Da li ste znali da je prva prava razglednica na svetu (tvrde kartofili), štampana je na srpskom jeziku ćiriličnim pismom 1871. godine? Štampana je na predlog geodetskog oficira Petra Manojlovića iz Sentomaša (današnjeg Srbobrana), u saradnji sa Jovanom Jovanovićem Zmajem, urednikom tadašnjeg satiričnog lista „Zmaj“.
Njeno veličanstvo razglednica, ponovo je u modi. U modu je uvela Sremska Mitrovica.
U Turističkoj organizaciji Grada predstavljena je nova razglednica Sremske Mitrovice, delo sremskomitrovačke umetnice Jelene Stepanović, koja je glavni “krivac” za veliko interesovanje građana za slikanje sa razlednicom ali i slanje ove razglednice u druge krajeve Srbije.
Jelena Stepanović, rođena je Mitrovčanka a trenutno živi i radi u Novom Sadu. Jelena je rođena 1994. godine, u našem gradu je završila osnovnu školu i Gimnaziju, a arhitekturu je diplomirala na Arhitektonskom fakultetu u Novom Sadu.
Jelena je nakon završenog fakulteta, svoju karijeru usmerila ka oživljavanu projekata u građevine koje žive.
To je išlo spontano, odmah nakon dobijanja diplome, dobila sam i posao kod asistenta koji je radio na fakultetu. On je birao najbolje studente, dobila sam preporuku i odmah počela da radim, priča o svom početku u svetu arhitekture, Jelena Stepanović.
Da je odmah dobila posao nije čudno. Saznajemo da je Jelena bila odličan đak, student sa prosekom 9,3 i to svi ispiti u roku!
Znam da sam verovatno i previše odgovorna, sve shvatam kako treba. Možda sam trebala više da se opustim, ne znam. Sada mi je važno da radim ono šta volim, uživam u svom poslu, saradnja sa kolegama je odlična. Kada voliš svoj posao vreme nekako drugačije prolazi, ne primetiš kako teče. Radim u projektnom birou u Petrovaradinu „Numerus“ i uživam u svom poslu. Projektujemo vikendice, stambene kuće, enterijere, visoke zgrade… ne mogu da se zasitim posla jer radim raznoliko, nakon posla se odmaram tako što crtam.
Jelena je od malena volela da crta. Ne krije da je volela školu i da je fakultetske dane provela kao pravi uzoran student. Da li je mnogo rada uticalo na tvoj društveni život?
Družila sam se ali prvo sam gledala da završim sve, završavala sam sve u julu, nekada mi je ostajalo za septembar. Bilo je vremena za druženje. Ja završim sve ali ostali drugari su imali vremena, pa kada sam ja slobodna oni ne mogu, obrnuli smo, kada sam ja učila oni nisu i obrnuto. Bilo je vremena za sve, možda ne dovoljno ali ima vremena sve se stiže.
Arhitektura i crtanje, kako se to uklopilo? Da li si umetnica ili arhitekta?
Za arhitekturu sam se odlučila spontano, uvek sam naginjala ka umetnosti a ne ka arhitekturi, pričala sam sa profesorima, mamom i tatom, rekli su mi da se ne odlučim za umetnost. Umetnici danas dobro zarađuju, tržište je počelo da se razvija i to je možda bilo unosnije od arhitekture, volela sam da crtam, zanimali su me enterijeri, međutim, našla sam nešto srodno. Zanimljivo je da smo nakon izlaska moje razglednice „u Svet“ pokušali da nađemo na koga sam „povukla“ umetničku crtu, baka je tražila generacijama u nazad, ali ja sam jedina u familiji koja se bavi ovim. Izgleda da sam ja sam drugačija, kaže Jelena uz osmeh.
Tvoji roditelji su pokušavali da te usmere u kom pravcu treba da ide tvoje školovanje?
Moja majka je završila elektrotehniku, pa sam morala sve da znam i sve da učim, držala je sve pod kontrolom, ona je jedna od važnih osoba u mom životu ali i prva koja je shvatila koji će moj put biti. Jednom smo se vozile trajektom, bili smo na moru, mama mi je objašnjavala slaganje brzina iz fizike, sećam se da je rekla da ako čamac ide pored nas, kako dolazi do slaganja brzina u fizici, u tom momentu sam majci odgovorila, rekla sam kako mene to uopšte ne interesuje, da ja samo razmišljam kako bih nacrtala zalazak sunca. Majka me je tada pogledala, tome se nije nadala. Kasnije mi je rekla kako je shvatila iz jedne moje rečenice da moj put nije matematika ili slično i da je tada znala put kojim ću ja ići.
