1851 – Rođen je srpski pisac i lekar Laza Lazarević („Prvi put s ocem na jutrenje“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Na bunaru“, „Školska ikona“, „On zna sve“, „U dobri čas hajduci“, „Verter“).

Lazar Lazarević je rođen u Šapcu 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre. Lazina privreženost porodici reflektovala se na njegov književni rad i kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca.

Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole. Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova.

Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876—1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu.

Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića, sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju. Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti.

Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno.

Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara naredne godine (1891) Laza Lazarević je preminuo.

Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća.

Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu.