Tridesetdvogodišnji Željko Savatić iz Zasavice I bavio se svojevremenom tovom junadi, mlečnim govedarstvom, ovčarstvom, tovom svinja, ali sebe i zaradu u tim poslovima nije video, računica ni u jednom od njih nije bila dobra. Prošle godine on donosi odluku da se oproba i u živinarstvu i za sada je i više nego zadovoljan rezultatima svoje odluke.

“Godinama unazad bavio sam se raznim poslovima, baš kao i moji roditelji, poljoprivreda je uvek bila u prvom planu, samo se stoka u našoj štali menjala. Dosta je u svaki posao uloženo truda i rada, a zarade je iz godine u godinu bivalo sve manje. Nesigurnost je ipak bila konstantna, da li oko cene, kupaca, nakupaca ili vremenskih prilika, za poljoprivrednika nikada nije bilo lako, ali pre se bar moglo nešto zaraditi, živeti od svog rada, žuveti, a ne preživljavati”, počinje Željko.

Upravo zato, a kako bi ipak imao redovne prihode, on se pre više godina zapošljava u jednoj fabrici stočne hrane i za vreme rada u to firmi dolazi u kontakt sa uzgajivačima živine. Posmatrajući njih kako iz godine u godinu stvaraju kapital, kako se njihova imanja, ali i poslovanje razvijaju on, kako sam kaže, uviđa da tu ima zarade i je to nešto čime bi se mogao baviti. Njegovo mišljenje ipak nisu delili svi, pokušali su ga da ga od te ideje odvrate mnogi, pa čak i roditelji, međutim odluka je već doneta.

“Prošle godine u septembru mesecu završio sam objekat kapaciteta 5.000 pilića i uselio prvu turu, naravno pre nego što sam se upustio u bilo kakvu priču našao sam firmu sa kojom sam potpisao ugovor o saradnji i više sam nego zadovoljan kako za sada funkcionišemo. Radi se o jednom firmi iz Šapca koja mi je obezbedila piliće i hranu, negde oko 22 tone hrane za prvu turu. Ono što je bila moja obaveza jeste da obezbedim objekat po nekim njihovim standardima, moj je uloženi rad, struja, voda. Iskreno mislim da baš u ovom delu živinarstva za koji sam se ja odlučio, a to je da tako kažem, uslužan tov ima zarade”, priča dalje Savatić.

On objašnava da ga je izgradnja objekta i opremanje istog koštalo preko 20.000 eura, ali po preračunima koje je napravio investicija će se isplatiti za manje od 2 godine.

“Sam objekat nije bio toliko skup, koliko je bila oprema, jer sve mora biti automatizovano – hranilice, pojilice, ventilacija. Pilići uvek moraju imati svežu hranu i vodu, vazduh u objektu treba da cirkuliše, preko leta je neophodna i klima, temperatura mora strogo da se kontroliše, na primer kada dođu pilići ona mora biti 32 stepena Celzijusova, pa se iz nedelje u nedelju snižava za po jedan stepen i tako sve dok su pilići u objektu. Postoje neke stvari kod kojih ne sme biti propusta, tov traje ukupno 42 dana, ni dan manje, ni dan više, pre nego što se pilići usele u objekat on mora biti potpuno dezinfikovan i to je izuzetno bitna stavka, nema ulaska u objekat bez dezinfekcije i prolaska kroz dezinfekcionu barijeru, zatim bez struje ne mogu biti duže od sat vremena, ali ono što je možda i najbitnije jeste da je neko stalno tu. Fizički posao je sveden na minimum, to je činjenica, ali pile je lenjo, čim jede ono legne, pa je potrebno često polaziti kroz objekat, čim se prođe oni su odmah aktivni, ustaju, a kako ustanu odmah idu na hranu, što je i cilj – da pojedu što više hrane”, objašnjava Zasavčanin.

On za naredni period ima velike planove, pa tako već prikuplja sredstva za izgradnju još jednog objekta istog kapaciteta, pored toga u planu je i izgradnja silosa za hranu.

“Kada završim izgradnju još jednog objekta imaću 10.000 pilića u jednoj turi i to je već neka ozbiljnija priča, bar za mene. Na svaka dva meseca po tura, što znači 60.000 pilića godišnje, nije malo. Radiću na automatizaciji kako bi fizički rad zaista sveo na minimum, naravno onoliko koliko je to moguće.

Uložiću sredstva i verujem da će se ona vrlo brzo višestruku vratiti. Sada imam podršku roditelja i supruge i zajedno smo u ovome. Trenutno je treća tura u objektu i za nju već imam potpisan ugovor o prodaji, u živinarstvu je bitno da ne radite samostalno, da uvek unapred imate sve dogovoreno i onda ste sigurni, unapred znate po kojoj ceni ćete prodati piliće i možete praviti računicu”, priča Savatić.

Za razliku od svega što je radio u prošlosti, živinarstvo mu se za sada najviše isplati. Tov traje relativno kratko, fizički posao nije takav da “lomi kičmu”, ulaganja početna jesu velika, ali se brzo i vrate.

“Sve drugo što da sam radio, a jesam svašta, po meni ne može da se meri sa ovim, pogledamo samo tov junadi, tele kupiš za oko 600 eura, bika prodaš za 1200, a pri tom pojede taman toliko da si u plusu stotinak eura po biku. Plus, dug je proces, a i kada bude bik za prodaju dođu kupci i nakupci, pa te ucenjuju za cenu, a ovde toga nema. Više sam nego zadovoljan i mislim da jedna porodica, petočlana, šestočlana zaista može jako lepo da živi od ovog posla”, završava Željko.