Skitalac je naterani diplomirani inženjer ekonomije, planinar i avanturista po sopstvenom izboru.
Trošač cipela i zaljubljenik u poglede. Posetilac neobičnih i retkih geografskih mesta. Prijatelj planinarskih vodiča, seljaka i ponekog čarobnjaka. Strastveni sakupljač uspomena i pričalac priča o mestima za koje mnogi ne znaju ni da postoje. Nosilac sam brojnih nadimaka u raznim krajevima ali najčešće me zovu Skitalac.
Možda ste čuli za mene?
Već nekoliko godina unazad, put nas bar jednom ili dva puta godišnje vodi do Despotovca. Sada mogu da kažem da smo u tom delu pomoravske Srbije već „domaći“ i tu smo upoznali mnoge dobre i vredne ljude, videli prirodne lepote i prisistvovali mnogim događajima koji su bili pozornica naših avantura.
Pođite sa nama ovaj put na koordinate 44°05′20″N 21°26′29″E vodimo vas u jedinu i neponovljivu prašumu u Srbiji, Vinatovaču!
Staza do prašume je nekih 12 – 13 km ali po mom pedometru pregazili smo nekih 14,7km. Bilo je istinski naporno, temperatura je bila 32 stepena, makadamski put koji su prethodnih dana nosile kiše i reka Resava, kolona se otegla pa smo s vremena na vreme na stazi gubili jedni druge iz vida… …No, sav taj napor bio je ublažen povremenom hladovinom i svežinom kanjona reke Resave koja je žuborila duž cele naše staze…
…Pored nas promicali su planinski vrhovi od krečnjaka podsećajući zašto se najveća planina ovde zove Beljanica….S vremena na vreme, spuštali smo se na obale reke kako bi otekle ruke od vrućine hladili u vodi Resavi. Više puta smo se borili sa željom da skinemo sve i samo legnemo u korito potoka (što verovatno ne bi bilo pametno) i da ova hladna reka sa Beljanice odnese vrućinu i umor…
Na jednoj ovakvoj steni, grupa momaka i devojaka pod punom opremom oprobavala se u Via ferati. Dobro im je išlo i ostali smo na trenutak da ih posmatramo. Nije delovalo baš lako ali uspeli su da se ispnu na stenu. Mahnuli smo i odahnuli, sve je OK ipak znaju šta rade.
A onda, baš kada smo pomislili da je ovo postalo i previše i umor nas obuzeo, ugledali smo znak! Stigli smo na obronke prašume i dohvatili se hlada ovih 350 godina starih stabala bukve
…Specifičan prirodni rezervat mračne bukove šume nalazi se na nadmorskoj visini od 640 do 800 metara i još uvek predstavlja skriveni dragulj koji nije poznat široj javnosti. Zbog toga je jedinstveno iskustvo i neponovljiva avantura šetati područjem netaknute prirode uz veliku napomenu – da ne uništavamo i čuvamo naša prirodna bogatstva! Zapamtite to!
…Ovo je to drvo o kome je Kristijan Šokac, naš vodič pričao, 45 metara visoko, veoma staro a obim je preko 1,5m kada raširim ruke, čisto da imate predstavu o obimu stabla… Prašuma je prepuna ovakvih stabala ali dozvoljeno je samo prvih 100 metara da se poseti a i za to su potrebne posebne dozvole od Srbija šuma i raznih ministarstava… Ispod Kučajskog neba,postoji portal koji vodi u začaranu šumu stoletnih stabala i pitomih divljih životinja. Ako se odlučiš da nekada prošetaš u ovaj Izgubljeni Svet, veruj da ćeš se izgubiti u pravom smeru
..a put do portala Izgubljenog Sveta vodi preko ovog mosta. Tada ćeš videti i vile i ostala bića iz bajki i bićeš šta god poželiš da budeš… Pošto smo se pozdravili sa Vinatovačkom prašumom, safari kombijima smo se vratili do početne tačke našeg putovanja jer priča još nije gotova! Mali predah uz reku pa idemo da posetimo još jednu prirodnu lepotu ovog kraja…
…Ovo je izvor Vrelo! Možeš reći „ništa naročito“ ali ovo je ponornica koja izbija iz kamena i pravi samo mali tok koji se završava spektakularno! ..
Vodopad Veliki Buk, smešten na 380 mnv!
Visok je 25 metara i nazvan po tome što pravi veliku buku iako je tok reke koja ga pravi samo nekoliko stotina metara ili nešto manje.
Spomenuh li Despotovac, Manasiju?
Vredne i časne ljude?
Spomenuh li vitezove?
Uvek ih ovde ima i uvek se radujemo jedni drugima kada se sretnemo! Pa kad smo već tu, hajde da ukrstimo planinarski štap i mač i pozovemo sve vas da zadnjeg vikenda avgusta ove godine stavite sebi u agendu bar jedan dan na JUST OUT festivalu i Viteškim igrama u Manasiji!
Nećeš se pokajati, povedi suprugu i decu, drugara ili prijateljicu, videćeš borbe vitezova iz cele Evrope, probati kulinarske specijalite iz srednjeg veka, gađati iz luka i strele i bacati koplje. Videćeš svet kakav si viđao samo u stripovima i filmovima ili čitao u istorijskim udžbenicima i knjigama koje su pisali Slavomir Nastasijević, Dejan Stoiljković ili Aleksandar Tešić i mnogi drugi. Srešćeš templare, vitozove Reda Zmaja, Hospitalce, pa čak i Vikinge!
Ovde, ispod Kučajskog neba, u blizini manastira Manasija, poslednjeg vikenda avgusta, otvara se portal u Izgubljeni Svet iz prohujalog vremena! Budi samo na vreme tamo kada poslednji zraci sunca obasjaju zidine koje podiže despot Stefan Lazarević oko svoje zadužbine. Tada, zakorači, kako reče Vasko Popa u pesmi Manasija, „u plavo i zlatno kroz poslednji prsten vidika i poslednju jabuku Sunca“ i stigao si u začarani svet Viteških Igara!
O samim Viteškim Igrama ispod zidina manastira Manasija, o vitezima i zmajevima pričaću ti neki drugi put. Možda već za dve nedelje, baš ovde na Ozonu.
Do nekog ponovnog viđenja sa Istočnom Srbijom i sledećeg putovanja, odredište bilo gde!
