Porodice narkomana često prolaze kroz psiho-fizički pakao.
Zavisnik u svojoj bolesti mnoge stvari vidi na pogrešan, iskrivljen način, mnoge emocije su prenaglašene ili potpuno nepostojeće tako da su posledice koje ponašanje jednog narkomana ostavljaju na porodicu nastale kao rezultat zavisničkog ponašanja i bolesti.
Porodice narkomana, zajedno sa njima, prolaze kroz vrlo neprijatne stvari. Zavisnik koji je u krizi ne bira sredstva kako bi došao do supstance.
Bolest zavisnosti nema zdravorazumsko razmišljanje tako da u tom slučaju ne postoje ograničenja u stvarima koje zavisnik radi samo kako bi došao do cilja. Narkomanija razara porodicu, pa tako već razorene porodice sa narušenom i lošom komunikacijom često ne vide izlaz iz pakla droge u kojem su se našle.
Narkomanija postaje bolest cele porodice, a ne samo bolest pojedinca.
U Sremskoj Mitrovici, početkom 90-tih godina, bila je ekspanzija korišćenja narkotika. U mom društvu, koje je bilo veliko, tada je bilo samo nas dvoje koji nismo koristili ništa, govori Nermin, čija se porodica našla u paklu narkomanije.
U Sremskoj Mitrovici, tih kasnih 80-tih I početkom 90-tih, sadilo se u Mačvanskoj Mitrovici, u Maloj Bosni na putu prema Radincima, u bloku B, znam i za “klještavicu” u Bosutu. Nikada u životu nisam od toga konzumirao, ali poznajem mnoge ljude koji su tada koristili marihuanu i “lake droge”. Sada mi se čini da su tada skoro svi bili na “gandži”. Na žalost, jedna trećina, iz te generacije, nakon rata, prešla je na ozbiljnije narkotike. Počeo se koristiti heroin.
“Bilo je lako doći tada do narkotika, od lokala u gradu, narkotika je bilo na mestima kao što su Dom kulture, Ferijalac, Pink… tih godina. Nikada ne bih ni znao da mi je rođak duboko ušao u tu priču, da nisam imao u svom okruženju ljude koje sam znao šta rade.
“Dobar deo tih ljudi, nažalost neki su već mrtvi iz te generacije, koji su rođeni od 60-ih do 70-ih godina, polako su prelazili na heroin, koji se pojavio po prestanku rata. Kada su otvorene granice sav heroin je ulazio preko Kosova. Primetio sam da ljudi govore da su se našmrkali, ja znam da „hed“ ne može da stane u nos, to je suva materija koja se konzumira putem džointa a ovo putem usisavanja kroz nos ili koriste iglu. To su mi bili prvi susreti sa tim jačim drogama ili opijatima, čak je i bivši inspektor za policiju iz neznanja rekao – Sve mi je jasno ali ne znam kako uspete tu marihuanu da usisate u nos. On tada, kada je heroin počeo da stiže u Sremsku Mitrovicu, nije znao to da razlikuje zbog činjenice koliko su ti narkotici naglo preplavili grad Sremsku Mitrovicu. Iako je bila raspadnuta Jugoslavija smatralo se da je Mitrovica novi Split.
Split je grad sa najviše narkomana, prve navijačke grupe ”Torcida“ bili su narko dileri”, priča jedan od poznavaoca prilika u vreme 90-tih godina u Sremskoj Mitrovici.
Heroin je tad uzdrmao celokupnu grupu ljudi koji su koristili tadašnje “lake droge” kao što je marihuana, a primetio sam da se i moj rođak sve više počeo družiti sa ljudima koji su bili poznati da su “na igli”. Mnogo puta sam video njegovo kritično stanje. Njegovo stanje se u početku moglo kontrolisati i prikrivati, on je to sakrivao od nas.
Primetilo se, ali čudno je što u kući nikad nije falilo nameštaja i stvari, novaca, prikrivao je to tako što je dobro zarađivao i nekako je uspeo da to finansira.
Postepeno smo primetili da gubi kilažu, menja raspoloženje, primetiš ko su mu devojke, da je to neko neverovatno stanje, primete se zdravstveni problemi, psihički problemi. Jedan period je uzimao, pa nije, vraćao se drogama. Ostvario je kapital od nekoliko desetina hiljada eura, koji je nestao za jednu godinu, odlazio je po prestižnim mestima, splavovima, išlo se principom kakva droga takvo i društvo.
Po priznanju da uzima, zatražio je pomoć od nas. Porodica to u početku nije shvatala, govorili su da će to Bog da sredi, da je to u Božijim rukama, nisu prihvatali da čovek koji je bio pobožan, odlazio u crkvu, da ima problem sa drogom. Ja sam to doživeo kao sve u životu, da nijedan problem nije nerešiv, da kad se maksimalno založiš mora biti pozitivnih rezultata.
