Mnogi govore o značaju kulture, a većina ne zna ni koje institucije kulture imamo, kako one rade, koje su značajne manifestacije u gradu. Dobro, svi znamo da bioskop ne postoji. O tome se piše, govori, i patimo jer nema bioskopa, a istovremeno skidamo najnovije filmove sa sajtova koji su tu jer… nema bioskopa – nema kulture.
Mnogi će, po običaju, uperiti prst u politiku koja je za sve kriva. Pa i za kulturu.
A možda možemo početi da se pitamo zašto sve manje ljudi čita, obilaze izložbe, pozorište, književne večeri… Zašto je sve manje kulture?
Izgleda kao da nismo primetili da nas tiho napuštaju generacije obrazovanih ljudi i onih koji su nosili kulturu u srcima, a ne na jeziku. One generacije koje nisu propuštale književne večeri, ni otvaranje izložbi slikarstva, ni društvene događaje. One generacije koje su imale vreme za kulturu!
Zašto više nema privatnih galerija, gde se nekada u gužvi uz času vina ili nekog drugog pića, pričalo o izloženim slikama, o autoru koga svi poznajemo, naš je, iz grada, odličan slikar, ali stvarno odličan, nije tamo neki koga je neko pogurao pa sad ajde idemo svi, ne daj Bože da ne odemo. To je bio odličan slikar, uživao si u pogledu, kupio sliku jer ti se baš dopada (moglo se, nisi morao da izdvajaš na hiljade evra), slikara smo podržavali, dali smo umetniku vetar u leđa. Za ovakve događaje, nekada se pripremalo danima, dogovaralo, jer to je bio DOGAĐAJ.
Ne isplati se
Kultura je danas rat izgubljenih duša, koji znaju da pobede nema ali se nadaju jer „nada poslednja umire“.
Kulturi se ne isplati da ulaže u nas, nit nas vidi, nit smo pretnja. Mi za kulturu ne postojimo.
A i zašto bi?
Tagujemo se u kafićima, klubovima i kafanama. Jer je važno da to drugi vide. Nije važno gde si. Još manje sa kim si. Svestan si svega oko sebe. Ne okrećeš glavu kada vidiš problem. Odslušaš vesti do kraja. Znaš sve. Ekspert si za svaku vrstu umetnosti, sporta, medicinu, sve teorije, a najviše za teoriju zavere. Malo slabije razumeš te teorije koje su glavna tema, ali sve ih obaraš kao kule od karata.
Najpametniji si, uvek u pravu. Samo što niko neće da te sluša. Ali, to te ne „tangira“, koga briga da li ga neko sluša? Niko nikoga ne sluša…
Važno je da si viđen. Moraš ostaviti utisak. Na prijatelje, na neznance. Ne moraš ni da izlaziš na ulicu, sada je sve na jedan klik. Društvene mreže trpe sve, osim tuge, tugu niko ne oprašta, pa čak ni suzu. Na to bi svako stavio dislike (ne sviđa mi se). Kada bi postojalo dugme za to. Ali nema ga. Nije dozvoljeno. Ovo je era lajka ili ignorisanja. Kako pronaći recept za dvocifren broj lajkova, a tek trocifren? Razmišljaš, treba zadovoljiti druge, ispuniti formu, ali zaboravio si da tu samo sebe zadovoljiš, nikoga nije briga.
I sada treba da tražimo krivca?
Nećemo, nema razloga, ni potrebe. Takvi smo, mi nismo za kulturu.
Ne znamo šta ćemo sa njom. Ona bi znala šta će sa nama, ali mi se ne damo, šta nas briga… budućnost je bez kulture.
Ne pišem o ljudima koji se bave kulturom, piscima, slikarima, svima onima koji vole kulturu. Ti ljudi polako postaju nevidljivi, kultura koju danas imamo gurnula je u stranu ove ljude. Doduše, ne sve, neki su našli način da kulturu prilagode današnjici. Plivaju nekako, ne zna se do kada. Stigla je neka nova kultura, mnogo je „umetnika“ na sceni, a scena je mala.
Kulturan čovek se ne stvara, on se rađa
Da li ćemo kulturom, pobediti nekulturu? Ne. Kulturan treba da budeš samo za sebe, ukoliko su svi kulturni samo za sebe, proširiće se za zaraza. Ako ne uspemo, nema veze, kultura je danas prepuna mediokriteta – prosečnosti, malograđanstva, osoba koje ne poštuju moralna načela, koje su sklone da same sebi pridaju neke veće vrednosti, a koje ne zaslužuju svojim radom i zalaganjima uopšte. Da li smo u ovoj grupi? Ko jeste i prizna, njemu je oprošteno. Možda još ima nade za ovakve.
Zašto je kultura toliko bitna?
Kultura je nevidljiva veza koja spaja ljude. Mi smo ljude razdvojili, na podobne i nepodobne.
Naše moralne vrednosti predstavljaju našu kulturu. Moral utiče na naša osećanja, znamo da se stidimo ali i ponosimo, imamo veru u dobro, znamo razliku između dobra i zla.
Naša kultura nam daje identitet i pomaže nam da izgradimo svoj karakter. Kulturne vrednosti koje delimo u zajednici ili društvenoj grupi pružaju nam osećaj pripadnosti u društvu. Kultura nas ujedinjuje, kultura određuje način na koji se odnosimo prema drugima, kao i prema sebi samima.
Nadam se (mada naivno) da ćemo se vratiti prepoznavanju umetnosti, da ćemo je odvojiti od kiča i šunda. Da se nećemo pridružiti nekulturi krda i društvenih mreža. Nije nam potrebna nekultura (u svakom smislu te reči). Nije nam potrebno da se volimo i za ljubav prihvatamo lobiranje nekulture. Kada se eliminiše nepotrebno, ostaje ono što nam je potrebno, a kultura je hrana duše.
Da se vratimo na naslov: Astroturf kulture
Astroturf je vrsta veštačke trave za sportske terene, naizgled je baš kao i prava trava, ali nema korenje.
Astroturf za cilj ima stvoriti privid široke masovne podrške za neko pitanje. Pritom je realnost sasvim drugačija.
