoj ligi gde je igrao, godina, broj odigranih utakmica i broj datih golova. Tu sam mogao da vidim, da je dao gol za svaku ekipu za koju je igrao. Videlo se da je on već bio drugoligaški igrač pre nego što je došao u „Srem“. Hronološlkim redom bilo je zapisano: „Jedinstvo“ /Brčko/, „Vrbas“, „Maribor“, „Merkator“ /Ljubljana/, „Jedinstvo“ /Bihać/. Sve je to zapadna grupa druge savezne lige, 19 datih golova.
U Nacionalnoj biblioteci Srbije u Beogradu u listu Sport, pronašao sam podatke o Savi Zolotići i njegovoj karijrri.
Kada je nastupao za „Vrbas“ u sezoni 1977. nekoliko puta igrač utakmice i strelac. Na polusezoni prelazi u „Maribor“. Igra polovinu utakmica na proleće 1978. i daje tri gola. Jesen te godine ostaje u istom klubu daje osam golova, izveštači sa utakmica ga posebno ne hvale. U proleće 1979. igra za „Merkator“ iz Ljubljane, kao posebno pojačanje, dosta su plaćali, daje jedan gol, igra nekoliko utakmica. Jesen 1981. provodi u „Jedinstvu“ iz Bihaća i daje jedan gol.
U sezoni 1975/76 celu sezonu igra za „Jedinstvo“ iz Brčkog, daje nekoliko golova i nekoliko puta je igrač utakmice. Iz te sezone izdvaja se izveštaj sa utakmice: „Jedinstvo“ (Brčko) – „Bačka“ (Bačka Palanka), zapadna grupa druge lige, gde fascinirani novinar piše kako postignut gol: Zolotić je prihvatio loptu na sredini terena i u pravom slalomu zaobišao pet, šest protivničkih igrača i lobovao golmana Đurića. Đurić Slobodan-Ćoba je počeo karijeru u „Sremu“, posle golman „Olimpije“ i „Maribora“.
U Matici Srpkoj u Novom Sadu listu „Dnevnik“, u pročitao sam izveštaje sa utakmica vojvođanske lige koje nisam gledao. Vojvođanska liga je bila lagana za Zolotića. U sezoni koju nisam gledao bio je dosta superioran: driblao je, davao golove, proigravao, bio je u idelanom timu prvenstva i naravno slalomi.
Pronašao sam Savu Zolotića u Šidu u njegovoj kući. Bio je teže bolestan i nije mogao puno da razgovara. Rekao mi je da je igrao za „Bačku“ iz Bačke Palnke 1972. godine. Rođen je u Putincima, u Sremu. Tamo je počeo da igra fudbal i već kao vrlo mlad pokazao veliki talenat. Kao maloletan ušao je u prvi tim, zapazio ga je „Radnički“ iz Šida i koji ga dovodi u svoje redove.
Sava Zolotić jen igrao za oko 50 klubova, osim ovih većih nalazi se veliki broj nižerazrednih sremskih klubova. Nije mu bilo nelagodno da igra za male klubove. Posle se bavio trenerskim poslom. Na zidu se vidi pesma navijača posvećena njemu koja ga predstavlja gotovo natrprirodnom pojavom.
U jednom momentu pogled mi pada na izveštaj sa jedne utakmice „Bačke“ u gostima, gde je bio jedini strelac. Prokomentarisao sam: „i za Bačku si dao gol“, na šta je on zanemarujući ono što je rekao, da ne može da razgovara odjednom oživeo i uključio se u razgovor. Bio je spreman za priču, kao da je u njemu odjednom nešto proključalo.
„Jesu li te tražili prvoligaši, pitao sam ga našta je on odgovorio da su ga tražili gotovo svi, a posebno je naglasio da ga je 1972. zvao Vasović u „Partizan“, koji je tada bio trener.
Što nisi otišao pitao sam, nije dala „Bačka“ odgovorio je on, zar nije postojala mogućnost da se izvrši pritisak na njih, nastavio sam, niko nije bio narodni heroj, odgovorio je on“.
