30. septembra, obeležava se 30. godišnjica smrti velikog Tome Zdravkovića.
Toma je pevač koji je opevao najviše ženskih imena: Ana, Aleksandra, Anđela, Branka, Danka, Duška, Jelena, Ljiljana, Marta, Mirjana, Marija, Nada, Nedžmija, Sanja, Fatima.
Pevač narodne muzike Toma Zdravković stvarao je melodije i tekstove duže od trideset godina, a isto toliko njegove pesme žive u kafanama širem bivše Jugoslavije nakon njegove smrti.
Gotovo da nema slavlja na kom se ne zapevaju pesme Tome Zdravkovića – kafanski muzičari ih opisuju kao vanvremenske, a publika kao „najskuplje“.
Mnogi kažu da je vodio „boemski život“ i da je odatle dobijao inspiraciju za muziku uz koju se „puštaju suze i razbijaju čaše“.
Muzički kritičar Petar Popović navodi da je on iznosio život ispred onih koji su ga voleli i slušali.
„Stvorio je sopstveni žanr.
„On je šansonjer drugačijeg tipa, kakav pre njega nije postojao na ovom prostoru“, kaže on za BBC na srpskom.
Više od trideset godina stvarao je melodije i tekstove.
Izdao je 11 albuma, a nedavno je u bioskopima širom Srbije počelo prikazivanje filma Toma o njegovom životu i karijeri.
Umro je u 53. godini, 30. septembra 1991, posle dugogodišnje borbe sa rakom prostate.
Međutim, njegove pesme nisu prestale da se slušaju posle smrti.
Ostao je upamćen po rečenici: „Pesme ne pišu srećni ljudi“.
‘Kralj kafana i srpski Elvis’
Voleo je i patio, uživao u alkoholu i kocki, a provodio dane i noći u kafani.
Pevač šabačkog orkestra Čarolije Trivko Maksimović smatra da su se iz te patnje i takvog života rađale njegove pesme.
„One sada ne nastaju zato što više niko ne živi takvim boemskim životom – one ne dolaze tek tako.
„On je živeo iz noći u noć i trošio sve što je zarađivao“, navodi Maksimović koji se pevanjem bavi više od 30 godina.
Zdravković je za sebe govorio da je malo otkačen i da jedino muzika može da ga ispuni.
„Od nje živim i za nju živim.
„Ima, doduše, ljudi koji smatraju da sam budala bez para i pijanac, ali u suštini i to je deo onog što jesam“, rekao je on.
Stoga, Petar Popović smatra da Zdravković nema pravog naslednika u svetu muzike.
„Mislim da on pripada onim autorima koji su pravili urbane šansone na našem jeziku.
„Jer kad pogledate najveće svetske šansonjere, to je isto to samo na našem jeziku, u okruženju instrumenata koje mu stoje na raspolaganju“, smatra.
Kaže da njih nije ispravno nazvati običnim narodnjacima, pogotovo danas.
‘Ne pitaju koliko košta’
Za svirače u kafanama i restoranima veče teško može da prođe ako ih neki gost ne zakiti novčanicama uz muzičku želju: „Dajte neku od Tome“.
Tako je i 49-godišnji Bojan Nastić koji više od četvrt veka svira po kafanama, mnoge pesme odsvirao bezbroj puta.
Naravno, i Tomine.
„Vole ljudi te emotivne, svi se vezuju za imena – Danka, Ljiljana, Marija… Pogađaju ih te pesme, zato i naručuju.
„Nema pravila, nekada traže za veče po dve, tri, četiri pesme, ali su generalno tražene“, kaže on za BBC na srpskom.
Njegov kolega Maksimović kaže da su tri najpevanije Za Ljiljanu, potom Dotakao sam dno života i Umoran sam od života.
„Pesme su takvog tipa da nisu vesele, uglavom ko pati – njega pogađa.
„A većinu njih pogodi, ne pitaju koliko košta pesma“, navodi.
Seća se da je bilo i plakanja, a u nekim starijim vremenima i razbijanja čaša, flaša i tanjira.
Pevačica narodne muzike Lepa Lukić putovala je sa Tomom Zdravkovićem i drugim pevačima u okviru turneja Beogradske estrade.
Družili su se i u nekadašnjoj beogradskoj kafani Šumatovac u kojoj su se sastajali pevači, dolazili poslodavci i ugovarali poslovi.
Opisuje ga kao dobrog kolegu i seća se da su ga svi voleli.
„Imao je sopstvene bubice, kao i svi mi, ali to je bilo prolazno.
„Čak i kada se razboleo, kad je bilo najteže, nije prestajao da peva“, kaže ona za BBC na srpskom.
Priseća se da je samo govorio: „Jednom se umire, svakom je određeno kad će da ode sa ovog sveta“.
Ipak, kaže da se njegova muzika danas sluša isto kao i kada je bio živ.
„To je pravi pevač, ušao je u istoriju i ostavio veliko nasleđe“, ocenjuje Lukić.
Dokaz za to jesu mlađe generacije koje trideset godina kasnije u kafanama naručuju njegove pesme.
Pesmom i singlom „Žena druga mog“ iz 1963. započela je diskografska karijera Tome Zdravkovića. Tomin prvenac je prošao relativno nezapaženo, sve dok nije postao veliko ime. I druga Tomina ploča iz 1968. bila je zabavnjačka („Ciganka“, „Marta“, „Anđela“, „Nikad neću da te zaboravim“).
Ciganka“ je probila led i pogurala me prema vrhu. Ušao sam u Jugoton i postao jedan od prvih pevača koji je na singlici snimio četiri svoje autorske kompozicije. Posle 13 godina pevanja prešao sam iz kafane na estradu, ušao u društvo sa Đordem Marjanovićem, Duškom Jakšićem, Slavkom Perovićem, Cunetom… Oduvek sam hteo da budem pevač zabavnih pesama, da pevam na festivalima – govorio je legendarni Toma, o čemu smo opširnije pisali u našoj Muzičkoj apoteci.
- Toma je pevačku karijeru započinjao u Kruševcu, u hotel „Parizu“. Posle nastupa u jednoj prigradskoj kafani, pita toma čistačicu: „Tetka Dano, kako je?“ Ona veli: „Nikako, mala plata, teško živim“. Toma zove gazdu i kaže: „Milisave, naplati za tetka Danu za tri meseca doručak i kafu“. Bio je to najširi čovek sa nejvećom dušom – otkrio je pesnik Atanasije Savić, pisac pesme „Svirajte noćas samo za nju“.
