Skitalac je naterani diplomirani inženjer ekonomije, planinar i avanturista po sopstvenom izboru.
Trošač cipela i zaljubljenik u poglede. Posetilac neobičnih i retkih geografskih mesta. Prijatelj planinarskih vodiča, seljaka i ponekog čarobnjaka. Strastveni sakupljač uspomena i pričalac priča o mestima za koje mnogi ne znaju ni da postoje. Nosilac sam brojnih nadimaka u raznim krajevima ali najčešće me zovu Skitalac.
Možda ste čuli za mene?
(Numa tare Artanu e mare! Numa tare nano, sažuće!)
Božić!
Porodični praznik, dan rođenja Sina Božijeg, proslavlja se u krugu porodice i sam čin Badnje noći i jutrenja nosi u sebi jedan poseban obredni čin. Nakon posta konačno možemo da se okrepimo mrsom, probamo česnicu, nađemo novčić u kolaču koje su mame i bake pravile.
Ali ima još jedan poseban događaj koji možeš da praktikuješ: ako imaš volju, Boga u srcu, svog sveca za zaštitnika i veru u sebe i ljude.
Možeš da pođeš sa nama u šetnju među oblacima, na Božićni uspon na Mističnu Planinu Rtanj!
Čuvena planina, na Istoku Srbije! Značenje samog imena planine, za koje se veruje da potiče od pracivilizacije Artanije, usadile su u narod verovanje da je ova planina lekovita. I zaista na njoj žive brojne lekovite biljke, a najpoznatija je Satureja montana od koje se pravi Rtanjski čaj! Ovde živi i preko 150 različitih biljaka jedinstvenih u Evropi. Takođe, ovde pored biljnog i životinjski svet je jedinstven, tu živi: Veliki Plavi Leptir, Kratkonogi Gušter, Vilin Konjic i mnoge vrste ptica.
I baš na jedno takvo neobično mesto pošao sam sa svojim drugarima u jedno svojevrsno hodočašće na drugi dan Božića. Sa mnom su bili junaci iz mnogih mojih avantura po planinama: Tile, Milan, tri Zokija, Nikola i njegov ujak, kao i saputnici u kolima Mitar i Darko.
Na autoputu od Beograda do Paraćina ima jedna pumpa (pre samog skretanja za Paraćin) i tu je bilo bar još 30 vozila sa ljudima obučeni kao i mi. Nije potrebno ni pitati kuda idu, svima je odredište bio Rtanj!
Mitar, izašavši iz automobila, protegao se kao brdski mačak, zvirnuo glavom levo i desno i nasmejao se rekavši: „Izgleda da će biti lep dan ispred nas“!
Konačno, krenuli smo na stazu. Pravac kretanja Sever – Jug na Rtnju. Čuvena opasna Severna strana!
I taman kada smo ušetali u jelovu šumu, obavijen maglom jedan poznat glas nas je prenuo: „Hej, Severnjaci! Znači došli ste u goste! I mislio sam da ću vas videti!“
Iz samo njemu poznatih staza na Rtnju, niotkuda pojavio se moj prijatelj, vilenjak i čarobnjak ispod Rtnja, Danijel! (Danijel nas Sremce zove Severnjaci)
Prišao je i zagrlio nas sve redom izgovaravši pri tome: „Numa tare Artanu e mare“. Nemam pojma šta to znači u prevodu, a ni on se nije potrudio da prevede na zajednički jezik, mislim da su u pitanju reči dobrodošlice ali prizvuk reči imao je i nečeg zaštitničkog magijskog u sebi.
A staza je bila zaleđena, klizava i opasna! Dakle, sada smo svi tu i idemo ka vrhu piramide, na Šiljak sa osmehom!
Pred nama su se ređali vidikovci! Vreme je bilo zaista naklonjeno, sneg je prestao da pada a vetra nije bilo na delu staze kojim smo se kretali, tako da smo mogli nesmetano da se fotkamo a i da se ispričam sa svojim prijateljem vilenjakom i čarobnjakom. Još jednom me je podsetio na reči Jovana Cvijića, osnivača srpske geografije: „Rtanj se sa prelomima naprasno diže iznad okoline, on vlada okolinom i izgleda kao njen vođa i znamenje!“ Da, to je moj Rtanj i drago mi je da ste došli da ga vidite i u zimu! Zadnji put si bio ovde u leto, kako ti sad izgleda?“
„Drugačije“ – odgovorio sam – „ali je i dalje prelep!“
Samo se nasmejao…
Ne znam da li će se planeta Nibiru pojaviti i ne znam da li je Rtanj jedino mesto na planeti koje će biti mesto spasenja, ali uvek ću se rado vraćati da popijem čaj od rtanjskog bilja i da posetim drage ljude i prosto uživam u pogledu. I tako, dok smo Darko i ja uživali u pogledu na zaleđeni Rtanj, hteo sam da pitam još nešto Danijela i kada sam se okrenuo, nije više bio tu!
