Pre dve godine, u Sremskoj Mitrovici je održana promocija knjige “Istrajao u dobroti” autora Miodraga Mila Milovanovića održana. Knjiga o kojoj se tada govorilo je posvećena primarijusu doktoru Ivanu Dostaniću, Salaščaninu i autorovom “drugu iz prašine”.
Predpraznični dani su uvek vreme da se setimo ovakvih i sličnih lepih priča i plemenitih ljudi.
Ovo je sećanje na Ivana Dostanića, koga mnogi pamte samo po dobrom.
U priču o doktoru Ivanu uključila se i publika, pa su o njemu nešto rekli i njegovi drugovi Bata i Lala Dostanić, zatim doktor Milan Maslać, kao i jedna medicinska sestra koja je nekada sa njim radila. Promociju je ispratila i jedna Mačvanka Vesna (Filipović) Stanković koju je doktor još kao devojčicu spasao od davljenja.
“Doktor Ivan Dostanić je moj drug iz prašine, tako nas je svima predstavljao naš veliki prijatelj doktor Pera Radovanović. Družili smo se od malih nogu, igrali smo zajedno fudbal, zajedno se školovali, išli sa porodicama na godišnje odmore. Trajalo je to naše prijateljstvo više decenija, sve do Ivanove smrti”, počinje priču Mile i dodaje da su on i Ivan ili Kife kako su ga svi zvali rođeni istog datuma, 6. oktobra 1935. godine i da su živeli u istoj ulici, takozvanom Majuru u Salašu Noćajskom.
Godine su prolazile, ali prijateljstvo se nije gasilo, poslednji put, nešto malo pre smrti doktora Ivana proveli su nezaboravan dan, ovečan pesmom i sećanjima na živote koji su iza njih.
“Poslednji put smo se videli 2012. godine kada se u mojoj kući u Salašu okupilo nas desetak prijatelja, među kojima je bio i Kife. Svirali su nam Branko Nikolić i Jova Martinović, koji je bio i Ivanov kum. Naručio je doktor dosta pesama, veselio se, ne sećam se kada sam ga pre video tako raspoloženog, ali isti dan mi je rekao da je bolestan. Nakon toga se više sreli nismo, preminuo je iste godine u novembru mesecu. Samo par dana pred njegovu smrt mi smo se čuli, bio je to težak i tužan razgovor za obojicu”, vraća se nekoliko godina u prošlost Mile.
Te iste godine Mile je počeo sam da prikupljam materijal za knjigu, prvo se obratio Ivanovoj sinovici Mileni koja mu je dosta pomogla i sada već pokojnom sinovcu Jovici. Pomoć je dobio i od Ivanove sestre Zage koja je prenela iz sećanja njihovog ranog detinjstva i čobanskih dana. Obratio se Mile i Ivanovom sinu Nenadu kako bih došao do doktorovih naučnih radova, za koje je zamislio da priloži uz knjigu, ali na žalost nije uspeo da do njih i dođe.
“Ono što me je dodatno podstaklo da napišem knjigu o Kifetu jeste jedan događaj iz prošlosti. Posle dva mandata predsednika tadašnje Opštine Sremska Mitrovica neželjeno postajem načelnik Tržišne inspekcije za Sremski okrug, na meni je bio izuzetno odgovoran posao, puno obaveza i stresa. Tu sam izdržao godinu i po dana, a za to vreme sam se razboleo. Jedne subote sretnemo se mi u Salašu, gde se Kife našalio sa mnom kako patim za vlašću, rekoh mu da može da se šali, ali da sam ja bolestan, da imam jake bolove. On nije čekao ni sekunde, pogledao me u oči i odmah mi rekao da me u ponedeljak čeka u Beogradu. Tako je i bilo, otišao sam u dogovreno vreme i odmah pregledan od strane njegovog kolege. Kife i on dođoše do zaključka da moji zdravstveni problem potiču isključivo usled stresa, te ja nakon tog pregleda menjam radno mesto i ozdravljam. Ne mogu rečima opisati koliko sam zahvalan zbog toga, jer bio je to zaista težak period za mene”, priča Salaščanin.
Prvi deo knjige napisan je već 2013. godine, ali zbog nedostatka novčanih sredstava njeno štampanje realizovano je tek ove godine i to zahvaljujući sponzorima.
“Meni knjiga zaista jako puno znači i mogu da kažem da su na promociji moja osećanja bila pomešana, bio sam srećan što je knjiga izašla iz štampe, ali osetio sam i žal zato što doktor nije više sa nama i zašto on sam nije napisao knjigu o svom životu. Ja sam pokušao da nešto više od 100 strana napišem najvažnije o doktoru Ivanu, ali on je bio takva ličnost da bi se o njemu moglo napisati pet romana. Moj Kife je pre svega bio jedan vrhunski stručnjak, naučnik koji je za života objavio što samostalno, što u saradnji sa svojim kolegama čak 150 stručnih radova, bio je izvrstan i kao čovek, kao prijatelj, rado je pomagao svojim Salaščanima, prijateljima, pa i poznanicima, bio je dobar fudbaler i igrao je za studentsku reprezentaciju Mačve, bio je sjajan i košarkaš, bio je duhovit, strpljiv, tako jednostavan i prizeman. Kada su nam se ženili sinovi bili smo zajedno, kada su nam se rađali unuci bili smo zajedno, kada su nam umirali bili smo zajedno moj drug iz prašine i ja”, završio je Mile.
Štampanje knjige pomogli su firme “Maraton”, “Dadex”, “Hrana produkt”, ugostiteljska sala “Radosnica” i veterinarska stanica “Equus vet” iz Salaša Noćajskog.
Miodrag Mile Milovanović rođen je i odrastao u Salašu Noćajskom. Izdao je nekoliko knjiga od kojih je prva “Rodoslov familije Milovanović I”. Bio je predsednik Oštine Sremska Mitrovica u dva mandata, načelnik tržišne inspekcije za Sremski okrug, tehnički direktor radne organizacije i direktor osnovne organizacije PRO “Mitrosrem”, predsednik udruženja kulturnih stvaralaca sela Srbije “Zavičaj”, poslanik Skupštine AP Vojvodine. Dobitnik je “Novembarske nagrade” grada Sremska Mitrovica i drugih priznanja.