U tom momentu odgovori na moja pitanja počeli su da dolaze sami. Želeo je da napreduje, ali odjednom mu se našla prepreka, na koju nije mogao da utiče. Na takav postupak kluba njegov odgovor je bio odlazak u vojsku, nije mogao da podnese da ne može da pređe u veliki klub. Sada tu do izražaja dolazi i psihologija, mladi Zolotć je u sebi nešto nosio, što oni koji su odlučivali o njegovoj fudbalskoj budućnosti nisu shvatali. Psihologija tada nije bila cenjena nauka.
Izgubili su svi i „Partizan“ i „Bačka“ i Zolotić, a i navijači prvoligaških klubova, koji su bili uskraćeni da gledaju jednog velikog majstora fudbala. Bilo mi je jasno da on nije od toga uspeo da se oporavi i posle je samo na momente pokazivao svoje veliko fudbalsko znanje.
Usput je rekao da je bio u „Slobodi“ iz Užica, koja je bila filijala „Crvene zvezde“, ali zašto tamo nije ostao, samo je došao i jos brže otišao, nije objasnio.
Za vreme koje je proveo u „Bačkoj“ zanimljivo je izdvojiti priču da ga Toza Veselinović nije voleo, zato što je bio najzaslužniji za poraz reprezentacije, koju je Toza tada trenirao. Gostujući u garaži isečak uramljen sa te utakmice, ne mogu da se setim o kojoj državi se radi, „Bačka“ je pobedila sa dva, tri razlike, ali se sigurno sećam da je Sava dao gol.
U „Bačkoj“ je upoznao golmana Slobodana Ćobu Đurića sa kojim je još bio saigrač u „Mariboru“ i „Sremu“. U jednom trenutku rekao je kako je on izbacio „Bačku“ iz druge lige. To je onaj izveštaj koji sam pominjao „Jedinstvo“ (Brčko) – „Bačka“ (BP). U njemu se još uvek video veliki bes prema „Bačkoj“, što ga nije pustila u „Partizan“.
Jedan događaj posebno oslikava kako su navijači gledali na Savu Zolotića. Bilo je to kada je na polusezoni odlazio iz „Maribora“ iz razloga što mu nisu isplatili, ono što su se dogovorili. Navijači su u besu rušili stative.
Zamislite hladne Slovence koji nisu fudbalski narod da se tako ponašaju. On je na odlasku iz „Maribora“ za sportske novosti izjavio „žao mi je navijača“. Gde god je igrao navijači su ga voleli, pravi igrač voli da igra pred što više gledalaca.
Razgovarali smo o „Sremu“, nameštanju utakmice, uopšte o fudbalu. Rekao sam da sam voleo više njegov dribling nego Džajićev, našta je on odgovorio: „davao sam i ja golove“. Odgovorio sam mu: „gledao sam, te samo na osam utakmica sećam se driblinga, davao si i golove, dodavao, ipak izdvajam driblinge“.
„Znao si uvek šta ćeš sa loptom, ne kažem da si bolji od Džajića, ali mislim da su nam majstori fudbala igrali u nižim ligama. Prosečni igači u su igrali prvoj ligi, naročito ne mislim na Džajića i druge vrhunske igrače našeg fudbala, nego na određeni broj igrača kojima tu nije bilo mesto“.
Dodao sam: „to što mi nismo cenili znanje, ne odnosi se to samo na fudbal, nego na sve, čak smo odlično prošli kako smo trebali“.
Na moje pitanje šta misli o najvećem sinu naših naroda i narodnosti Josipu Brozi Titu.
On je rekao pozitivno odgovorio sam mu: nemoj da misliš da on nije znao da se utakmice nameštaju, on je negativan dribler, a ti pozitivan“. Ništa nije odgovorio.
Od ne fudbalskih tema još je rekao da kada je sa „Sremom“ bio na pripremama u Goreču imao priliku da sazna, bio je naučni skup, da je Mitrovica mesto sa najviše narkomana u zemlji. Moj podatak je da je bila druga iza Ljubljane.