Moja majka je pre mene znala da sam ja umetnik i to u trenutku kada smo se vozili i pričali o talasima.
Od malena sam volela da crtam. I danas gde krenem nosim sa sobom sve što je potrebno za crtanje. Završim sve svoje obaveze i odmaram, crtanjem. Ne crtam ljude, volim gradove, ulice, zgrade… svuda nalazim inspiraciju. Prvo sam nacrtala Amsterdam, jer je to najlepše mesto na kom sam bila. Nizali su se i dragi gradići kao što je Novi Sad, Sombor… svi oni prema kojima gajim lepe emocije. Crtam i gradove u kojima nisam bila, po fotografijama, izmaštam. Pa je zapravo, moje maštanje, preraslo i u stranicu koju sam otvorila na Instagramu a koja se zove Mashtanje.
Kako je došlo do toga da od maštanja pređe u stvarnost razglednica Sremske Mitrovice?
Moj model za Turističku organizaciju grada Sremska Mitrovica je sasvim slučajan, već je bio odrađen i neko ga je video na Instagramu. Napravila sam ga tako što sam šetala gradom, otišla kući i crtala, okačila na instagram. Kontaktirali su me iz Turističke organizacije, podelili smo kontakte i dogovorili se da to bude moja razglednica. Saradnja je bila predivna, ovo je i moja prva ustanova sa kojom sam sarađivala.
Da li si pre saradnje sa gradom razmišljala da ti crtanje, možda, jednog dana bude posao?
Iskreno, jesam. Uradila sam dosta lepih crteža, otvorila sam stranicu i pomislila da to možda neće biti samo hobi, nego i posao. Ipak, još uvek ne znam da li bih ovo prodavala kao svoja umetnička dela. Vidim da se ljudima dopada, kontaktiraju me, postavljaju pitanja i videla sam da tu može da bude nešto ali ja sam ovo započela kao hobi. Opipavam put polako a vreme mi je ozbiljan problem, imam fiksno radno vreme, posao je divan ali sam svaki dan od 08:00 do 16:00 časova „zakovana“. Umetnik sam, neke stvari možda i ne primetim koje bi trebala, imam osećaj kao da dve ličnosti postoje u meni. Jako mi je drago i važno mi je što sam u ovome, znači mi to što je moj rad na razglednici Sremske Mitrovice, grad gde sam ja napravila prve korake, ja sam samo ovde kod kuće. Dobar je osećaj kada nešto napraviš svojim rukama a to neko okači kod sebe u sobu, na primer.
Gde sebe vidiš u budućnosti?
U svom gradu, definitivno! Sremska Mitrovica je moj grad, moja kuća, ovde se uvek vraćam. Kada će se to desiti za stalno još uvek ne znam. Možda za 10 godina… znam da sam još mlada ali već znam šta hoću, polako i nazirem kako da dođem do toga. Problem modernog čoveka je što mnogo radi, da bi sebi priuštio stvari koje mu i ne trebaju. Stalno čekaš nešto da bi bio srećan, a sreća je u malim stvarima. Ja se trudim se da uživam u životu onako kako ja volim. Imam planova, ali polako, kako se ostvarilo moje maštanje, tako će i planovi. Važno je biti opušten u životu, predan svom poslu i sebi i sve dođe na svoje. Snovi se zaista ostvaruju.
Studio Jelene Stepanović se zove Maštanje (Mashtanje), njeni radovi su svuda, preko Sremske Mitrovice, Novog Sada, Sombora, Novog Pazara… do Amerike i Norveške. Jelena, mlada devojka, već sada uspešna u svom poslu arhitekte, lagano živi život, uvek spremna na rad bez predaha jer voli i arhitekturu. Uživa u za sada, još uvek, svom hobiju, crtanju. Planira budućnost, kako kaže, učeći svaki dan nešto novo. Život nije uvek jednostavan, ali ako si predan i vredan sve se ostvari.
Za pravac u životu u ovim godinama se još uvek ne mogu vezati jer sam sva od ukrštaja pravaca, oblika i senzibiliteta. I arhitektura i umetnost. Zašto da ne? To i ide jedno uz drugo.
Jelena je jedna od onih koji stvaraju, koji seju i koja je za buduće generacije primer da sve može. Ona i slični njoj, daju primer i mogućnost drugima da se ohrabre. Ovakva mladost su nevidljiva leđa na kojima će njihova mladost i neka buduća, moći da stoji u budućnosti. I ta mladost će biti uspešna.
Dijana Šćekić
