SREMSKA MITROVICA. Priča o vinu na ovim balkanskim prostorima datira, neki kažu, još od neolita iako smatram da je taj period još neistražen. Vinčanci, ti „beogradski preci“ jeli su divlje grožđe, a pronađeni su čak i krčazi. Naravno, za te krčage ne zna se da li su bili za nešto što bi trebalo da podseća na vino ili za nešto što bi trebalo da je kao pivo ili za vodu, najzad.
Prema tvrdnjama istoričara, neolitska kultura vodi poreklo sa istoka, tačnije iz Anadolije (današnja Turska), pa je moguće da su Vinčanci kušali vino koje je stizalo sa istoka.
Rimljani zasadili vinovu lozu po Balkanu
Ipak, pravo obožavanje vina dolazi sa Rimljanima iako se zna da su ga voleli i Grci. Oni su vino i doneli na ove naše prostore. Prvi su zasadili grožđe, vinovu lozu, napravili vinograde. Rimljani su prvi klasifikovail grožđe, vodili evidencije, beležili karakteristike grožđa, pa samim tim i vina, vodili računa o tlu gde se gaji grožđe…
Rimljani su toliko vina proizvodili da je car Domicijan je 92. godine zabranio proizvonju vina izvan Apeninskog poluostrva, jer su se suočavali sa suficitom ovog napitka. U to vreme je i deo Balkana bio pod Rimskim carstvom, pa postoje zapisi da se u Sirmijumu, današnjoj Sremskoj Mitrovici, pilo vino uvezeno iz Italije.
Za vreme Tetrarhije, Sirmijum je 294. godine proglašen za jedan od četiri glavna grada Rimskog carstva. Car Marko Aurelije Prob je u pauzama ratovanja vojnike terao da rade društveno korisne poslove. Isušivali su močvare, kopali kanale, gradili mostove i puteve i sadili vinograde.
Prema istorijskim spisima, Prob je zasadio vinovu lozu u Panoniji (Fruška gora), Galiji i Mezija oko 280. godine nove ere. Tako je prvobitna zabrana prekršena. Vojnicima se nije sviđala ideja da rintaju sem što ratuju, pa su ubili cara Proba.
Sloveni pili medovinu, Nemanjići prešli na vino
Pošto se o Slovenima ne zna mnogo, tako se ne zna ni koliko je vino bilo zastupljeno u njihovoj ishrani. Tradicionalno piće kod Slovena je medovina, ali o njoj ću pisati u nekom od narednih blog postova. Navodno, Sloveni su bili upoznati sa gajenjem vinove loze. Istorija preskače mnogo vekova i poglavlja, pa tako mi o vinu ništa ne znamo sve do Nemanjića, kada se više pažnje obraća na vino, jer se u to vreme masovno pokrštavalo i prihvatalo hrišćanstvo, a kao simbol Isusove krvi kosristi se upravo – vino. Tada su najviše vinovu lozu gajili manastiri i plemstvo.
U Studeničkoj povelji iz 12. veka stoji da je veliki župan Stefan Nemanja, manastiru Studenica poklonio sela u kojima se gajila vinova loza. Župski vinogradi su proizvodili vino za Hilandar, Studenicu i Žiču. Pri kraju svoje vladavine, Stefan Nemanja je i manastiru Hilandar na Svetoj Gori poklonio vinograde u Velikoj Hoči, u Metohiji. Takođe je poznato da je Stefan Nemanja 1189. godine u Nišu dočekao Fridriha I Barbarosu i njegove krstaše sa vinom i medovinom.
Od tada počinje da cveta uzgajanje vinove loze i velika pažnja se posvećuje proizvodnji vina. U „Povelji“ Stefana Prvovenčanog se zabranjuje da se vinu dodaje voda. Kralj Milutin je nastavio da sadi vinograde na Kosovu i Metohiji.
Za vreme cara Dušana vino se prenosilo takozvanim „vinovodom“ koji je bio dug 25 kilometara. Car Dušan je doneo i zakone koji su se odnosili na kvalitet i zaštitu geografskog porekla vina. Despot Đurađ Branković je sadio vinograde u okolini Smedereva, a knez Lazar je vodio računa o vinogradima u Župi.
Turci nam donesoše šljive
Kad je Srbija pala pod Osmansku vlast, tako opada proizvodnja vina, jer islam zabranjuje konzumiranje alkohola. Akindžije su bile zadužene za uništavanje vinograda. U to vreme, grožđe se koristilo samo za jelo, tako da su tad u Srbiju pristigle stone sorte grožđa. Možda su Osmanlije bile pogubne za vino, ali treba im se zahvaliti na šljivi, jer su je upravo oni doneli na naše prostore.
Posle Kosovske bitke i sve veće najezde Turaka, narod se selio ka severu i tako je vinova loza stigla u Srem. Tada na Fruškoj gori počinje da se uzgaja crna sorta grožđa, a do tada se gajila samo bela.
