SREMSKA MITROVICA. Doktor iz Čerevića, odrastao u „vinskom“ delu Srema, zaljubljen u lov i fudbal ali je i zavoleo „svinjski“ Srem, gde je deceniju sticao prijatelje i „kalio“ znanje u mitrovačkoj Bolnici.
Dr Borislav Dolamić – Medicinski fakultet u Novom Sadu završio 2008. godine, a 2018. godine završio specijalizaciju iz interne medicine. 2014. godine upisao je doktorske akademske studije – smer Klinička istraživanja. Od maja 2022. godine zaposlen u Vojnoj Bolnici Novi Sad. Aktivan član ECHOS organizacije Srbije, te je više puta imao izlaganja na kongresima širom Srbije, ehokardiografske zanimljive prikaze, a sve ispred ECHOS organizacije! Skoro 10 godina rada u OB u Sremskoj Mitrovici – najviše na odeljenjima koronarne jedinice; odeljenskog rada na kardiologiji, zatim ambulanti kardiologije i internog odeljenja.
Uz doktora Dolamića bi mogla da ide Aristotelova misao „Priroda ne radi ništa uzalud“ ili kako sam kaže „Ja sam dokaz genetskog nasljeđa“.
Svi znamo da se doktori školuju mnogo godina, ovo je jedna od najzahtevnijih profesija. Da biste postali doktor, moraćete da prisustvujete akreditovanoj medicinskoj školi šest godina, a zatim završite postdiplomsko medicinsko obrazovanje u obliku programa za obuku od tri do osam godina. Dužina će zavisiti od specijalnosti koju izaberete.
Posle završenog Medicinskog fakulteta, gde je studije završio pre roka, životni put odveo ga je u Sremsku Mitrovicu, zatim u Novi Sad, ali bez Sremske Mitrovice izgleda ne može.
Mitrovčani znaju doktora Borislava Dolamića, koji je bio nepunih deset godina u sremskomitrovačkoj bolnici, ali malo njih zna, osim medicinskih krugova, da je on praunuk čuvenog Dušana Savića – Dode, koji je bio šef katedre socijalne medicine.
– Rođen sam Novom Sadu, detinjstvo sam proveo u Čereviću, vinskom Sremu, kaže ponosno. Fakultet i škola su mi išli dobro, opredelio sam se za medicinu slučajno. Spremajući se za srednju školu, profesor me je za dva meseca ”obrlatio“ da upišem srednju medicinsku, a kada sam je upisao znao sam da ću pokušati i sa fakultetom. Završio sam fakultet pre roka i nakon toga, s obzirom da sam dete koje ima medicinske korene ali na žalost ti koreni su davnih dana ugašeni i moj početak u medicini je bio izuzetno težak s obzirom da nisam imao aktivnu medicinsku krv, šest godina sam volontirao. Majka je laborant, iako je tata iz medicinske porodice, on se opredelio za automobile, bio je automehaničar. U medicini je bio pradeda, on je bio ministar zdravlja, čuveni lekar, Dušan Savić – Doda, zahvaljujući njemu mnoge bolnice su podignute. Neki gen je nasleđen, ja sam se zaljubio u medicinu, a želeo sam da se bavim hirurgijom.
Da li su roditelji uticali na odluku da upišete medicinu?
– Nije bilo nikakvog uticaja, niti pritiska roditelja, to je bio potpuno moj izbor. Fakultet sam završio pre roka, to je porodična tradicija, s obzirom da su mi svi sa tatine strane bili lekari, genetika je u osnovi. Nisam odrastao ambijentu medicine nego sam sticajem okolnosti stigao do medicine. Nakon završenog fakulteta bio je obavezan staž koji sam započeo u Sremskoj Kamenici, nakon mog volontiranja koje je trajalo skoro dve godine, a moralo je da bude prekinuto 2009. godine jer sam trebao da služim vojni rok. Voz je tada otišao nekim svojim tokom, nisam mogao više da se vratim. Kratko sam radio u privatnoj poliklinici u Novom Sadu, nakon toga u Hitnoj pomoći u Beočinu i onda se otvorila mogućnost da se zaposlim u Sremskoj Mitrovici, preko bolničkog urgentnog prijema, radio sam nepunih deset godina u Sremskoj Mitrovici, najviše na koronarnoj jedinici odeljenja kardiologije.
