„Angina kafana“ je mesto za koje su mnogi čuli, znaju da se otprilike nalazila tu pored Doma zdravlja Bogatić, ali, samo stariji Mačvani znaju o čemu se tu radilo, ko je bila Anga, i zašto je to bitno i danas.
Angelina Lukić, rođena Stanimirović, u mačvanskom selu Uzveće, davne 1923.g., u Bogatić se doselila 1950. godine, i tu su je svi znali po nadimku Anga. Stasita žena, bez dlake na jeziku, odbila je posle rata da ide na posleratno „doškolovanje“ da bi bila sudija. Više je cenila svoju slobodu i samostalnost, pa je u braku sa Radosavom Lukićem, koji se vratio iz zarobljeništva u Nemačkoj, zasnovala porodicu i izdržavala je od tova svinja, dok su još bili podstanari kod Vukovića u Gigovcu.
Posle rođenja ćerke Biljane, nakon nekoliko teških godina, kupili su plac pored stočne pijace u Bogatiću, koja se nalazila na mestu gde je izgrađen Dom zdravlja Bogatić. Izgrađena je mala kuća, probijena vrata do ulice u jednoj sobi, i tu je započeta Angina karijera ugostitelja 1964. godine…
Anga i Radosav su radili zajedno u kafani, brzo se pročulo da je jagnjetina najbolja u regionu, a usluga brza i dobra. Karirani stolnjaci, drveni stolovi i stolice, bili su svedoci većine „ugovora“ koji su sklapani na pijaci, a svojevrsni „notar“ je bila upravo Anga, koja je pratila da u kafani bude sve u najboljem redu, pa su i dogovori sklopljeni u kafani poštovani, što je odlika nekog poštenijeg vremena koje je davno prošlo. Njen pogled kroz dim cigarete je disciplinovao i one koji popiju malo više. Odobravanje veresije je bilo redovna pojava, niko nije ostajao dužan, a oni malobrojni koji „zaborave“, od sramote se nisu više ni vraćali.
Jeste to bilo vreme socijalizma koji treba da pređe u komunizam, ali, niko u to baš nije verovao. Svi su se trudili da nešto steknu za sebe lično, malo njih je poverovalo da će jednog dana svima biti dostupna dobra prema potrebama. Tako je i Angelina štedela, pa je 1975. godine izgrađena nova kuća, koja je zablistala, a kafana je postala prostrana i lepo sređena, sa harmonika vratima na jednom delu lokala, iza kojih vrata su poslovne ručkove obavljali direktori i privrednici, jedna nova klasa upravljača, koji su želeli da se malo sklone od očiju običnog „čoveka i građanina“, a kako je gost uvek u pravu, to im je i omogućeno.
Pečenje i roštilj su ipak bili isti za sve. Kuhinja je bila samo jedna, za „ove“ i „one“ goste, kao i za ukućane. To je bila najbolja reklama. U toj kuhinji su odrasli njeni unuci, Biljanini sinovi Vladimir i Nenad, koji su ipak krenuli majčinim stopama i Šapcu postali uspešni advokati i pravnici, koji imaju svoje porodice, tako da je od Ange poteklo i petoro praunučadi, od kojih jedna nosi njeno ime Angelina…
Angelina Anga Lukić je umrla 1990. godine, sa nepunih 67 godina, što samo potvrđuje da je hleb ugostitelja težak, da neprospavane noći i rana jutra posvećena nekim ljudima koji hoće da budu ugošćeni, nose i brigu i odgovornost, kao i veliki fizički napor, i uzimaju na kraju svoj danak. Ono što raduje su sećanja, lepa sećanja onih koji su bili ti gosti, kojima je bilo lepo u druženju kod Ange, uz specijalitete čika Radosava, a njih je bilo puno.
Možda je danas „Angina kafana“ samo lokalna topografska odrednica, ali za one koji su znali Angu, to je živo sećanje na jedno vreme, možemo reći srećnije.
Inače, danas,u 21 veku u nas ne postoji nijedna kafana, a kafana kakva je bila Angina i kako je radila tada, o tome ugostitelji mogu samo da maštaju.
Izvor: Mačva Zdravog Razuma
