Poslovi se danas sve manje dele na muške i ženske, ali moramo priznati da se i dalje iznenadimo kada vidimo ženu vozača autobusa, kamiona, čak i taksi vozila. Ipak, mnoge prestavnice nežnijeg pola, su svoju egzistenciju obezbedile baš zahvaljujući tome što su rešile da hleb zarade vozeći taksi. Među njima je i Mina, koja ima 22 godine i za život se bori radeći, kako kaže, posao koji na prvom mestu voli a zatim, posao koji nju i njeno dete izdržava bez dobro poznate rečenice „razvlačim svaki dinar do kraja meseca“.
Mlada Mitrovčanka Mina Pavlović (23) nije prva žena koja je sela za volan taksi vozila u posljednje tri decenije u Sremskoj Mitrovici. Ali je najmlađa i neverovatno voli ovaj posao.
Minu odnedavno Mitrovčani viđaju na stajalištima grada Sremska Mitrovica u crvenoj „škodi“ mitrovačkog taksi prevoza, u istim vozilima, kao i njene muške kolege.
Nakon zavšene srednje dizajnerske škole škole, Mina je pokušala da se zaposlu u taksi prevozu, ali tada to nije bilo moguće jer je imala probnu vozačku dozvolu. Kaže da to nije bilo ništa neočekivao pošto se celog života se „druži“ sa četvorotočkašima. Znam da mnoge žene rade isto što i ja, iako ne vole sa tim da se hvale. Ja sama menjam uje, sipam antifriz, pregledam auto, često znamm i sama da dam „dijagnozu“, jednostavno, volim automobile od malena, šitam, učim, odavno me sve interesuje kada su četvorotočkaši u pitanju.
„Nisam mogla da se zaposlim, tehničke stvari su u pitanju, ali evo me, radim posao koji sam sanjala“, kaže Mina.
Mina Pavlović (23) se iz Stare Pazove doselila u Sremsku Mitrovicu pre nekoliko godina. Završila je dizajnersku školu i njen prvi posao je bio u fabrici nameštaja, gde je radila reparaciju nameštaja. „Već tada, na praksi u srednjoj školi, pravila sam i odeću i maske za decu za maskenbale. „Mislim da sam znala da neću raditi posao za koji sam se školovala“, objašnjava Mina. Priznaje da odavno razmišlja da se bavi poslom vozača. „Od malena sam volela automobile. Vozački ispit sam položila čim sam imala dovoljno godina, ali da pokušam da nađem posao vozača, morala sam čekati.“
Ubrzo prelazi u Sremsku Mitrovici, gde je upisala fakultet. Ali, život nije uvek onakav kakvog ga planiramo. Ovde upoznaje svog budućeg muža, rađa sina i život se nastavlja drugim tokom. Podstanarski život, obaveze koje donosi svet odraslih, vodi je na sasvim drugi pravac života. Morala je početi da radi, fakultet je ostavila za neku drugu priliku. Prvi posao je bio kafić, ali u ovom poslu se nije našla, pa ubrzo odustaje.
Ona priča da je kada je beba napunila jedanaest meseci, donosi odluku da pokuša da se zaposli u taksi prevozu u Sremskoj Mitrovici. „ Videla sam da u Sremskoj Mitrovici postoji „Crveni taksi“ i došla sam na ideju da bi mogla da im se pridružim. Imala sam tremu, pred razgovor,ali sve je dobro prošlo. Morala sam dosta da učim, ali nije mi bilo teško jer je želja velika. Probni rad je dobro prošao, imala sam veliku pomoć i dispečera i ostalih vozača“, priča Mina.
Iako mora da ustane u četiri ujutru, kako bi pripremila dete za jaslice, doručak, obavila ostale obaveze i odvezla dete, Mina oduševljeno priča kako joj nije teško jer obožava posao koji radi. „Nekada dođem i sat vremena ranije, jedva čekam da dožem na posao. Imam veliku podršku u firmi. Stvarno su svi fenomenalni“.
Priznaje da su je kolege za sada poštedile kao ženu taksistu, pa radi samo prvu smenu, kada ne bi trebalo biti nekih neočekivanih situacija.