Baš kod Vršca počinje da se gaji vinova loza, a prvi pisani dokument o prodatom vinu iz vršačkog vinogorja datira iz 1494. kada je jedno bure prodato na dvoru u Pešti ugarskom kralju Ladislavu za 10,5 zlatnih forinti.
Tako je vršačko vinogorje postalo reper za formiranje berzanske cene vina u ovom delu Evrope.
Karlovački mitropoliti vinom podmićivali Habsburgovce
Pošto su Habsburgovci zavladali Vojvodinom od 1699. godine kad je sklopljen Karlovački mir povećale su se površine pod vinogradima. Vino je igralo značajnu političku ulogu u to vreme. Naime, karlovački mitropoliti su, prilikom zvaničnih poseta Beču, poklanjali burad bermeta i ausbruha da bi dobili bolje uslove i privilegije za srpsko stanovništvo. Za vreme Marije Terezije, u južni Banat stižu Nemci koji su doneli rizling.
Vršačko vinogorje postaje najplodonosnije i to ne samo u Austrougarskoj, već u čitavoj Evropi. Godine 1875. u Vršcu je proizvedeno rekordnih 56.000.000 litara vina. Te godine pod vinovom lozom je bilo 10.000 hektara i od vinogradarstva je živelo 2.225 porodica.
Svaka lepa priča ima kraj, pa tako je Vršac zahvatila filoksera. I ne samo Vršac. Ceo Balkan. Srbiju. Prvi slučaj filoksere je otkriven 1880. godine, međutim tad je bila dobra berba i niko nije obraćao pažnju na upozorenja stručnjaka. Sledećih nekoliko godina filoksera je nanela ogromne štete vinogradima.
Površine pod vinovom lozom u Banatu su se smanjile za više nego duplo. Stanovništvo je na razne načine pokušavalo da se izbori sa filokserom. Već 1882. godine u Vršcu su posađene prve sadnice loze kalemljene na američku podlogu.
Vinogradari su odneli pobedu nad filokserom, ali je ona ostavila veliki i neizbrisiv trag u daljem uzgajanju vinove loze. Promene su bile neminovnost.
Do 1890. godine filoksera je uništila sve stare fruškogorske vinograde. Obnova vinograda je trajala oko tri decenije, a sa proizvodnje pretežno crnih sorti grožđa, prešlo se na bele sorte. Bermet i ausbruh su bila najpoznatija vina u Sremskim Karlovacima u 18. i 19. veku, koja u 20. veku po poularnosti zamenjuje italijanski rizling.
Prva srpska encikolpedija o vinu
Prva srpska enciklopedija o vinu štampana je u 18. veku, tačnije 1783. godine u Beču. Napisao ju je Zaharije Orfelin. Nosi naziv „Iskusni podrumar„. Knjiga sadrži sve što se znalo o pravljenju fruškogorskih vina, kao i francuskih, italijanskih i nemačkih. U odeljku „Travna vina„, Orfelin je opisao kako nastaje čuveni bermet iz Sremskih Karlovaca.
Tito voleo „krokana“ i dvostruke aršine
Vinogradari se krajem 19. veka udružuju u zadruge i stvaraju se rasadnici baš zbog filoksere. Tako su se do Prvog svetskog rata lakše obnavljali vinogradi svuda po Srbiji. Posle završetku Drugog svetskog rata, osnivaju se velike vinarije poput „Navipa“ koji je nekad bio vinski podrum Nemca Bruna Mozera u Zemunu, onda „Rubin“ u Kruševcu, a „Vinožupa“ u Aleksandrovcu. Vinogradari i individualni proizvođači prestaju da postoje.
Donet je i Zakon kojim je vinogradarima zabranjeno da proizvode vino. Jugoslavija je tad išla na kvantitet, ne na kvalitet. Bivša zemlja je bila peti izvoznik rinfuznog vina u svetu. Tada na domaće tlo dolaze internacionalne sorte grožđa. Domaće koji se gaje su smederevka i italijanski rizling. Institut za vinogradarstvo i vinarstvo je počeo sa radom 1974. godine.
Da vam ne kvarim užitak, pomislićete da drug Tito nije voleo vino. Ma ‘ajte, molim vas! Ne budite naivni! I te kako ga je voleo! On je obožavao da pije vino „krokan„, od grožđa koje raste na Bisernom ostrvu kod Novog Bečeja.
Ipak, najveći procvat u Srbiji vino doživljava tek u 21. veku. Male, privatne, porodične vinarije počinju sa radom, imamo i vinske puteve, a otvaraju se i vinoteke po većim gradovima. Naravno, sem privatne proizvodnje, uvoze se i strana, kvalitetna vina.
Fotografije: Wikipedia, Pixabay.com, winestory.ro, wineq.org, subotica.com, winefine.org Izvor rokselana.com
