Narodna skupština Srbije je 26. februara 2002. izmenila Krivični zakon tako što je iz njega izbrisala smrtnu kaznu. Kao što je isticano u parlamentarnoj debati, glavni motiv za ovu aboliciju bilo je pridruživanje tadašnje SR Jugoslavije Savetu Evrope.
Svetski i evropski dan borbe protiv smrtne kazne je veoma značajan datum u oblasti zaštite i unapređenja ljudskih prava, jer podseća na važnost zaštite ljudskog života i ljudskog dostojanstva. Porast broja abolicionističkih zemalja u Evropi direktno je uzrokovan prihvatanjem Protokola br. 6 uz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima, kojim se preporučuje ukidanje smrtne kazne u nacionalnim krivičnim zakonodavstvima.
Smrtna kazna je u Srbiji ukinuta 2002. godine, a poslednji put izvršena 1992. godine. Poslednjih godina se u javnosti povremeno pokreće pitanje uvođenja smrtne kazne, a takav stav građana je u korelaciji sa slučajevima monstruoznog nasilja nad decom i u porodici, kao i organizovanih zločina koji opravdano izazivaju veliku osudu i uznemirenost javnosti i zahtevaju najstrože kažnjavanje. Takvi stavovi iziskuju kontinuirano ukazivanje na to zašto bi ponovno uvođenje smrtne kazne bilo neprihvatljivo.
Obeležavanjem 10. oktobra države, organizacije i ljudi širom sveta potvrđuju svoju opredeljenost za ukidanje smrtne kazne u zemljama u kojima ona još postoji i svoju odlučnost da ne dopuste njeno ponovno uvođenje u zemljama koje su je već ukinule.
Ustav Republike Srbije ljudski život proglašava neprikosnovenim i Zaštitnik građana ostaje odlučan u svom stavu da se ponovno uvođenje smrtne kazne nikada ne dozvoli, zaključuje se u saopštenju zaštitnika građana.
Istorija
Srbija, 1804−1914
U prvim decenijama 19. veka, smrtna kazna u Srbiji je primenjivana veoma često, i to za najrazličitija krivična dela: ubistvo, krađu, političke delikte, čedomorstvo, pa čak i za „smešenije“ (vanbračni polni odnos). Do 1858. godine, korišćeni su različiti načini pogubljenja: streljanje, vešanje, lomljenje točkom, „mrtva šiba“ i dekapitacija, a u početku je bilo i nabijanja na kolac. Do 1842, za ubice je bila propisana „ekvivalentna“ smrtna kazna, što znači da je ubica imao biti ubijen na isti način (pa i istim oružjem) na koji je bila ubijena žrtva. Pored toga, tela pogubljenih su skoro uvek javno izlagana na točku na određeno vreme ili „do potpunog raspadenija“. 1858. godine su ukinuti svi načini pogubljenja osim streljanja, a tela pogubljenih više nisu javno izlagana.
Po prvom Krivičnom zakoniku Srbije, koji je donet 1860. godine, smrtna kazna se izvršava javno, streljanjem, a telo pogubljenog se odmah ukopava u zemlju na mestu izvršenja smrtne kazne. Taj Zakonik je propisao smrtnu kaznu za 16 krivičnih dela: različite oblike ubistva i razbojništva sa smrtnom posledicom, kao i za veleizdaju.[2] Ali, već 1863. godine je smrtna kazna ponovo propisana za krađu i još neka krivična dela.[3] Smrtna kazna za krađu je ukinuta tek 1902. godine. Od 1905. godine smrtne kazne u Beogradu više nisu izvršavane javno, nego na skrovitim mestima bez prisustva publike, ali su u drugim gradovima i selima izvršenja i dalje ostala javna i prisustvovale su im hiljade posmatrača.
Redovne statistike o smrtnim kaznama počele su da se vode tek 1889. godine. Pre toga, tačni podaci postoje samo za pojedine godine. Na primer: 1844. godine osuđeno je 62 (pogubljeno 50), 1857 – 87 (10), 1868 – 64 (36) a 1887 – 34 (23). U 1883. godini, kada se zbila Timočka buna, izrečeno je 117, a izvršeno 47 smrtnih presuda, uglavnom nad pobunjenicima. Prema zvaničnim statistikama, od 1889. do 1914. u Srbiji je osuđeno na smrt 600 lica, a pogubljeno njih 344.
