„Da li znaš kako je kada te neko psihički zlostavlja svakodnevno, a ti se osećaš bespomoćno? Da li znaš kako je kada ti nikada ne izgovore ni jedno jednostavno ‘hvala’? Kada psihičko zlostavljanje postaje tvoj svakodnevni, normalan život? JA ZNAM.“
Psihičko zlostavljanje, bilo verbalno ili emocionalno, je oblik povređivanja drugih koristeći reči, izraze ili čak ignorišući ih. Nasuprot fizičkom zlostavljanju, koje može ostaviti vidljive tragove u vidu povreda, modrica i preloma, psihičko zlostavljanje ostavlja rane koje su duboko emocionalne. Ovo može dovesti do anksioznosti, straha, očaja ili depresije.
Ja sam godinama bila depresivna, pa besna, pa tužna, suze su bile moje drugarice…
Unutar odnosa i porodica, psihičko zlostavljanje je često prisutno i može imati ozbiljne posledice. Ali, priznati da ste žrtva psihičkog maltretiranja često je izuzetno teško. Žrtve često sumnjaju u sebe, dovodeći u pitanje da li su zlostavljanje doživele ili je to samo njihova subjektivna percepcija.
Psihičko zlostavljanje, bilo verbalno ili emocionalno, je oblik povređivanja drugih koristeći reči, izraze ili čak ignorišući ih. Nasuprot fizičkom zlostavljanju, koje može ostaviti vidljive tragove u vidu povreda, modrica i preloma, psihičko zlostavljanje ostavlja rane koje su duboko emocionalne. Ovo može dovesti do anksioznosti, straha, očaja ili depresije.
Zašto sam trpela? Trpela sam jer sam psihički toliko bila utučena da sam se osećala bedno, ništavno, poniženo i ubeđeno da je taj neko najbolje što imam u životu i da to ne smem da izgubim. Da je to nešto što sam zaslužila. Trpela sam jer me je jedan lep gest držao danima, zbog jednog, zaboravljala sam skoro svakodnevne užašne i okrutne. Trpela sam jer je trpeti psihičko zlostavljanje u tom trenutku bio moj svakodnevni i normalan život. Trpela sam jer su neki ljudi prisustvovali tome i nisu učinili ništa! Trpela sam jer sam se ja osećala krivom i odgovornom za sve što mi se dešava! Trpela sam jer sam stalno slušala „neću više“ i verovala u svako novo „neću više“. Trpela sam jer sam mislila da će proći… a nije. I danas trpim, jer psihičko zlostavljanje, bar u mom slučaju, nije prestalo godinama posle razlaza.
Ćutala sam i o ovome progovorila tek nakon mnogo godina psihičke torture. Osećala sam krivicu, osećala sam sramotu iako sam sa svojom porodicom imala uvek otvoren odnos. Nisam govorila šta sam doživljavala, tek nakon mnogo godina, priznala sam sve. Oni su podsvesno znali, ali ja nikada nisam želela da ih povredim i tu sam pogrešila, trebala sam. Trebala sam jer ih time ne bih povredila već bih pomogla kako sebi, tako i njima. Jer, ko me voli više nego moj brat?
Postoje znaci upozorenja koji mogu ukazati na to da vaš partner može biti psihički zlostavljač, ja sam, ni danas ne znam zašto, ignorisala svaki znak. Mislila sam da ću što se više trudim i pomažem, jednog dana uspeti da dobijem razumevanje, ljubav, onu pravu, podršku, ali sada za mene od njega… ništa se od toga nije desilo. Godinama sam trpela ignorisanje, on je odlazio kad je hteo i gde je hteo. Izlasci u poznate lokale sa „društvom“ uz obavezno „kukanje“ kako sam ja grozna žena, iako su svi dobro znali šta doživljavam i koliko sam uništena od otrovne veze. Nije nikoga bilo briga. Njegovo ćutanje je bila glavna „fora“ kako bi me učinio nervoznom i odbačenom. Kritikovanje moje ličnosti jer se osećao inferiorno, vršio je atak na svaki aspekat mog života. Stalno je na neki čudan način pokušavao da moj doprinos i zalaganje učini nebitnim. Negirao je sve što je uradio loše, pa čak i stvari kojih se dobro sećam. Često sam se pitala, šta je sa mnom, nisam bila sigurna, često, da li sam negde pogrešila. Stalno sam preispitivala sebe gde grešim. Društvene mreže, sakrivanje telefona, optužbe da ga ne poštujem kada pokušam da razgovaram, bile su svakodnevne. Odrekla sam se sopstvenog života zarad njegovog i našeg boljeg sutra. Ni to nije bilo dovoljno. Tražila sam načina da on bude bolji, da se bolje oseća, da mu dajem sve što traži, da radim za oboje, dva posla, tri posla… ispunjavala sam sve njegove želje, tražio je umiljato, vadio se na njegovu nemoć a trudi se. Nije se trudio, znao je način kako da me prvo psihički dotuče a onda otima sve što može. Vrlo brzo sam digla ruke i jedino o čemu sam razmišljala je bilo „preživeču još ovaj dan, daj da ispravim, pomognem…“.