Kako je na vaše studiranje i život uticalo ime slavnog pradede Dušana Savića – Dode?
– Bilo je simpatičnih situacija, sam nisam govorio o tome ali pitali su me često, pradeda mi je umro početkom osamdesetih, nisam ga na žalost upoznao. Moj pradeda je bio najpoznatiji partizanski lekar, nijedan pacijent mu nije umro u ratu, kasnije se bavio prevencijom, iskorenio je trahom u jednoj Afričkoj zemlji. I on je kao i ja voleo Srem i Čerević. Evo jedne situacije koja govori, kroz šalu, kolika je ljubav prema Čereviću: Đorđe Jakovljević je bio predstavnik SFRJ u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. On je organizovao skup u Beogradu. Tokom ovog skupa, moj deda je gurkao Jakovljevića i rekao mu da je iz svake zemlje Sveta po jedan predstavnik tu, samo iz Čerevića dvojica. Ponosim se time, gde god sam otišao uvek sam govorio da sam iz Čerevića, dosta lekara krene sa pričom, da me pita znam li tog i tog čoveka, ja kažem da znam i da mi je to pradeda. Bilo je situacija, zanimljiva je i kada sam polagao ispit. Odgovarao sam sociologiju a moj pradeda je bio šef katedre sociologije, ja sam se zbunio i profesorica mi daje šest, pitala me je odakle sam, rekao sam iz Čerevića, kada je čula da sam Dodin praunuk, žena me molila da poništim ispit, nije mogla da mi da šest, u tom trenutku nisam zaslužio više, nisam hteo da poništim, ostavio sam to. Kroz svoj rad, opravdao sam pedigre i nadam se da ću još više opravdati, ponosim se time.
Iako je u toku osnovnog obrazovanja bio odličan đak o medicini nije razmišljao. Za medicinu se odlučio jer ga je na taj odabir usmerio nastavnik, završio je fekultet pre roka kao jedan od najboljih studenata.
– Studiranje je bilo odlično. Zaista je lepo bilo tokom studija. Naše studije su bile vrlo kvalitetne, fakultet mi je dao apsolutno, izuzetno kvalitetnu osnovu za posao koji radim. Moram da priznam da je moj prvi ispit, kolokvijum iz fizike, prošao loše i poništio sam ispit iz hirurgije, sve ostalo je bilo odlično. Na poslednjih 16 ispita tokom studiranja, sam imao 15 desetki i jednu devetku, imao sam i osmice i devetke na nekim predmetima, sve u svemu, zadovoljan sam. Sve sam završio pre roka.
Nije bilo lako stići do današnjeg radnog mesta?
Sada živim u Novom Sadu. Dve godine sam volontirao nakon završenog fakulteta 2008. godine u Sremskoj Kamenici. Žena mi je pedijatar, radila je u Somboru, ja tada u Sremskoj Mitrovici, imali smo malo dete, nemoguće je bilo spojiti sve obaveze i privatne i poslovne. I žena i ja smo dali otkaz i prepušteni sebi tražili posao u Novom Sadu. Zapošljavamo se u Domu zdravlja, to je trajalo dve godine, tada je taman krenula korona, prelazim u Vojnu bolnicu gde mi je pružena šansa da upišem specijalizaciju koju želim, to je kardiologija i nadam se da ću je sledeće godine završiti. To je moja medicinska priča, na prvoj godini sam subspecijalizacije. Ja kao internista sam ispolagao potrebne sertifikate, aktivan sam član ECHOS organizacije Srbije, gde prezentujem radove i to je dosta dobro prihvaćeno, dobijao sam mnoge nagrade. Kontakte u Sremskoj Mitrovici sam održao i danas ovde imam mnogo prijatelja.