Odlučio sam se da budem uz rođaka od samog početka „skidanja“, bio sam uz njega dok god nije otišao u institiciju pod imenom ”Zemlja živih“ kod oca Branka na Klisi, borba je trajala 15 godina.
Bilo je tu stida, pred kuću stane diler, sitni dileri, celokupno društvo koje se sa njim družilo se u nekom periodu ili ubilo ili su nestali, zatvoreni, pritvoreni, neki su još uvek u KPZ zbog prodaje i širenja narkotika. Kada vidite takve ljude ispred kuće, a kuća je važila za poštenu i mirnu kuću, koja je predstavljala primer, nije svejedno, muka u stomaku, nervoza.
Lečio se na kućni način, pa u manastiru, i kod babe i dede na selu, krene da radi i to su bile faze gde on sebe skine jedan period, bio je kako kažu ”povratnik“ i to više nije išlo tako, bez totalne izolacije od svih nije bilo uspeha.
Roditelji su imali psihičkih problema, sama pomisao da ti čovek pred očima umire od toga, promene raspoloženja, histerije, pokušaj napada na ukućane, narkoman nema ljubav, on ima samo nagone za drogom.
Najveći strah mi je bio kada sam ćerku poveo da vidi svog rođaka, da vidi kako izgleda narkoman i skidanje, bilo me je strah kako će dete reagovati, rekao sam joj da treba da se pozdravi, da ga zagrli i da mu kaže da ga voli jer samo ljubav može da pobedi.
Sve vreme smo pomagali finansijski, oko lečenja i ostalog dok nije postao čovek, to je jako skupa rabota. Ulazio sam u sukobe sa dilerima, bio sam spreman da reagujem da mu se bilo šta dogodilo, on je njima bio klijent, kao banka. Došao sam u sukob sa narko dilerima koji su mi pretili, nisam se uplašio ni kada je narkodiler prišao mom detetu, i pitao ga čija je to kuća, dete je odgovorilo da to nije moja kuća, znali su moje namere ali su znali i da ja nemam pardona.
Nisam verovao u policiju, sve što sam pokušao tada, shvatio sam da su oni najveća zaštita narko dilera i to i dan danas tvrdim. Moj život ne bi bio drugačiji, danas 15 godina od tog vremena sagledavam drugačije, kao period iskušenja, gospod vam neće dati onoliko koliko ne možete poneti, ove muke su date na iskušenje, materijalne vrednosti nisu toliko vredne, novac smo izgubili, imali smo period destibilizacije unutar porodice.
Danas se odriču deteta, sve je to papir, lim, drvo i kamen, sve se to može naći u prirodi, bili smo istrajni da mu pomognemo. Borba na Klisi je trajala dve do tri godine, Otac Branko na Klisi, na jednom predavanju je rekao da od svih koji su došli, veliki broj se opet povratio jer teren kod kuće nije pripremljen. Porodica treba da se žrtvuje, izlečenje je volja i želja obolelog, kao i vera.
Velika je razlika danas po broju konzumenata, danas droga nije dovoljno sankcionana, žele legalizaciju marihuane, ona je dostupnija, više je onih koji konzumiraju lake droge koje posle dovode do teških droga, završava naš sagovornik Nemin.
Goran i ja smo bili par još iz srednje škole. On je bio društven, sportista, pažljiv i zgodan. Oboje smo poticali iz stabilnih porodica i tokom godina smo se zavoleli. I porodice su nam se zbližile. Čak smo i odmore provodili zajedno.
Znala sam da puši marihuanu, ali mi nije smetalo. Posle nekih pet godina veze, primetila sam da on sve više menja raspoloženje, da više ne izgleda isto, ali ne u smislu godina, već onog zdravog, svežeg utiska. Bila sam zabrinuta, pitala sam ga šta se dešava, da li ima nešto da mi kaže, ne sanjajući da će me odgovor, razbiti u najsitnije delove.
Dešavalo bi se da sedimo na kauču i razgovaramo o nečemu, a on bi se odjednom jednostavno isključio. Nekoliko puta se i uspavao, kao da upadne u komu.
Ubrzo posle toga, primetila sam da novac počinje da mi nestaje iz novčanika. Takođe, nestao je i novac iz stana mojih roditelja. Na kraju je nestala velika količina mog nakita. Pričala sam sa roditeljima o tome, a oni su mi rekli da misle da je u pitanju Goran. Gledali smo ga svi zajedno kako se menja u sasvim drugačiju osobu i želeli su da i ja konačno shvatim da nešto i te kako nije u redu. To je bio trenutak kada sam rekla sebi, ,Otvori oči.’
