Sremska Mitrovica – Mladi džudista, Ognjen Jocković iz Mačvanske Mitrovice promenio je svoj život iz korena u želji da bude uzor mlađem bratu i sestri. Zacrtao je sebi ovaj osamnaestogodišnjak cilj i ne namerava da od njega odustane.
„Roditelji su me od malih nogu usmeravali na sport, tako da sam sa samo pet godina počeo da treniram ving čun kod Predraga Koviljca. Bio sam prilično uspešan u njemu, čemu u prilog ide činjenica da sam bio prvak države u kategoriji pionira do 25 kilograma u disciplini sanda borbe“, počinje Ognjen.
Međutim, nakon nekog vremena on se udaljava od sporta i okreće sasvim drugačijem načinu života, počinje da se druži sa dosta starijim osobama i gubi interes za ving čun.
„U jednom trenutku povuklo mi je loše društvo i svašta nešto što nije trebao. Družio sam se sa od mene puno starijim ljudima i kako se kaže ništa me, nažalost nije zaobišlo. Nekoliko godina sam vodio život koji ne samo da nije priličio nekom mojih godina, nego ne prilični nikome ko drži do sebe, sve dok nisam shvatio da to ne vodi ničemu, bar ne dobrom i da ne mogu biti dobar uzor svojoj sestri koja je tada ulazila u pubertet, kao ni bratu od koga sam čak 14 godina stariji. Odlučio sam da promenim neke stvari u svom životu i ponovo sam se okrenuo sportu, počeo sam da treniram“, priča mladi Mačvanin.
Prvo je počeo da trči i da radi vežbe snage, prestao je da izlazi i da se druži kao do tada, malo se povukao i zatvorio u sebe, ali kako sam ističe, sa jednim ciljem – da svoj život vrati na pravi put i da se reši loših navika.
„Nekih godinu dana sam trenirao sam kod kuće, za to vreme sam se dosta edukovao putem interneta o pravilnom načinu ishrane, oporavku mišića i sličnim temama i sve je to nekako bilo u smislu izgradnje tela i domenu bodibildinga, ali posle nekog vremena ni u tome nisam video smisao, perspektivu. Trebalo mi je nešto drugo, jer kako sam krenuo da se razvijam, da dobijam na kilaži, tako sam malo po malo počeo i da menjam stavove i razmišljanje uvideo sam da nemam ništa od toga što lepo izgledam, hteo sam da se ponovo uključim u neki konkretan sport, a možda čak ponovo da uplovim i u takmičarske vode“, nastavlja Ognjen
Džudo mu je, iskren je on, bio na poslednjem mestu liste sportova za kojem je mislio da bi mogao da trenira, jer je oduvek bio zainteresovan za sportove pre svega udaračkog tipa.
„Po nagovoru nekih tatinih prijatelja pre godinu dana i osam meseci otišao sam na jedan trening Džudo kluba „Sirmium“. Odmah nakon završetka tog treninga ušao sam kod trener u kancelariju i rekao mu da sam u salu došao sa razlogom, da sam došao da se takmičim i da napravim neki rezultat, ali i dao obećanje da ću biti redovan na trenizima i posvećen džudou 110%. Ne mogu da kažem da mi je trener odmah poverovao, ali mislim da je u meni video srčanost i odlučnost, i da se u narednim danima uverio koliko sam ja ozbiljno mislio sve što sam rekao“, kaže Mačvanin.
Džudo je zavoleo za kratko vreme, a sala „Sirmiuma“ za njega je postala druga kuća. Ovaj, poreklom japanski sport, brzo mu je ušao pod kožu i sada je njegova glavna okupacija.
„Džudo kao džudo je pun kodeksa, kada pređete prag sale u kojoj treniramo nema ni ega, ni kompleksa, ni nacija, ni boje kože, nije važno da li imate crni ili beli pojas, da li ste početnik ili prvak sveta, u sali smo svi jednaki i to je ono što mi se kod njega posebno dopada. Što se tiče moje posvećenosti džudou verujem da dovoljno govori to što je ne određujem šta ću raditi u toku dana na osnovu toga kako se osećam, nego šta mi je prioritet, a to je svakako ovaj sport. Želim da napredujem, da iz dana budem bolji, želim da se takmičim i da ostvarim neke rezultate. Kasno sam počeo da treniram i toga sam svestan, jer sam već u juniorima, a u toj kategoriji su momci koji treniraju i preko deset godina i jaka je konkurencija, tako da nekada ni snaga, ni kondicija, ne mogu da nadmeset nedostatak iskustva“, iskren je Ognjen.
Njegov svaki dan od kada je počeo da trenira u znaku je džudoa i sporta, pa se tako dan budi u pola šest, istrči 5, 7 ili 10 kilometara, odradi vežbe snage, zatim jede, ide u školu, pa na trening. Do sale svaki dan pešači 35 minuta, a nazad i nešto duže, jer su treninzi izuzetno intenzivni, pa ga umor savlada i uspori. Kako bi se hranio što zdravije naučio je i da kuva, a počeo je i da čita knjige kako bi bio što fokusiraniji.
„Maksimalno sam posvećen džudou, jer imam neke ciljeve, a to su medalje, ne bih da letim previše, ali verujem da će se moj trud i rad isplatiti, da ću kroz neko vreme, kada se sve kockice poklope osvojiti neke značajne nagrade“, završava Ognjen.
