Sremska – Mačvanska Mitrovica – Ljubomir Vukadinović iz Mačvanske Mitrovice, nosi u sebi bogato nasleđe sportske porodice i lične fudbalske priče ispunjene uspesima i izazovima. Dok se priseća svojih dana na terenu, deli detalje o porodičnoj strasti prema sportu koja je ostavila traga u njegovom životu.
Fudbal je bio sastavni deo Vukadinovićeve porodice. Sa šestoro dece, svako je imao svoju sportsku priču – od veslanja, košarke, do atletike i boksa. Stariji brat Slobodan, nadimka Cole, bio je izuzetan bokser i fudbaler, poznat po brzini i neustrašivosti na terenu.
Svoj put u fudbalu Ljubomir je započeo u FK „Podrinje“ sa trinaest godina. Kao golgeter, postao je poznat po efikasnim nastupima, ali su ga povrede prekinule u usponu. Nedovoljno oporavljen, prešao je u FK „Srem“, ali nove povrede i prelomi ga udaljavaju od terena. Ipak, vratio se i igrao za FK „Srem“ i FK „Mačva“ u Šapcu, doživljavajući klupske uspehe i zadovoljstvo svojom igrom.
„Moja porodica je prava sportska. Bilo nas je šestoro dece, četiri sestre i dva brata. Najstarija sestra Vida se bavila veslanjem, Anka Hegediš je bila profesor fizičkog, baš kao i moja sestra Stana Vukadinović, sada Radojević. Ankin muž Ivan je bio kao i ona profesor fizičkog, a sin Zolika je igrao fudbal u „Sremu“ jedno vreme i uvek je govorio da sam mu ja na neki način idol bio. On je krenuo stopama roditelja, bar po pitanju profesije, odnosno i on je profesor fizičkog vaspitanja. Stana je imala sina Milana poznatijeg kao Mitu, sjajnog košarkaša koji je, na žalost pre nekoliko godina poginuo u jednoj saobraćajnoj nesreći. Njegova ćerka Jovana je sada uspešna atletičarka. Brat Slobodan zvani Cole koji je preminuo prošle godine bio je sjajan fudbaler, najveći sportista od nas. Prvo se bavio boksom, pa je na molbu majke napustio taj sport i prešao na fudbal. Jedino sestra Gina nije se bavila sportom“, počinje Ljubomir i dodaje da je i njegov sinovac Vladimir bio golman jedno vreme, a da je sin Sava strastveni ribolovac.
Slobodan je, priča ponosno Ljubomir, bio izuzetan bokser, ali ništa manje dobar fudbaler. Kao i on prvo je zaigrao za Fudbalski klub „Podrinje“ iz Mačvanske Mitrovice.
“Cole je bio jako brz i igrao je po desnoj strani da bi sasvim slučajno jednom prilikom stao na gol i branio fantastično”, priseća se Ljubomir početaka fudbalerskih dana svoga starijeg brata. Nedugo nakon prve utakmice na kojoj je branio prelazi da igra za FK „Mačva“ iz Šapca. Tamo je igrao desetak godina, a zatim prešao u „Proleter“ iz Zrenjanina gde se zadržao četiri godine. U to vreme „Proleter“ je bio u prvoj saveznoj ligi i njegova najbolja utakmica je bla protiv beogradske „Crvene zvezde“. Cole je na toj utakmici dobio desetku, slavni Džajić je izlazio pet puta ispred njega i nije uspeo da postigne gol. Ponudu da ode u Monako, je odbio, vratio se prvo u Šabac, odnosno „Mačvu“, a svoju fudbalersku karijeru završio je u Bogatiću. Nakon toga bavio se trenerskim radom u „Podrinju“, zatim u „Budućnosti“ iz Salaša Noćajskog, radio je u Noćaju, jedno vreme u Zasavici, pa i u „Sremu“. Nekoliko godina pred smrt prestao je da se bavi sportom.
