SREMSKA MITROVICA/Ozon media. Malo je sela u Srbiji u kojima ulice nose ženska imena. Radenković u Mačvi ima Ulicu Radetića Mare, najlepše devojke čija raskoš je zabeležena u knjizi i pominje se i posle 150 godina.
„Lepa je kao Radetića Mara“ – govori se i danas u Mačvi, kao merilo ženske lepote. Maru, kaže pisac knjige o njoj, Mihailo Sretenović, kao da je sam Bog stvarao. Lice belo i nasmejano, usne rumene, oči crne kao gar. Za njenu ruku, borili su se mnogi bogataši tadašnje Srbije, ali ona je želela samo jednog. Stevu Dobrića.
Iz tog vremena nije ostala ni jedna Marina slika, ali po priči koja se prenosi sa kolena na koleno, bila je oličenje ženstvenosti, dostojanstva i lepog ponašanja. Zato ulica u kojoj je živela u Radenkoviću nosi njeno ime.
Selo Radenković dalo je i prvog doktora matematike, Mladena Berića, prof dr Milića Vićentića koji je pošumio Zlatibor i čuvenog fotoreportera Ristu Marijanovića, autora najpoznatijih fotografija iz balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, brojni rvači, košarkaši, fudbaleri, novinari, učitelji i poljoprivrednici. Ipak, usud ovih šorova i ravnice je, kažu meštani, ženska lepota prožeta u liku mačvanske Mona Lize, Radetića Mare.
I sada je tako. U modernom vremenu. Opet svi gizdavi, vitki… Tako će u Mačvi biti dovijeka. Sve dok Sava i Drina budu tekle pored nje i dok se ona, cijela i raskošna, posve jasno mogla vidjeti s Cer planine.
A nekad je s mačvanskom djevojačkom i momačkom ljepotom bilo ovako:
Krajem devetnaestog veka u selu Radenković živela je najlepša djevojka mačvanske ravnice, a verovatno i cele Srbije Mara Radetić. Za njenu ruku borili najbogatiji ljudi tadašnje kneževine. Bila je mera, etalon za lepotu i ženstvenost.
„Mara je bila tak’a, kao da je sam Bog ‘teo da pokaže šta ume da stvori od lepote. Lice belo, nasmejano, usne rumene, oči crne kao gar, kike rasplela, pa pustila na grudi. Grudi su joj dve jabuke, a nisu jabuke, samo liče na njih. Korak lak. Šta bi dali oni svetski trgovci koji potegnu toliki put da na izložbi vide na slici lepu ženu, a mi, ovde preko lese, bez sićane pare, gledamo rajsku lepotu uživo Maru“ – tako je o ovoj Mačvani u svom romanu Radetića Mara 1894. godine u Sečoj Reci kod Kosjerića, gdje je bio učitelj, napisao Mihajlo Sretenović..
Kada se od tog vremena isprosi djevojka onda ukućani svakog mačvanskog momka znatiželjno pitaju:
– Kak’a je? Je li lepa k’o što je bila Radetića Mara?
– Nije baš k’o Mara, ali je i ona mlogo lepa – ponosno odgovarajuu prosci.
Radenković je lijepo ravničarsko selo. Nalazi se na ruži puteva koji vode na sve četiri starne svijeta. Očas se do njega stigne iz obe Mitrovice – one Mačvanske i one Sremske – iz Šapca, Bogatića, Bijeljine i drugih mesta. U centru arterski bunar sa zdravom vodom.
Tu je i škola sa pedesetak učenika u četiri odjeljenja. Nekada ih je bilo i dve stotine.
Radenkovčani su po mnogome bili prvi. I u Mačvi. I u Srbiji, a ponekad i u svetu.
Radekovčani su imali najljepše žene, prvo Kneževine Srbije, a onda i same Kraljevine Srbije, iz druge polovine devetanestog vijeka. To su Mara Radetić i Živana Savatić.