A njegovo čudno ponašanje pretvaralo se u potpuno nepredviđeno. Umeo je da se ne javi na telefon po ceo dan iako to ranije nije bio slučaj. Malo-pomalo, shvatila sam o čemu se radi. Shvatila sam da se moj dečko drogira.
Kada sam optužila Gorana da me potkrada, sve mi je priznao. I da je uzimao heroin i mnogo toga još. Nije birao. Uzimanje jednom nedeljno pretvorilo se u dva puta pa u četiri, a onda u svakodnevnu konzumaciju. To je postala zavisnost koja ga je koštala normalnog života. Od mene i moje porodice ukrao je i novac i nakit. Ali nisam žalila za tim. Žalila sam za njim jer sam ga volela i u nekim trenucima planirala budućnost sa njim.
Pričali smo o svemu… Nije mi jasno zašto nije mogao da mi kaže ranije? Mogla sam da mu pomognem. Moji roditelji su prilično tradicionalni, tako da nismo ni spomenuli lečenje. Njihov stav bio je da je Goran lopov koji nas je pokrao. Posle njegovog priznanja moj otac mu je rekao: ,Da li želiš da pozovem policiju i da te ovde uhapse, ili ćeš krenuti sa mnom u policijsku stanicu?’ On se nije opirao. Bila sam slomljena, ali gotovo da sam priželjkivala da ode u zatvor jer sam se plašila da će umreti od prekomerne doze. Ispostavilo se da je Goran već bio optužen za krađe, da ima i presudu i da čeka odsluženje kazne. Krao bicikle, upadao u apoteke i bežao sa lekovima… Nisam mogla da verujem. Na kraju je odslužio tri godine u zatvoru.
Otišla sam u zatvor da ga posetim, da vidim kako je i da dobijem odgovore. Činilo mi se kao da je ponovo postao osoba koju sam upoznala pre sedam godina kada smo počeli da se zabavljamo. Pitala sam se da li bih bila u stanju da mu dam još jednu šansu. Ali na kraju sam shvatila da bi me stalno pratio osećaj da nikada neću imati poverenja u njega. A sa takvom osobom se ne gradi život, a ni porodica.
Prošle su dve godine od tada i ljudi mi govore da izgledam potpuno drugačije, da mi oči ponovo sijaju. Goranova zavisnost od droge nije uticala samo na njega. Uništavala je i moj život.“
Rođen je u Bosni, doselio se u Srem, kao dete, živeo u porodici intelektualaca. Drogu je prvi put uzeo sa 26 godina, od dilera ispred gradskog šetališta.
Uništio je porodicu. Prodali su dva stana da bi ga lečili. Ostali su sa – jednim tanjirom i tri kašike. Danas su u malom stanu sa jednom sobom, on je malo “čist”, malo nije.
Ruka mu drhti. Bled je, puši. Hteo je, kaže, javno i svoje lice da pokaže („da ceo svet vidi đavola“), ali mu žao roditelja.
Sve su učinili da mi pomognu. Poslednje pare skupili su da me odovedu u Beograd na odvikavanje.
Shvatila sam da nešto ozbiljno nije u redu kada su počele da nestaju stvari iz kuće, prvo novac, potom i neki vredniji predmeti. O narkomaniji sam mnogo čitala, kao sve majke, plašila sam se da mi dete na zaglibi u taj porok, no, nikada ne verujete da će se to desiti baš vama. Mislila sam da me takva nesreća ne može snaći, ali sam se prevarila.
Kada je uhvaćen zbog preprodaje heroina, opet je negirao, tvrdio je da mu je namešteno. A onda je uzeo preveliku dozu, jedva su ga spasli i konačno je izgovorio – jeste, drogiram se. Prestaću, obećavao je, ali odbijao je lečenje, i dalje me je bezočno lagao, i dalje je preporodavao, krao i uništavao se. I dalje…
Dođe zima, on proda ogrev, koji sam jedva kupila, po malo tokom leta, račune platim kad stignem. On radi ali većina novca ode za tu vražiju drogu. Na telefon ne smem da se javljm, dočekuju ga čudni ljudi ispred kuće i prete, verovatno je dužan. I tako godinama, ali šta da radim, dete je dete. Ne vidim izlaza, priča majka starijeg narkomana.
Fali mi reči da objasnim kako se osećam kad se vraćam s posla, a ne znam koga ću zateći i u kakvom stanju. Tako je 45-godišnja Jelena počela ispovest o životu sa narkomanom.