„Vilenjačka posla“ pomislio sam „ eto, došli smo zajedno do grebena i sad je nestao. Pa dobro, nije više daleko do vrha. Mitar je već odavno isprednjačio, možda je već na vrhu, a Darko i ja smo nastavili dalje sami…“
Konačno, ukazao se meni poznat putokaz već sam ga video ranije! Odavde još samo pola sata do vrha. Darko je prvi put na Rtnju i osmeh nije silazio sa lica, iako je vetar ovde počeo da duva svom silinom i pratio nas je do vrha, ponekad toliko jak da nas je obarao ali istrajno smo išli dalje…
Još samo malo. Što smo se više približavali vrhu to je okolina počela sve više da liči na veliku gradsku šetališnu zonu. Mnogo ljudi je bilo tog dana na Rtnju! I još nešto, ako se ikada odlučiš za ovaj poduhvat, doživećeš da na ovom svojevrsnom hodočašću sretneš ljude koji će ti pružiti ruku, pogurati kad zapneš i klizneš i čuvati te na zaleđenoj stazi. Ljudi onakvi kakve ih je Bog po svojoj zamisli stvorio, dobri i puni saosećanja! Kao iz Božićne želje!
I konačno na vrhu! A gle ko je tu! Naš prijatelj i drugar Nenad Radić i Zlaja. I Mitar je tu! Iako smo se tokom uspona raštrkali i svako je išao svojim nekim tempom ovde na vrhu, svi smo se sreli. Verujem da je Mitar prvi izašao od cele naše ekipe iz Rume i Sremske Mitrovice na vrh Šiljak ali skroman kakav jeste, samo je namestio onaj lukavi osmeh i kratko prokomentarisao: „Paa, nismo mi bili ni u kakvoj trci niti takmičenju“.
Naravno, nismo propustili ni fotkanje kod čuvenog krsta Julijusove crkve, na vrhu Šiljak. Vetar je sada izgleda dostigao svoj maximum i iako se nismo zadržali duže od 10 minuta na vrhu ili kraće, shvatio sam da se moj pustinjski šal zaledio! A Mitar je, hvatajući melodiju na ceo taj događaj, otpevao stihove iz čuvene pesme Riblje Čorbe: „ A vetar duva, duva, duva i usta su nam sasvim suva o je!“
Ponovo je imao onaj osmeh i rasploženje koje je bilo 1565 mnv visoko!
Konačno smo se počeli spuštati sa vrha Rtnja, ponovo smo se raštrkali i opet je svako išao za sebe! Ljudi iz okolnih sela ispod Rtnja, videli su dobru priliku da zarade i duž Južne Staze postavili su tezge sa toplim čajem, kuvanim vinom i rakijom pa šta ko voli! A tu smo se ponovo sreli Darko, Zlaja i ja, pa hajde da popijemo rtanjski čaj kada smo već tu. I prijao je, i te kako je prijao! Bez šećera, jak i opojan!
Još jedan pogled na Mističnu planinu, ovoga puta sa podnožja Južne Strane, dok su se oblaci smenjivali pri vrhu. Oblaci su plovili brzinom vetra koji je duvao i vidik je čas bio čist, a čas obavijen gustom maglom takvom da si je mogao seći nožem. Nije ni čudo što je ovo Mistična planina. Svog prijatelja vilenjaka i čarobnjaka ispod Rtnja, Danijela nisam video do kraja staze.
Kada smo konačno seli u restoran Balašević da popijemo espresso i čaj od limuna i da se malo zgrejemo već je pala noć. Bilo je oko 17h kada smo krenuli nazad u Rumu i Sremsku Mitrovicu. I tako, dok smo izlazili iz restorana na terasi u polumraku je stajao On!
„Pa, Severnjaci, vidim lepo ste se proveli! Hvala što ste bili! Numa tare nano, sažuće!“
Zastao sam da pitam šta to znači na vlaškom ali on se samo nasmejao. Prizvuk reči ponovo je bio magičan. Zavrteo sam glavom, nasmejao se i rekao svoj pozdrav: „Do sledećeg putovanja, odredište bilo gde“ i ponovio reči od jutros koje je on izgovorio: „Numa tare Artanu e mare!“
(Numa tare Artanu e mare! Numa tare nano, sažuće!)
Prevod: Samo čvrsto, Rtanj je ogroman. Samo čvrsto brate, živeo!
N. R