Pored njih u Radenkoviću je rođen i najlepši muškarac u Kraljevini Srbiji Pantelija – Panta Trišić. U to vrijeme organizovane su izložbe muške i ženske lepote, na jednoj od njih Panta je izabran za najljepšeg muškarca u celoj državi.
Od kada je objavljen roman Radetića Mara učitelja Sretenovića u Radenkoviću se prvo kazuje njeno prezime, pa onda i ime. I zauvek – Radetića Mara. Domaćinska kći. Iz roda Radetića. Ona je njihova – Radetića. Neka se zna za vijeki vjekova.
Koliko je učitelj bio zadivljen Marinom ljepotom vidi se i u predgovoru njegovog romana u kome je, pored ostalog, napisao:
„Iz moje sobice, puštam te danas Maro u široki bijeli svet. Pođi mila, i srećna mi budi!… Čitatelju, evo ti mog prvenčeta, moje Radetića Mare. Predajem ti je u ruke“.
Mara je živela u vreme kada su Srbijom vladali i Karađorđevići i Obrenovići – na smenama ovih srpskih dinastija. Ona je bila oličenje ženske lepote, čestitosti, poštenja i najiskrenije ljubavi.
Učitelj Sterenović nju je „naslikao“ kao mačvansku Mona Lizu i jednog zaljubljenog seoskog momka kome je ljubav uzvraćena, ali i drugog koji je zbog neuzvraćene ljubavi činio nedela.
Knjiga Radetića Mara po mnogo čemu podseća na glasoviti roman Janka Veselinovića Hajduk Stanko – prvenstveno po sukobu dobra i zla i po tome što je dobro pobedilo.
Za Radeića Maru nadmetali su se svi gazdisnki momci tadašnje Srbije, posebno sinovi bogatih svinjarskih trgovaca, ali je ona odlučila da se uda za Stevu Dobrića, naočitog momka iz svoga sela.
Da nevolja bude veća u nju se zaljubio i sin Stojana Ribića Jezdimir. Tu nastaju nevolje: ogovaranja, oputuživanja, sukobi, suđenja, robijanja…
Ipak, Mara se udala za svoga Stevu, a Jezdimir je, izdržavši robiju, došao u Radenković i prodao veliko očevo imanje – završio je kao posljednji prosjak.
Široki i dugi šor u Radenkoviću, koji do centra sela vodi iz pravca Banovog Polja, u kome je rođena Radetića Mara i sada nosi ime ove mačvanske lepotice.
Iz tog vremena nije ostala ni jedna Marina slika, a pripoveda se da su Marini i Stevini svatovi bili najmasovniji u Mačvi za sva vremena.
Kada je starosvatski fijaker ulazio u Marino dvorište posljednja zaprega je tek kretala iz Stevinog dvorišta, a živelii su na dva, veoma udaljena kraja Radenkovića. I sada se za velike svatove u Mačvi kaže da su kao što su bili i svatovi Radetića Mare, a da je mlada lepa kao i sama Mara“.
Nekako u to vrijeme u Radenkoviću je bila i djevojka Živana Savatićeva, koja se udala za Ranka Vićentića, ali su je hteli uzeti za svoga momka i Đakovići iz obližnjeg sela Glogovac.
Živana je iskrala i poveli su je Vićentići, a onda su doši Đakovići i zametnuo se pravi boj. Na obe strane bilo je po pet ili šest povređenih, ali je Živana, ipak, otišla u čestitu familiju Vićentića. Tu priču je čuo Dragutin Brzak i ispričao ju je Janku Veselinoviću, što mu je poslužilo da napiše svog Đidu.
Da ljubavi i neprebolu u njoj nikad nema kraja svedoči to što je Janku za lik Ljubice u Đidi prototip bila baš Živana Savatićeva – zbog njegove velike ljubavi beogradske glumice Augustine Vele Nigrinove.
Mnogo je još ljubavi bilo u Mačvi. Ima je i sada.
U Mačvi je dosta leph devojaka – slika i prilika Radetića Mare i Živane Savatićeve. To je, izgleda usud odredio ovoj ravnici. Ruku na srce – ništa joj lepše i nije mogao usuditi.
BN
