Dvadesetpetogodišnji Ivan Jeremić zajedno sa ocem Sašom pre skoro tri godine preselio se iz sela Maovi u salaško-ševarički atar Čevrntije gde se se bave kozarstvom.
Trenutno oni imaju oko 500 grla, a dnevno namuzu i do 300 litara mleka.
„Kozama sam počeo da se bavim sa nepunih 18 godina. Otac je pre toga imao krave i bavio se mlečnim govedarstvom, a ja sam se zainteresovao za kozarstvo i za početak nabavio 22 grla koja sam odgajio, što se kaže, na cuclu. Za početak to mi je predstavljalo, da se tako izrazim, jednu vrstu hobija, koji je eto godinama prerastao u ozbiljan posao od kojeg živimo“, počinje Ivan.
On kaže da je to isplativ, ali mukotrpan posao, koji zahteva dosta vremena i posvećenosti.
„Sedam-osam dnevno koze budu na ispaši, a muža traje oko 3 sata, kako izjutra, tako i uveče. Svakog dana oko koza provedem i po 13, 14 sati, što je mora se priznati zaista jako puno, ali prosto je tako. Koze ne mogu samo da pustim na ispašu i da se okrenem i odem, moram konstantno da ih pratim, da pazim da ne naprave neku štetu na poljima mojih komšija. Čuvam ih isto kao što su ih čuvali stari pastiri, jedina razlika je što ja nosim telefon, pa mogu s vremena na vreme da ga upotrebim, ali zaista traže pažnju“, priča dalje Ivan.
Mladi kozar kaže da trenutno cena mleka iznosi 54 dinara, plus 7 dinara premije, ali da bi mogla da i bude veća, odnosno da je 70 dinara neka cena koja bi bila zaista pokrila troškove, trud i rad.
„Svakako u kozarstvu vidimo perspektivu, jer da nije tako moj otac i ja ne bi otišli 30 kilometara daleko od kuće, a to smo uradili kako bi koze mogle da idu na ispašu. Puno se radi, ali mislim da sve može da se stigne ukoliko se vreme pravilno iskoristi“, kaže mladi kozar.
Što se tiče planova za budućnost on ističe da mu je prioritet da uradi izmuzište za koze, platformu za 24 koze od kojih bi 12 bilo u pripremi, a 12 na muži, što bi mu u velikoj meri olakšalo posao.
„Sina sam podržao od samog početka i to nastavljam da radim. Stacionirali smo se tridesetak kilometara od svoje kuće u Pocerini i nismo se pokajali. Imamo još nekih planova, ali ćemo videti šta i kako ćemo ispeti od njih da realizujemo. Na Čevrntiji nam sve odgovara, lokacija je savršena za koze, a nas dvojica smo se uklopili sa ljudima koji ovde žive ili rade“, kaže Ivanov otac Saša.
On se sa sinom slaže da u kozarstvu ima perspektive, da postoji neka želja i da se poveća broj grla, ali da će o tome tek razmišljati u narednom periodu, jer za sada nema prostora za tako nešto.
„U našem domaćinstvu u selu imamo kapacitet za 1000 koza, ali tamo nemamo gde koze pustiti na ispašu, zato smo tražili baš ovakvu lokaciju i zadovoljni smo. Bez ispaše nema kozarstva, nema kvalitetnog mleka, prosto i jednostavno“, priča dalje Saša.
Za vreme vanrednog stanja na njihovu žalost, ali i štetu, nije vršen otkup mleka, koji inače plasiraju jednoj mlekari u Kukujevicima, višak mleka su za to vreme delili, a deo su posisali jarići.
Saša i pored toga, a shvatajući situaciju, ističe da je zadovoljan dosadašnjom saradnjom sa mlekarom, te napominje da nisu imali većih problema i da im je predato mleko uvek bilo isplaćeno. Zadovoljan je kaže i premijom koju država izdvaja, kako za samo mleko, tako i za umatičene koze.
„Koza imamo oko 220, a jarića oko 300, prelazimo svakako 500 grla, s tim što ćemo jariće prodati u narednom periodu, više nam se isplati da kupimo koze, da platimo 70-80 evra umatičeno grlo, nego da ih mi gajimo dve, do tri godine, jer to je spor proces, a i za to nemamo uslove“, objašnjava Saša.
Za kraj, Jeremići su saglasni da je kozarstvo dobar i isplativ posao, ali napominju da je otkup kozjeg mleka u Srbiji i dalje prilično nestabilan.