„Moja fudbalska karijera počela je u “Podrinju” kada sam imao trinaest, nepunih četrnaest godina. Prvu utakmicu sam odigrao u Šašincima, bukvalno su me švercovali, jer još nisam bio prijavljen igrač. Dali su mi, sećam se, neke cipele koje su bile pune eksera, pa su mi noge posle utakmice bile krvave, međutim dok sam igrao nisam bol ni osetio. Bilo je to pravo, kako se kaže, vatreno krštenje. Kasnije sam bio registrovan u timu podmlatka „Podrinja“, bila je to izuzetna generacija, četiri godine smo bili prvaci i Lige i Srema, osvajali razne pehare”, priseća se Ljubomir.
Sa nepunih 17 godina zaigrao je on i za prvi tim „Podrinja“. Tada kao golgeter zajedno sa sada pokojnim Perić Todorom u tandemu nizao je golove.
“Bio sam uspešan te prve sezone u prvom timu, pročulo se o meni, pa me je brzo Fudbalski klub “Srem” kaparisao, ali se desilo da sam pre nego što sam i zvanično prešao u taj tim, na jednoj utakmici u Moroviću zaradio prelom skočnog zgloba koji me je odvojio od fudbala čitavih godinu dana. Ta povreda mi je dosta unazadila karijeru. Sportski radnici i stručnjaci su mi pre nje prognozirali visoku uspešnost u fudbalu, čak reprezentativnu karijeru poput one koju su imali Dobrivoje Trivić, Vlada Savić, međutim povreda me je omela u svemu tome”.
Fudbalski klub „Srem“ napušta 1975. godine i prelazi u Kikindu. Tamo je proveo dve godine i bio je i pored dodatnih manjih povreda zadovoljan svojom igrom. U Kikindi je poznao i suprugu Snežanu, pa odlučuje da se vrati u Mačvansku Mitrovicu i tu zasnuje porodicu.
“Kao i brat i ja sam lokalpatriota i ne žalim što sam se ovde vratio. Po povratku igrao sam u „Sremu“ još nekoliko godina, a zatim još malo u “Podrinju”. U međuvremenu sam izgradio kuću i dobio dvoje dece, ćerku Dragoslavu i sina Savu i to mi je bila najveća sreća. Igračku karijeru završio sam u svojoj tridesettrećoj godini”, priča dalje Ljubomir.
Nakon igračke karijere, Ljubomir se okrenuo trenerskom poslu. Vodio je mlade timove, postigao značajne uspehe u FK „Podrinje“, bio prvak Sremske lige i osvajač Kupa Srema. Svojim radom, formirao je jak odnos sa fudbalerima koji ga poštuju i danas.
preuzima prvo pionire i podmladak “Podrinja” sa kojim ostvaruje značajne uspehe. Četiri godine tim koji je vodio bio je prvak Sremske lige, osvajač Kupa Srema. Dobija i zvaničnu trenersku licencu.
Nakon kluba iz Mačvanske Mitrovice sa klupe je vodio i klubove iz Salaša i Noćaja.
„Gde god sam radio imao sam dobre odnose sa fudbalerima, pa se i dan danas poštujemo. U „Budućnosti“ to su bili Vlada Tufegdžić, Vladan Đukić, Mika i Jova Jovanović, Belin Dostanić, u Noćaju su to Siniša Jelikić, zatim Gospavić, Ilić i ostali fudbaleri. Bilo je puno i onih koji nisu igrali, ali su bili sastavni deo klubova u kojma sam radio i koji su na mene ostavili jak utisak, na primer bili su to čika Miša Jelenko Jovanovć i njegov sin Slobdan, Rajko Jovanović, Miša Tufegdžić, Raša Dostanić, Jovica Jović, Dragan Živković. Puno je još takvih, teško ih je sve i nabrojati”, priča Ljubomir.