Jugoslavija, 1918−1941
Kada je, 1918. godine, stvorena Kraljevina SHS, u raznim delovima nove države na snazi su ostali razni pravni sistemi. U severozapadnim pokrajinama (Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Slovenija i Vojvodina), smrtna kazna je izvršavana vešanjem u ograđenom prostoru uz ograničeno prisustvo javnosti. U ostatku zemlje (Srbija, Kosovo, Crna Gora i Makedonija), jedini zakonski način izvršenja je i dalje bilo streljanje na javnom mestu. Kada je, 1929. godine, donet jedinstven Krivični zakonik za celu zemlju, kao jedini način pogubljenja propisano je vešanje. Izuzetak su bile smrtne presude vojnih sudova, koje su izvršavane streljanjem.[4]
Smrtne kazne su izricane najviše za ubistvo i razbojništvo sa smrtnom posledicom, ali i za terorizam. Kao teroristi su kažnjavani komunisti i hrvatski, makedonski i kosovski separatisti. Prema zvaničnim statistikama, od 1920. do 1940. u Srbiji je izrečeno 459, a izvršene su 232 smrtne presude, što daje godišnji prosek od 22 presude i 11 pogubljenja. (U celoj Jugoslaviji su u istom periodu izrečene 904, a izvršena 291 smrtna presuda, tj. u proseku 43 presude i 14 pogubljenja godišnje.)[5]
Smrtnu kaznu vešanjem su izvršavali državni dželati (krvnici): Alojz Sajfrid (1918—1922), Florijan Mauzner (1922-1928) i Karlo Dragutin Hart (1928-1941).
Jugoslavija, 1945−1991
U prvim godinama posle Drugog svetskog rata, smrtne kazne su u velikom broju svakodnevno izricane kolaboracionistima i ratnim zločincima, ali i „narodnim neprijateljima“, tj. svima onima koji su se protivili novom komunističkom režimu. Tačnih i pouzdanih podataka nema, ali je od 1944. do 1951. u celoj Jugoslaviji verovatno izrečeno oko 10.000 smrtnih presuda, od kojih je većina izvršena. U Srbiji je sigurno bilo nekoliko hiljada osuđenih na smrt i pogubljenih. Pored političkih krivičnih dela, smrtna kazna je izricana i za imovinski kriminalitet – krađe i pronevere državne imovine i, najzad, za klasičan kriminalitet (ubistva i razbojništva). Do 1959. godine, smrtne kazne su izvršavane streljanjem ili vešanjem, prema odluci suda, s tim što se vešanje smatralo za teži oblik i manje je korišćeno. Posle 1950. godine, broj smrtnih kazni značajno opada. Prema zvaničnim statističkim podacima, od 1950. do 1958. godine u Jugoslaviji je smrtnih presuda bilo 229 (oko 29 godišnje), a u Srbiji 122 (oko 15). Ne postoje zvanični podaci o pogubljenjima, ali se može pretpostaviti da je od svih izrečenih smrtnih kazni izvršeno oko dve trećine.[4]
Reforma od 1959. godine bitno je ublažila strogost krivičnog zakonodavstva. Smanjen je broj kapitalnih krivičnih dela i ukinuta je smrtna kazna za imovinski kriminalitet. Ukinuto je izvršenje smrtne kazne vešanjem, pa je jedini zakonski način pogubljenja ostalo streljanje, koje vrši vod od osam policajaca (od kojih polovina imaju puške s bojevom municijom, a polovina sa ćorcima), bez prisustva javnosti. Od 1959. do 1991. godine, broj izrečenih smrtnih kazni u Jugoslaviji pada na dve do tri godišnje, a u Srbiji na dve. (Više od 70% svih smrtnih kazni izrečenih u Jugoslaviji otpada na Srbiju.)[4]
Srbija posle 1991
U Srbiji, koja je od 1992. godine bila deo Savezne Republike Jugoslavije, sudovi su od 1991. do 2002. izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena. 14. februara 1992. u Somboru je streljan Johan Drozdek, osuđen na smrt 1988. godine zbog silovanja šestogodišnje devojčice.