Imao sam odgovre na svoja pitanja: Sava Zolotić
Pod 1. bio je odličan igrač, znači nije mi bez razloga bio omiljeni igrač;
Pod 2. nije igrao u prvoj ligi jer se u to vreme nije cenilo znanje, nego neke sasvim druge osobine.
Ovim ne želim da potcenim igrače koji su stvarno bili kvalitet i imali prvoligaške karijere. Odgvor na zadnje pitanje isto je bio pozitivan, iako ne dobrog zdravlja iz njega je izbijao unutrašnji mir i zadovoljstvo.
Nedugo posle toga razgovora čuo sam zanimljivost: igrali su utakmicu povodom dane slave u Erdeviku. Domaća „Sloga“ za koju je on tada nastupao i „Partizan“ u najjačem sastavu sredina osamdesetih godina dvadesetog veka.
Sava je primio loptu na centru, svima što su mu se našli na putu proturio loptu kroz noge i dao gol. Vukotić koji je tada bio u upravi na poluvremenu pita Bjekovića: „ko je ovaj, a on mu odgovara to je Zolotić“. Vidi se da je bio poznat u fudbalskim krugovima.
Izneću neke moje stavove: Znanje je pokretačka snaga, koja nas vuče u boljitak i tera napred. Fudbal i politika su povezani, od stanja u državi u mnogome zavisi stanje u fudbalu. Mi smo umesto znanja cenili neke druge osobine. Pogotovo onu, snađi se na bilo koji način, tako da je svako bio prepušten samome sebi i od spleta raznih okolnosti zavisilo je da li će neko postići dobre rezultate u karijeri ili ne.
Početkom 21. veka na pitanje novinara RTS, šta misli o fudbalu na prostorima prethodne Jugoslavije, Mišel Platini je bez uvijanja odgovorio: „Vi ste za psihologa, imate mnogo dobrih igrača, a niste ništa osvojili“.
Možda se u tom odgovoru vidi kako smo se odnosili prema kvalitetu. Sigurno je bilo i znanja i osoba koje su radile u duhu znanja, ali je to bilo u malom broju. Mislim da bi svim onim vrhunskim igračima u našoj zemlji bilo bolje da su imali zdravu konkurenciju u igračima koji su imali veliki talenat, ali zbog nestručnog rada nadležnih i ne znanja, nisu mogli to i da pokažu na prvoligaškim terenima.
Sava Zolotić je bio igrač sa velikim fudbalskim znanjem, verovatno da je njegova jedina greška, što je u mladim danima otišao u klub, koji mu je napravio smetnju u napredovanju. Očigledno se radilo o velikom potencijalu, kada ga je tražio Velibor Vasović veliko ime našeg i svetskog fudbala. Na mene je ostavio utisak obične i jednostavne osobe, koja ima šta da kaže. Smatram da je bilo mnogo igrača, koji poput njega koji nisu izvrednovani onako kako je trebalo. Njegove igre video sam kao predstave koje se ne zaboravljaju i kada odete sa stadiona kažete ovo je vredelo gledati.
U celoj ovoj priči ponoviću izgubili su: „Partizan“, „Bačka“, Sava, prva liga, ko je dobio? To su navijači klubova u kojima je igrao, jer su mogli da uživaju u fudbalu na visokom nivou u nižim ligama.
Sada pri kraju ovog izlaganja setio sam se još jednog pitanja koje sam postavio: Koji si klub najviše voleo? Bez ustezanja je odgovorio: „Srem“.
Zadovoljan sam jer sam imao prilike da gledam fudbalske predstave koje se ne zaboravljaju. Čak i sa takvom karijerom Sava Zolotić je pravi fudbalski majstor i čarobnjak u kopačkama.
Napisao: navijač „Srema“ i redovan gledalac utakmica Lesek Mića.
Pripremio: Stević Jovica.
