Ovo više nije navika, postala je tradicija. Sva naša smetlišta

Filtracijom kroz đubre, voda sa raznim štetnim materijama dospeva u zemljište, iz zemljišta stiže do biljaka, iz biljaka do životinja, a preko njih i do nas i naših tanjira.

Nedeljno u sebe unesemo oko pet grama plastike – proporcionalno jednoj kreditnoj kartici, a najveći izvor mikroplastike koju unosimo je voda, podaci su Svetske organizacije za prirodu.

Ovo nije odlaganje smeća – ovo je nekultura!

Prilaz prema reci Savi u Laćarku u blizini Železničke ulice

Divlje deponije kao pečurke. Na divljim deponijama koje niču na svakom koraku završi, prema procenama, petina komunalnog smeća Srbije. Ima ih oko 4.500…

Koliko god da ih ima – štetne su i opasne.

Podaci o karakteristikama divljih deponija koje je Agencija putem mobilne aplikacije „Ukloni divlju deponiju“ uz pomoć građana i lokalnih samouprava prikupila kažu, da su u Vojvodini neke od deponija na površini i od desetak kvadratnih kilometara. Takođe, svaka četvrta deponija nalazi se u blizini naselja i reka. Stanovništvu koje tu živi zato prete najezde miševa i pacova, a postoji i stalna opasnost od širenja zaraznih bolesti.

U većini slučajeva divlja smetlišta se nalaze u seoskim sredinama. Ona nastaju najčešće zbog nedostatka sredstava za pružanje najosnovnijih usluga kao što su sakupljanje, transport i sanitarno odalaganje otpada.

Divlje deponije, odnosno, neregulisana smetlišta predstavljaju prostor na kome se otpad odlaže nelegalno. Obično se nalaze pored puteva i reka, ali i na nepristupačnim područjima, poput vrtača. Na divlje deponije odlaže se sve: od starih šporeta i tepiha, preko stakla i šuta, do metala i kartona. Njihov tačan broj se ne zna, jer nastaju i nestaju toliko brzo da je te promene teško ispratiti.

U poslednjih nekoliko dana, redakciji Ozon Media se obratio veliki broj građana, mahom Mitrovčana, ali i meštana Zasavice,  Laćarka, Kuzmina i Martinaca, sa istim problemom, a to je divlja deponija, preciznije bacanje animalnog otpada, nameštaja, delova tehnike itd.

Za divlje deponije, između ostalog, zadužena je Komunalna inspekcija Grada Sremska Mitrovica, i rešavanje ovakvih problema je u njihovoj nadležnosti. Meštani često ne znaju da ugovor ne potpisuju, jer je Opštinskom odlukom, još od 2014. Godine, obavezno plaćanje komunalnih usluga, odnošenje smeća.

Dešava se često,, kako saznajemo, da neki od meštana ne iznesu kante u dane kada se smeće odvozi i smatraju da nema potrebe da račun i plate.

Problem divljih deponija Opštine Sremska Mitrovica nije lako rešiv.

 Nadležni nisu u mogućnosti da istovremeno reše sve deponije, krenu sa saniranjem u jednom selu, nastave dalje, i dok se sanacija ne završi u onom prvom, očišćenom selu, stvori se nelegalna  deponija ponovo. I tako u krug…

Ko je kriv, to se ne zna, ili ne želimo da znamo

Kada se desi da neko baci smeće, Komunalna inspekcija po pozivu izlazi na teren na kome konstatuje problem i napiše izveštaj, jer počionioca u ovom slučaju ne zatiče na licu mesta. Dakle, kada neko baci smeće ili leš uginule životinje, obično se desi da to uradi kada nema nikog u svojoj okolini i teško je utvrditi o kojoj osobi je reč. Tu Komunalnoj inspekciji ostaju „vezane ruke“ jer je počinioca praktično nemoguće pronaći, i problem ostaje nerešen.

Kako ističu iz Komunalne policije Grada Sremska Mitrovica, u Mitrovici postoji gradska deponija, ali nažalost, malo seoskih stanovnika  je koristi.

Deponije su stara priča, a čini se, već sasvim odomaćena. Primer je Laćarak, gde se deponije godinama unazad stvaraju na sve strane.

Deponije u Laćarku postoje već dugi niz godina i predstavljaju  veliki ekološki problem. U jednom trenutku deponija se prostirala se na 19.000 metara kvadratnih, a procenjuje se da se na toj deponiji nalazilo oko 15.000 tona otpada.

Iako je na inicijativu saveta Mesne zajednice Laćarak, kao i meštana okolnih sremskih sela, više puta vršeno čišćenje i krčenje deponije, isti problem se stalno ponavlja, a to je bacanje smeća i animalnog otpada.

Malo je poznato da je pre desetak godina, Sremska Mitrovica uspostavila program saniranja divljih deponija i dobila mogućnost da joj za ove namene budu dodeljena novčana sredstva od vlade Srbije.

Za saniranje smeća na konkursu Fonda za zaštitu životne sredine odobreno je tada 10 miliona dinara i potpisan ugovor za projekat ‘’Očistimo divlju deponiju u Laćarku’’.

Projekt je završen, deponija je uklonjena za dvadesetak dana, nakon čega je zemljište rekultivisano i posađeno je drveće.

Ali nažalost, nakon završetka radova, u kratkom vremenskom roku, nastala je nova deponija. Da li pored prethodne, ili na istom mestu, nije ni važno, važno je da je nastala i da se svest ljudi nije promenila. Deponije rastu, iz dana u dan, otpad se baca i ozbiljno ugrožava zdravlje svih nas.

Pravo rešenje je da se poboljša svest ljudi, da je za kvalitet njihovog zivota važno da svoj otpad bacaju na Gradsku deponiju a ne gde im je to „zgodno“ ili „usput“.

Nedavno je otvoreno “Reciklažno ostrvo” na samom ulasku u Laćarak u koje se  razvrstava 8 vrsta otpada koje nije moguće razvrstati u kućni otpad. Očekuje se će se smanjiti broj za 80% malih divljih deponija koje se trenutno nalaze po celom gradu. 

Formiranje reciklažnog dvorišta, trebalo bi da se spreči nepropisno odlaganje kabastog otpada poput nameštaja, bele tehnike ili veće količine baštenskog otpada. Građani mogu  sopstvenim prevozom da dovezu i potpuno besplatno odlože otpad, koji će biti separiran i spreman za dalju reciklažu.

Prema Zakonu o upravljanju otpadom, deponije u Srbiji u nadležnosti su opština. Evidentno je, međutim, da građani masovno krše zakon.

To što krše zakon, nije izgleda bitno građanima, ali ono što je bitno, jeste, da ne zaboravimo, filtracijom kroz đubre, voda sa raznim štetnim materijama dospeva u zemljište, iz zemljišta stiže do biljaka, iz biljaka do životinja, a preko njih i do nas i naših tanjira.

Postoji mnogo načina da se problem reši, pitanje je da li sami građani žele da reše problem. Nije dovoljjno vikati, pisati po društvenim mrežama, buniti se… Potrebno je da svako ponaosob prihvati problem i pokuša da utiče na sebe, pa zatim i na svoje okruženje.