„Lep je osjećaj voziti, slušati muziku, upoznavati ljude“, kaže Mina.
Kada jedan građanin uđe u taksi može da se dogodi da ne zna gde zapravo da sedne. Muškarac jednostavno seda pored šofera, dok žena automatski seda pozadi. Ali, šta se dešava kada je vozač – žena?
„Ljudi su nekada iznenađeni, gde zapravo treba da sednu, pozadi ili napred. Ali, sve moje dosadašnje mušterije, bilo muškarci ili žene, su zadovoljni da i u Sremskoj Mitrovici ima žena koje voze taksi. Meni uglavnom jakna i torba stoje na prednjem sedištu i mušterije uglavnom sednu na zadnje sedište. Ne čude se mnogo što je žena vozač, možda se više čude jer sam mlada. Ali, moram da priznam da je ženama drago kada me vide, pogotovo bakicama, sa kojima često mnogo razgovaram tokom vožnje. Tu uvek ima drugačijih tema za razgovor nego kada se voze sa muškarcima. Mi znamo i kada im se rodilo unuče i kada im se ćerka udala“, kaže Mina, žena taksista.
Ističe da do sada nije bila u situaciji da neko odbije prevoz zato što iz vozila izlazi mlada žena, koja treba da mušteriju odveze do željene destinacije. „ Ljudi, nekad, čudno pogledaju kad dođem po njih, ali bez problema sedaju u auto – navodi ona.
Mina za sada vozi uglavnom po gradu i do bližih prigradskih naselja, a kaže da porodične obaveze jednostavno usklađuje sa poslom, pošto, ima fiksno radno vreme.
„U firmi je takvo pravilo, žene ne voze tokom noći. U slučaju da se desi da primetim da je neko, možda, alkoholisan, dogovor je da ne stajem već da pozovem kolegu koji će preuzeti vožnju. Mi smo žene, privilegovane smo, ako tako mogu da kažem, brinu svi o nama. Kolege se ne žale, već podržavaju da to tako treba da bude. Osećam se zaštićeno kao beli medved u firmi“, kaže Mina.
Ne želi da govori o zaradi, ali kaže da zarađuje dovoljno da sve obaveze poplaća, podstanarski život, račune, da izađe, odveze se sa svojim detetom na izlete… „Nadam se da ću ostati ovde u ovoj firmi još dugo, jer sam ispunila svoju želju, to je prvo, a drugo plata je odlična, od plate u fabrici ne bih mogla da živim“, objašnjava Mina.
Mina Pavlović smatra da je taksiranje, jedno od najboljih zanimanja za ženu, jer je to posao koji joj nudi fleksibilnost, koja, inače, ne postoji na drugim radnim mjestima. Dodaje i da je danas lako biti taksista, kada je tehnika napredovala. „ U mojoj firmi, radim u Crvenom taksiju, sve je jednostavno, dispečer prati celu našu turu i pomaže nam ako treba. Rukovodstvo nije kao u nekoj fabrici, šef, gazda… Dogovaramo se, korektni su u svakom pogledu, kolege su predivne, nema zavisti ili bilo kakvih problema, sve se dogovaramo.
„Mislim da je u našoj firmi, jedna od naboljih taksista, žena, moja koleginica. Možda ne možemo da se poredimo sa muškarcima, jer ipak imamo privilegija. A možda ja nekako favorizujem žene taksiste. Iako sve radimo kao i muškarci. Tu su i oni muški poslovi redovnog i strogog održavanja automobila, kako bi bezbednost bila na prvom mestu, a mušterije koje zavise od njih bile sasvim sigurne.“
Ovaj posao kao i svaki drugi ima stresnih situacija, u kojima je najvažnije biti pribran i voditi računa o ponašanju drugih vozača. Sve ostalo je divno. „Sama u automobilu, muzika, zadovoljne mušterije, dobra plata, redovno radno vreme…“ Mina se nada da će njena priča pomoći ženama da odaberu ovaj posao. Biti žena taksista nije čudno, to je sasvim normalan i odličan posao.