„Dala bih mu deo svog života, da mu ikako mogu pomoći. Nekoliko dugih godina, razmišljala sam na taj način. I sigurna sam da bi isto uradila i danas, pomogla od srca. Problem je što je sve predugo trajalo“, govori Jelena
Sunovrat ugledne, dobrostojeće familije počeo je pre skoro 20 godina. Majka je umrla godinu pre, na sreću nije doživela da gleda pakao svoje ćerke, ali otac i brat nisu Jeleni mogli objasniti da uništava prvo sebe, a zatim i porodicu.
„Nemojte me pitati kako i zbog čega sam se nadala, zašto sam verovala u njegove laži i izgovore. Valjda jedino srce zna odgovor“, priča Jelena
Danas, kada živi neki drugi život, još uvek je pod uticajem prošlosti. Okreće se i na svaku sličnost, sa prošlim životom, ona beži. Ljudima, ne veruje. Kaže da misli da je predugo vremena samo radila kako bi, nahranila porodicu, vratila dugove, stalno dugovi… konačno živela normalno. Sada zna da nije moglo biti, to “normalno” koje je čekala.
“Bilo je neverovatno da baš ništa ne znam o narkoticima, držali su me roditelji u staklenom zvonu. On je bio neko kome je trebala pomoć, a ja sam mislila da sam neki super junak. Nisam bila. Nekoliko godina bila sam vrlo privržena, pomagala, živela život narkomana. Krađe, ćutanje, spavanje po ceo dan, nestajanje na svakih nekoliko sati… nije mi proradilo ni kada sam rapidno počela da propadam. Bila sam preponosna da priznam istinu. Život narkomana je, verujem, pretežak, ali porodice još teži. Posle više od decenije, smatram da nije do narkotika, do čoveka je. Kakav čovek može potpuno uništiti porodicu, ženu koja je živela za njegovo izlečenje, prijatelje… Možda nisam u pravu, ali moje iskustvo je takvo, previše je života izgubljeno. Moj savet je da ni jedna devojka ne ostaje uz narkomana, nema potrebe za tolikom žrtvom, izgubi se život a da nikada i ne probaš živeti”, kaže Jelena.
“Mama je često bila uplakana, bojala se policije, koja je često dolazila u kuću. Nekoliko puta je i ona privedena na razgovor. Imala sam samo deset godina kada je sve počelo. Nije mi bilo jasno, zašto je moja mama, jedna jaka i pametna žena živela sa tim čovekom. Nije morala, a ni trebala, da ostane u tom paklu. Sreća pa sam otišla posle tri godine da živim sa bakom. Mama je godinama, dolazila autobusom svaki vikend, nekada je i stopirala, kako bi provodila vreme sa mnom. Stalno je plakala, znala sam već tada da previše radi, da nema načina da bude drugačije nego ovako. Ništa nisam mogla, a želela sam da je prodrmam i kažem da ode, da je ona jaka, da može sve. Nisam to rekla… Stalno sam maštala o tome da ću, kad odrastem, sama brinuti o sebi, i o njoj. Mašta je postala stvarnost, ali mami nisam mogla pomoći. Ona se odlučila da stvarnost zameni svojom maštom. Gledala sam kako pati pored narkomana ali… zatvorila se u ljušturu negiranja i ćutanja. Drugi nikada nisu smeli da znaju kakav život živi. Mislim da se divim njenoj snazi, iako je previše patila. Sreća u nesreći, on je ostavio nju, smatram da, iako mnogo starija, danas, može konačno da živi život ”, pričala je Marija, dete iz porodice sa jednim narkomanom, danas odrasla žena sa svojom porodicom. Ne puši, ne pije, ne kocka se. Mrzi poroke.
“Sećam se kad su dolazili čudni ljudi, sećam se čestih svađa, tada bih obično otišla da se igram u sobu. Meni nije bilo zanimljivo da ih gledam tada, nisam znala zašto mama sve to dopušta. I možda zvuči smešno, ali ni danas ne verujem da bilo ko, zbog ljubavi može da dozvoli sebi da upropasti život. A možda sam i ja imala sreće, pa sam rano videla kuda život može da te odvede”, bila iskrena je Marija.
Danas je taj čovek izlečen, iako ja verujem da je tu zavisnost zemenila neka druga, međutim ne interesuje me, ne želim da se sećam tih godina. Možda je on izlečen, a ja se pitam kako se leče porodice, koje smatram da su pretrpele veću štetu, završava Marija.
Tekst je objavljen u sklopu projekta „Žena bez siromaštva i nasilja“ koji je sufinansiran iz budžeta Grada Sremska Mitrovica – Gradska uprava za obrazovanje,kulturu i sport. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne odražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
