Sa punih 85 godina Gostimir Ivić iz Ravnja i dalje je vrlo aktivan i ne prestaje da radi. Od jutra je ovaj Ravnjanac na nogama i uposlen, muči ga krvni pritisak i slabije čuje, ali sa svojim štapom ima ga u svakom delu domaćinstva, a po najviše u voćnjaku gde radio ono što najviše voli – kalemi biljke.
Rođen je davne 1935. godine, kako kaže krenuo je u školu za vreme Nemaca, a završio je za vreme Partizana. Njegov otac doneo je odluku da se zbog velikog imanja Gostimir ne školuje dalje, niti da završi neki zanat, nego je za njega namenio da preuzme sve poljoprivredne poslove.
“Moj otac je imao puno zemlje, mislim oko 30 hektara i ja sam trebao tu zemlju da nasledim i da nastavim da je obrađujem, a brat da se iškolujem, međutim država nam je uzela deo zemlje i ostade nam samo 5 hektara. Za vreme socijalizma bili smo što se kaže gola sirotinja, ni hleba nismo čestito imali”, priseća se Gostimir,.
Vremenom malo po malo, svojim radom broj hektara Gostimir je opet povećao, a oba sina koja je dobio u međuvremenu su odlučili da se kao i on okrenu poljoprivredi.
“Od malena se bavim voćarstvom, sećam se imao sam 10, 12 godina, kada sam od Aleksandra Anića koji je u to vreme bio invalid od nekih četrdesetak godina, inače takođe Ravnjanca naučio da kalemim. Upravo on mi je pokazao kako se to na pravilan način radi, ali tek kada su sinovi stasali dovoljno da na sebe preuzmu deo mog posla oko domaćinstva, ja se ozbiljnije posvećujem kalemljenju, jer prosto tada sam imao više vremena”, priča Gostimir.
Godinama su se nakalemljene sadnice prodavale izuzetno lepo, bilo je posla za Ravnjanca dosta, po nekoliko hiljada godišnje. Tražile su se kvalitetne sadnice, a Gostimirove su uvek bile izuzetne.
On objašnjava da je kalemljenje prilično jednostavan proces, ali mora mu se posvetiti određena pažnja i sve uraditi pravilno kako bi bio uspešan.
„Ako želiš da kajsiju, šljivu, krušku, jabuku ili breskvu na primer, onda posadim džanariku, na nju kalemim uglavnom sve voćke. U jesen, oko septembra meseca posejem koštice u pesak, pa kada dođe april mesec svaka koštica je napukla i spremna je da je presadiš. U toku leta ta presađena džanarika naraste oko 70 santimetara, pa sve do metra, što i nije toliko bitno, važno je da su na dovoljno velikoj razdaljini i da donji deo stabljike bude debljine olovke. Od 10. do kraja avgusta kalemim, odnosno tu voćku – džanariku sa korenom sjedinjujem sa delom plemenite sorte, a za tu namenu koristim posebne vrste gumica koje moraju biti izuzetno čvrste i otporne“, objašnjava Gostimir.
Za njega važi ona „Dobar glas daleko se čuje“, pa tako su zadovoljni kupci uvek bili njegova najbolja reklama, tako je bilo od prvih sadnica, pa sve do dana današnjeg. Međutim vremenom je osetno manje kupaca, pa je tako prethodna godina bila neuporedivo bolja od ove, tada je Gostimir prodao oko 4000 sadnica, dok je taj broj sada višestruko manji.
“Pravim voćarima ili onima koji su to hteli da postanu, nije toliko bitno cena sadnice, koliko da ona bude zdrava, da se primi i da kasnije da dobar rod. To je ulaganje, pametno ulaganje u budućnost i sa takvim ljudima sam se uvek lako dogovarao. U zadnje vreme neke stvari su se ipak promenile, slabo da bilo ko i kupuje sadnice, jabuke skoro niko, kruške retko ko, šljive isto tako”, kaže Ravnjanac.
On ipak ne odustaje, veruje da će mušterija uvek imati, samo da ga zdravlje služi, a kako da kalemi naučio je jednog svog sina, dok se nada da će stečeno znanje on dalje preneti na unuke.
„Neće narod više ni da sadi, neće ni da se bavi pojoprivredom generalno, sve što sada čoveku treba on ode na pijacu ili u prodavncu i kupi, a ranije nije tako bilo. Na svom si domaćinstvu mogao da proizvedeš skoro, pa sve što ti je trebalo za život. Međutim ja ću nastaviti da kalemim sve dok budem imao snage, ne znam više nikoga u okolini da to radi, ali se nadam de će mene moji potomci naslediti “, završava Ravnjanac.
