Optimizam, ljubav, nada i podrška. Ovo su reči koje roditelji čije dete ima dijagnozu raka-tumora-maligniteta vode kroz težak period u životu.
Kada nemate koga da pitate ili nemate nikoga ko vas razume kroz šta prolazite, onda će i potpuni stranac da vam najviše pomogne.
Majka Dragana Spasojevića iz Laćarka (11) otkriva kroz koje je sve nedaće prošla da bi na kraju njen sin pobedio opaku bolest i kako tu ipak nije kraj.
Porodicu Spasojević iz Laćarka čine pet članova: otac Goran, majka Ružica, sinovi Nenad (15)i Dragan (11) i ćerka Dunja (8). Žive u Laćarku, Draganu je 2015. godine u bolnici u Novom Sadu ustanovljena dijagnoza – akutna limfobalanstna leukemija. Od tada ali i danas kada se ova opaka bolest primirila cela porodica se bori zajedno sa njim da pobedi životne nedaće.
Dijagnoza je bila šok za sve, kako za nas roditelje tako i za užu i širu porodicu. Bilo je razumevanja, podrške, pomoći, delili su sa nama taj očaj, priča majka Ružica.
Dragan Spasojević (11) je imao pet godina kada mu je otkrivena akutna limfoblasna leukemija.
Pobedio je.
Bezbrižno detinjstvo, nije imao. Dve teške godine u bolnici na hematološkom odeljenju u Novom Sadu, jake hemoterapije, kateter ispod srca i iznad kuka, sepsa… Hemoterapija je pio kroz lekove kući, koju je majka sama davala uz savete lekara iz Novog Sada. Samo su deo njegove bolesti. Itekako bude veoma teških i bolnih trenutaka. Kad se samo setim. Svašta je bilo. Ali onda se trgneš i kažeš idemo dalje. Nema druge opcije, kaže Ružica.
Sama hemioterapija izaziva niz neželjenih efekata, ne znam koji bih izdvojila kao najgori. Izazova je mnogo, psihičkih, telesnih, socijalnih, materijalnih, kaže majka Ružica.
Sada posle toliko godina imam strahove. Strah od povratka bolesti još uvek postoji, ali na to sve sad gledam kao na neki ružan san.
Dragan je dugo bio na posebnom režimu ishrane, puno voća, povrća, ribe i belog mesa. Morali smo da veoma vodimo računa da ne dolazi u kontakt sa bolesnom decom da mu se stanje ne bi pogoršalo. Dugo je bio izolovan od svega. Borba traje i danas, od 2015. godine u bolnici, tri godine na lekovima za leukemiju. I danas ima poseban režim u školi, životu… Neke lekove smo izbacili, ali i u rehabilitaciji za njega je potrebna drugačija ishrana, mnogo vitamina, promena vazduha, more, planine. Mora da koristi posebne kreme, posebnu hemiju, krv se mora proveravati sa posebnim merenjem zbog toga moramo do Novog Sada. Mi danas molimo boga, bez obzira što finansijski teško izdržavamo, da ostane ovako, da se bolest ne vrati.
Iskustvo dečijeg kancera je nešto najbolnije što može da se desi svakom roditelju, ali kada završimo sa tim dosta očvrsnemo i budemo otporniji na svakodnevne probleme na koje nailazimo posle lečenja, dodaje Ružica. – Najveći izazov je bio kako nastaviti život tamo gde je stao, tj. kako se prilagoditi sa novom životnom situacijom u starim okolnostima. Naravno da je stres na gornjoj granici dok čekam rezultate i opis magnetne rezonance kao deo kontrolnih pregleda. I generalno je uvek taj strah od bolesti, ne daj Bože, recidiva. On je uvek tu.
Imali smo pomoć svih ustanova, škole, od roditeljske kuće „Nurdor“ iz Novog Sada, od sugrađana iz Laćarka, ne mogu da nabrojim sve koji su nama pomogli a bilo je mnogo ljudi.
Teška je naša materijalna situacija, sve što je potrebno nabavimo, pravimo dugove ako treba i vraćamo. Muž radi poslove pomoćnog radnika i to je sve. Deca su porasla, svima je potrebna pažnja, Draganu mnogo veća, njegov brat i sestra pomažu, skromni su, svi su odlični đaci, bave se sportom. Nekada, retko, kada uhvatim dah, pitam se kako sve uspevamo, priča majka Ružica.
Sve što nam je potrebno od hemije, za njegovu negu koja mu je svakodnevno potrebna, trčimo od radnje do radnje, po apotekama, tražimo sniženja. Teško je, nama je i dalje potrebna pomoć. Ne ustručavam se da pričam o svom iskustvu, o teškim danima, o ovim koji su malo lakši, jer znam da nisam jedina. Tražim pomoć i nadam se da dajem primer ostalim majkama koje se nađu u ovakvoj situaciji, da nije sramota tražiti i primiti pomoć. Samo porodice koje imaju tu nesreću da žive ovakav život, uz bolest deteta, mogu da shvate moju bol i težak život.
U porodici Spasojević trenutno je zaposlen samo otac, majka Ružica zbog nege koja je i dalje potrebna Draganu ne može da se zaposli. Dunja i Nenad su već dovoljno odrasli da je i njima potrebna pažnja ali i više novca za njihovo školovanje, doodatne aktivnosti. Nenad, najstarije dete, trenira fudbal.
Dragan, je porastao, potreban mu je odvojen prostor zbog njegove nege. Porodica ne može da priušti da napravi bar tu jednu sobu. Brat Nenad i sestra Dunja, obožavaju svog brata ii nikada se ne bune, iako i njima treba mnogo.
Jedno teško iskustvo, kroz koje smo nažalost morali proći, mislim da smo zbog svega postali mnogo bolji ljudi, porodica, moja deca su divna, nežna i dobra. Sigurno je da smo jači i da na mnoge stvari u životu gledamo na drugačiji način. Sve se da rešiti, osim smrti.
Danas se osećam da mogu da pomerim planine ako treba, a pomerala sam ih, kaže Ružica. Čekam dan, da sve bude bolje, da mogu da se zaposlim, da ne moramo da se mučimo. Ali, danas je tako, idemo dalje, kako mora.
Svi ljudi dobre volje mogu da se pridruže i pruže pomoć bilo kakve vrste da bi ova porodica bila srećnija a Dragan ostao dete koje ima srećno detinjstvo, bez obzira na bolest. Porodici je potreban novac, kako bi mogli da obezbede preko potrebne stvari za Draganovu negu i dodatna soba.
Svi koji žele novac mogu da uplate na tekući račun broj: 115-0381692177811-83. Ako neko može i želi da pomogne oko izgradnje dodatne sobe za Dragana, može se javiti majci Ružici Spasojević, telefon 069/217-78-11
Tekst je objavljen u sklopu projekta „Adava o Roma – To smo mi romi“ koji je sufinansiran iz budžeta Grada Sremska Mitrovica – Gradska uprava za obrazovanje,kulturu i sport. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