Sada znam zašto sam bila bespomoćna, verovala sam da sam to ne znam iz kog razloga zaslužila. Bila sam fokusirana na retke trenutke ljubaznosti i ignorisala sam kontinuirano zlostavljanje. Mislila sam da je psihičko zlostavljanje normalan deo mog života, da je to deo razvoja naše veze, koja je zapravo počela iz loših razloga. On nije bio dobro a ja sam želela da pomognem i to sam radila dugo, nesvesna da propadam psihički, da sam ušla u začaran krug manipulacije, da se borim u bitkama koje nemaju dobar kraj. Sada znam da sam se plašila reakcije okoline, nisam želela da znaju da sam prevarena, uništena, koliko me boli, bilo me je sramota. Držala sam glavu visoko podignutu, išla uspravno a trpela sam užasan bol. Ne fizički, psihički. Dugo sam se osećala krivom za sve što mi se dešava.
Pre nego pomislite da kažete bilo šta – zamislite se. Na mom mestu sutra može biti vaša ćerka, sestra, prijateljica… pre nego izustite bilo šta – zapitajte se. Možda upravo neko vaš prolazi kroz isto, a da vi ni ne znate ili se čak pravite da ne znate! U tom slučaju SRAM VAS BILO.
A ja.. ja se odavno više ne bojim. Da, posećujem psihologa. I to je za mene dobro. Danas sam žena koja je slobodna, koja svakodnevno raste i niže uspehe. Neko ko je sebi stvorio i ostvario toliko toga za šta sam nekada mislila da je nedostižno i nemoguće. Godinama sam stvarala za druge.
Onom ko se u ovome pronađe, želim da poručim samo jedno – VIŠE SE NE BOJIM, nije me sramota I NE MOŽEŠ MI NIŠTA. Ne dam više da me zlostavljaš. Neistine kojima se služiš više meni nisu važne. One nisu moje, tvoje su i ti se sada nosiš sa tim. Oni koji ti sada veruju ili se prave da veruju, postaće „ja“. To znam jer sam naučila da se ljudi ne menjaju, takvi znaju samo dobro da se prave da su „bolji“, da više nisu isti, da je to prošlost… sada to znam. Padala sam u nesvest, obilazila lekare a ipak stajala čvrsto, da neko ne vidi moj poraz i moju depresiju. Sada to više ne radim, tražim pomoć, razgovaram, dam sebi ono što nisam imala godinama. Prijatelje koji će me saslušati i kada plačem.
Skoro sam imala tu „čast“ da te sretnem i napokon ništa ne osetim. Niti ljutnju, niti bes, niti razočaranje u sebe… ništa. Osetila sam samo to koliko sam sigurna u sebe, ponosna na ono ko sam danas, gde sam i šta sve zapravo mogu. A kada ne osećate ništa – to znači da je kraj i da ste vi pobednik!
Hvala svakoj osobi koja je stala uz mene, hvala svakome ko me je razumeo, svima vama koji ste me pustili nazad u svoje živote bez kompromisa i bili lek pomoću kog sam zacelila, konačno, posle mnogo godina odricanja i patnje. Hvala i onima koji su se pridružili zlostavljanju, od njih sam naučila da oni koji se pridružuju su takođe zlostavljani, samo još uvek neće da priznaju ni sebi.
Dug je put do isceljenja i do „ne osećam više ništa“.
